Čemu ti glava Srbine? ( III deo )

6
439
Foto: printscreen

U prva dva članka, izneseni su delići iz istorije i islamizacije balkanskog prostora i srpskog naroda.

Budući da muslimanski istoričari bez imalo blama sve češće iznose tvrdnje da su muslimani ,,starosedeoci,, odnosno potomci bogumila i da su vrlo mlake reakcije srpskih istoričara, intelektualaca i zvaničnih vlasti, bitno je da svakodnevno osporavamo naj gnusniji način falsifikovanja istorije na našim prostorima.

Bogumili su bili Srbi, jedna manja grupa koja je pripadala hrišćanima ali nije prihvatala katoličku i pravoslavnu doktrinu i zato su sebe nazvali ,,bogumilima,, dok su ih druge dve hrišćanske crkve smatrale sektom.
Znači, čak ni u slučaju da su bogumili prešli u islam ne daje muslimanima argumente da se predstavljaju kao starosedeoci u BiH.
U prvom članku iznosim delić iz bogate srpske istorije da bi lakse razumeli drugi članak, islamizacija balkana.

Pojavljuju se sve češće tvrdnje modernih istoričara koji tvrde da su Srbi u islam prelazili na dobrovoljnoj bazi i to masovno iako ne postoji ni jedan dokaz da je to istina.
Pojedinci se pozivaju na turske arhive, (turci odnosno otomani, bili su osvajači i nije logično da će u arhivima čuvati onaj deo iz tog vremena koji bi ih teretio za zločinačku i genocidnu politiku nad porobljenim narodima), tako da je samo delimično moguće na osnovu njihovih arhiva dokučiti delić istine iz otomanske vladavine na balkanu.

Rat između Austro-ugara i otomana prekidao odnosno pomerao te granice, ustanci okupiranih naroda zbog otomanskih zuluma takođe su činili da otomanska vlast nije u kontinuitetu vladala balkanskim narodima pet vekova.
To su neistine koje opet plasiraju savremenici, istoričari dogovorene istorije.

Nisu samo Srbi islamizirani već u svim narodima koji su pali pod otomasku vlast, otimana su muska deca koja su odvođena u Carigrad da se vaspitavaju u islamu za janičare, paše, age.

Turci su na srpskim teritorijama za svoje vlastodršce dovodili age i paše odnosno, poturčene grke, albance, bugare, doseljavali jevreje, dok su poturčene Srbe postavljali u drugim zemljama za age i paše.
Naj masovniji deo otomanske vojske, aga i paša činile su poturice, islamizirani pripadnici okupiranih naroda.

Da otomani nisu islamizirali porobljene narode, nikad nebi imali toliku vojsku i nebi vladali toliko dugo, njih nije bilo puno, oni su u početku bili mali narod. Jačina otomanskog carstva ležala je u islamizaciji porobljenih naroda, stvaranju vojske (janičara) od muške dece porobljenih naroda, postavljanjem za vlastodršce u porobljenim narodima age i paše (poturice), koji su odlično poznavali jezik naroda kojima su vladali, navike, karakter.

Nije istina da su u otomanskom carstvu religije imale zaštitu sultana, aga i paša, jer su islam i muslimani smatrani uzvišenom religijom i nacijom dok su svi drugi narodi bili nizeg reda (raja, čauši, robovi), niti su postojala jednaka prava i jednake mogućnosti za muslimane i ostle narode i vere.
Zato se ne moze govoriti o dobrovoljnom prelasku u islam uzimajući u obzir zulme otomana, danak u krvi, naplatu harača.

Danas se Srbima nameće postulat ,,zločinačkog i genocidnog naroda,, optužuju nas upravo oni koji su počinili naj monstruoznije zločine naj masovniji genocid, koji su skoro istrebili pojedine narode i nacije.

Pamtiti i opominjati, moramo svi, da nam se ne ponove Jasenovac, Jastrebarsko, Stara Gradiška, Sisak, Jadovo, Srebrenica, Sarajevo.

U Srebrenici 1995 nije bilo jednog srbina čak ni jednog živog praseta koje bi svedočilo da su tu živeli Srbi. Alijini mudžahedini su pocinili genocid nad srpskim narodom kao sto su hrvati počinili genocid nad srpskim narodom u današnjoj Hrvatskoj u tri navrata ali, optužili su nas da smo mi genocidna nacija.

– Da zlo bude veće imaju istomišljenike unutar samog srpskog korpusa, ,,oni isti čiji su preci bežeci od ustaškog i muslimanskog noža završili u Srbiji,, danas pljuju po srpskoj naciji i pokušavaju raznim smicalicama naterati srpsku naciju da prihvati da je počinila genocid.
Koliko mora čovek biti nečovek, koja crna duša u njemu obitava, koliko je i od čega pomračen um takvim čovekolikim bićima koji sopstveni narod optužuju za zločine koje su nad tim istim narodom počinili oni koji danas u ruci drže panj i sekiru, koji tuže-sude i izvršavaju presudu.
Dok god se bude falsifikovala istorija, sakrivala istina, prihvatala odgovornost drugih, ponavljaće nam se Oluje, Srebrenica, Jasenovac i žuta kuća.

Čemu ti glava Srbine, čemu?
– Ako će drugi da nam pišu istoriju, udžbenike za našu decu, da nam nameću krivicu, ako će naši istoričari i naučnici, istraživači samo prepisivati od drugih, čemu nam glava onda.
Svako od nas je dužan da svojim potomcima ostavi zdrave temelje na kojima će oni dograđivati i razvijati državu i naciju, da im ostavimo tapiju svedočanstva o nama, našim precima i precima naših predaka, da ostavimo istinu na kojoj će počivati i njihova borba za očuvanje. Istina je naj jače oružje, istinom se pobeđuju sva zla i zato; ,,Čemu ti glava Srbine, ako ćeš prihvatati laž i falsifikate, ako će drugi da ti određuju puteve da ti nameću greh koji oni počiniše?,,

,,Kako ćeš se opravdati Srbine brate, kad grobovi progovore, čime ćeš pred svoje slavne predke?,,

Crni Vitez


Pročitajte i :
Čemu ti glava Srbine? (I deo)
Čemu ti glava Srbine? (II deo)

6 KOMENTARA

  1. Хвала „Косовка“ на изузетном, мало дужем, али ипак концизном и свеобухватном тексту који бих препоручио, барем као једну обавезну лекцију у нашим школама.

  2. Душан је потпуно у праву. „Сведок“ није, јер и дан данