Pitanje nacionalnosti u Crnoj Gori nekad se nije spominjalo jer se podrazumevalo da su svi bili Srbi, ali je vremenom broj Srba smanjen do te mere da ih nema dovoljno ni da bi dobili službeni jezik
Koliko je građana „zaboravilo“ crnogorski i „naučilo“ srpski jezik nakon pada režima Mila Đukanovića, kao i koliko se „posrbilo“ Crnogoraca koji su na prethodnim prebrojavanjima stanovništva morali tako da se izjašnjavaju, pokazaće novi popis koji će se u najmanjoj balkanskoj državi održati početkom novembra.
U zemlji u kojoj srpski jezik danas nema status službenog jezika preci su se, kako je podsetio vladika Eparhije budimljansko-nikšićke Metodije – „pisali kao Srbi“, a Njegoš pevao o „srpskoj Crnoj Gori“, da bi Srbi odjednom počeli iz nje da iščezavaju, a volšebno se pojavljuju Crnogorci (o Crnoj Gori se nekada govorilo samo u regionalnom, ali ne o nacionalnom kontekstu).
Ne tako daleke 1909. pitanje o nacionalnosti u Crnoj Gori nije se ni postavljalo – podrazumevalo se da su svi bili Srbi. Kao pravoslavci, odnosno „pravoverni“ na popisu sprovedenom te godine, prvom u 20. veku, izjasnilo se 88,35 odsto stanovništva. Srpskim jezikom govorilo je 95 odsto građana. U tadašnjoj državi nije bilo dileme da pravoslavni stanovnik Crne Gore zapravo znači – Srbin. Nekanonska crkva blaženosvrgnutog Miraša Dedeića rezervisana za najzaguljenije „Crnogorce“ nije postojala ni kao najluđa ideja, a kamoli u stvarnosti.
Kao u doba Kneževine, ni na popisu 1921. godine u okviru Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca ljudi se u Crnoj Gori nisu pitali koje su nacije. Rečita je, međutim, činjenica da je od ukupno 199.227 građana, čak njih 181.989 govorilo srpski jezik (91,35 odsto), a kao pripadnici pravoslavne vere izjasnilo se 272.702 građanina, odnosno 75,74 odsto.
Crna Gora je na narednom popisu, koji mnogi nazivaju poslednjim slobodnim popisom u njenoj istoriji, 1931. godine popisivana kao Zetska banovina. Crnogorski jezik se tamo nije govorio već srpski – i to u apsolutnoj većini. Od ukupno 360.044 građanina srpski je govorilo njih 339.955, odnosno 94,42 odsto. Pravoslavaca je bilo 272.702.
A onda dolazi komunistička vlast i potiskivanje Srba i srpstva. Njegoševe vrednosti počinju da se zaboravljaju, a na scenu stupa Broz sa svojim pionirskim pokušajem uništavanja srpskog karaktera Crne Gore. Na tom, prvom posleratnom popisu i prvom kad je bilo važno prebrojati ko sve nije Srbin – ova balkanska država upoznaje se s „etničkim inženjeringom“, što će kasnije zdušno sprovoditi i Milo Đukanović.
„Svako lice upisaće koje je narodnosti“, naložile su federativne vlasti; tako je zabeleženo svega 1,78 odsto Srba a pojavili su se Crnogorci. Od nacije koja nije postojala stvorena je nacija koja je činila čak 90,67 odsto ukupnog stanovništva.
Naredni popis, iz 1953. godine, uvodi i kategoriju „Jugoslovena“ – njih je 6,4 odsto, Crnogoraca je 86,6, dok je Srba 3,3 odsto.
Kada se Crna Gora prebrojavala 1961. godine, Crnogoraca je bilo 81,37 odsto, Srba 2,99 odsto, da bi se zatim 1971. „našlo“ 3,3 odsto Srba, i zabeležilo 67,15 odsto Crnogoraca.
I deset godina kasnije rezultati su bili slični – Crnogoraca je bilo 68,54 odsto, Srba 3,32 odsto.
Bila su to vremena poput onih iz čuvene rečenice Matije Bećkovića: „Nedavno u Crnoj Gori nije bilo nikog osim Srba, a sada kažu da i tamo ima Srba.“
A onda je došao Milo, koji je počeo aktivno da objašnjava da Srbi i Crnogorci nisu isto. Zato se 1991. godine 9,34 odsto građana izjasnilo da su Srbi, a njih 61,86 odsto da su Crnogorci. Srpski jezik je, međutim, bio dominantan – njime je govorilo 510.000 stanovnika.
U prvom popisu nakon ratova devedesetih i velikog priliva izbeglih broj Srba u Crnoj Gori 2003. se utrostručio. Zabeleženo je 31,99 odsto ljudi srpske nacionalnosti, dok je broj Crnogoraca pao ispod 50 odsto – bilo ih je 43,16 odsto.
Kao „srpski“ gradovi ustanovili su se tada Herceg Novi, Pljevlja, Plužine, Andrijevica, Žabljak… u kojima je više od pola stanovništva bilo srpsko. Podgorica, Cetinje i Nikšić tada su postali Milovi ili većinski crnogorski.
Od ukupno 620.145 stanovnika pravoslavci su činili 460.000, srpskim jezikom je govorilo 393.740 ljudi, a crnogorskim 136.603 osoba (oko 22 odsto naspram 60 odsto).
Poslednji put Crnogorci su se popisali 2011. godine. Nakon kampanje uz bilborde i promociju nacionalizma 278.865 građana (44,98 odsto) izjasnilo se kao Crnogorci, a 178.110 kao Srbi. Kada su uspešno „spušteni“ na ispod 30 odsto, odnosno na 28,73 procenta, Srbi više nisu mogli da računaju na službeni jezik, ali je srpskim jezikom svakako i dalje, kao uostalom i uvek, govorila većina – 42,8 odsto stanovništva.
Tada najmlađa nezavisna država na Balkanu odmah se iskazala kao unikatna – postala je jedina zemlja u Evropi u kojoj „matični narod“, odnosno Crnogorci čine manje od polovine građana, i u kojoj većina stanovništva ne govori jezikom koji ima status službenog.
No s nezavisnošću zemlje, i izlaskom iz senke moćnijih lidera s kojima je bio prinuđen da radi u okviru državne zajednice – Đukanović polako kreira i novi „podtip“ Crnogoraca – Milogorce.
To su bili oni koji su ažurno koristili dva slova po kojima se „crnogorska azbuka“ razlikuje od srpske, i oni koje je pričešćivao raspop Miraš. Bez svog jezika, bez svoje crkve i s nedovoljnim brojem nacionalno deklarisanih, Srbi u Crnoj Gori bi, nadao se on, postali beznačajan politički faktor, a on bi bio nedodirljiv.
Nacija koju je Milo pokušavao da napravi manjinskom došla mu je, međutim, glave na litijama za odbranu srpskih (ne crnogorskih) svetinja, a zatim i kada je na izborima srušena njegova vlast. Sada je Milova partija među najbučnijim glasovima u opštoj gunguli oko zahteva za odlaganje popisa stanovništva. Popisa na koji će srpski narod, prvi put nakon više decenija, izaći „oslobođen od straha, ucena i pritisaka i izjasniti se slobodno i u većem broju“.
Da li će se sada Crnogorci setiti da su nekad bili Srbi?
Za Srbe u Srbiji ali i za do nedavno Crnogorce, pa sada delimično opet Srbe u Crnoj Gori, veoma poučan članak. Iz njega se vidi da je moć depota -čak i po pitanju jezika i pripadnosti često novoizmišljenim nacijama neograničena. Ali- pogledajmo i našu Srbiju. Pa i mi Srbi smo još u vreme vladavine kralja Aleksandra, a kasnije za vreme diktature Hrvata (ili, đavo bi ga znao šta je on zaista bio) Josipa Broza-Tita o „nacijama“ i jezicima tih nacija ne treba ni govoriti, na teritoriji Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca dozvolili „službeno“ korišćenje, pored zvaničnog srpskog, još dva druga jezika -nemačkog i mađarskog i korišćenje imena obe nacije. Doduše, pripadnici obe pomenute nacije su verovatno i pre masovnog doseljavanja Srba pod Arsenijem III Čarnojevićem u Vojvodinu već bili tu, pa su Srbe smatrali pridošlicima. Zato je ozvaničenje tri službena jezika srpskog, nemačkog i mađarskog bilo u vreme kraljevine razumljivo i verovatno potrebno. Onda su došli komunisti na vlast pa su paletu jezika u Vojvodini proširili i na slovački, rumunski, rusinski, hrvatski, od ne tako davno naslednici komunista, današnji vladari Srbijom i na crnogorski, valjda i na bunjevački jezik-nedostaje nam samo još „marsovski“ jezik u Vojvodini! Na (još) preostalom delu teritorije Srbije imamo i albanski, bugarski, makedonski pa uskoro i službeni „vlaški“ jezik. I što je najgore, umeseto da se svi stanovnici i Vojvodine i Srbije, po imenu države u kojoj žive i čije državljanstvo imaju, tadašnje i današnje Srbije, nazivaju SRBIJANCI kao što su svi državljani u Belgiji Belgijanci, u Austriji Austrijanci, u Americi (SAD) Amerikanci itd. svi ti koji su koristili blagodeti -ali su doživljavali i loša vremena na teritoriji Srbije, ostadoše, po narodnosti, ono što su bili njihovi daleki preci, izbegavajući, uz dozvolu vlasti, da sebe nazivaju Srbijanci! Za malu Srbiju -i previše „nacija“ i službenih jezika na njenoj teritoriji. Zamislite kako bi izgledala velika Amerika (SAD) kada bi svaki od oko 180 pripadnika tuđih nacija- došljaka na američki kontinent, za sebe tražili pravo da službeno koriste svoje matične jezike i da se ne nazivaju Amerikacima nego po imenima naroda iz koga su potekli njihovi preci! Umesto da vlast u Srbiji, koja je poslednjih 11 godina uzurpirala celu državu, nauči nešto iz prošlosti- jer svako ko ima svoj jezik, zvanično nosi ime svoje nacije i na nekoj teritoriji gde su većina, očigledno smatra da ima pravo i može da traži od Srbije otcepljenje -što su uspešno uradili Šipatri na Kosmetu- ovi srpski političari- lezilebovići su dozvolili na teritoriji Srbije stvaranje još jedne nikada ranije postojeće BOSANSKE ili BOŠNJAČKE nacije i uvođenje njihovog novosročenog jezika u svakodnevni život, škole i institucije! Toga bar, za vreme Kraljevine, nije bilo. Bilo je, pored drugih veroispovesti, priznaqnje muslimanske veroispovesti, ali su skoro svi bili smatrani Srbijancima. Čak je i čuveni književnik Mehmed- Mešo Selimović za sebe govorio da je Srbin muslimanske vere, Nobelovac Ivo Andrić, katolik hrvatskog porekla je sebe upisivao kao- Srbina itd. Znači od Broza do danas -ne nestaju Srbi samo na teritoriji nekada srpske Crne Gore, nestajali su za vreme Tita i na teritoriji Srbije, upisujući se kao nekakvi „Jugosloveni“ -ili kao pripadnici pomenutih „narodnosti“ svojih dalekih predaka.
Očigledno današnjim vlastoršcima ide u korist da je -ne samo u okruženju, nego i u Srbiji sve manje Srbijanaca ili po pravoslavnoj veri Srba, a sve više drugih, pa i „veštački“ stvorenih nacija! Da se razumemo: Nemam ništa protiv da privatno, kod kuće i u privatnim školama a ne državnim, svi pomenuti budu -ako to žele i Marsovci i da govore marskovskim jezikom- ako ta i nacija i jezik zaista postoje. Ali svi državljani Srbije, rađani generacijama u Srbiji i žive u toj državi, bi trebali da budu -ne Mađari, Albanci, Slovaci, Crnogorci, Hrvati, Bošnjaci i ko zna šta još, nego, -SRBIJANCI deklarišući se privtno ali ne i službeno, po veri i poreklu svojih predaka što im niko ne može i ne sme uskratiti. Ako ovako ostane i za koju deceniju se jave i druge novokomponovane „nacije“ (zašto npr. ne i ŠUMADINCI, ČARAPANI, VRANJANCI itd.) ode Srbija dođavola jer Srba pa ni Srbijanaca neće više biti!
P. Rakočević, po veri i poreklu Srbin a po državljanstvu Srbijanac!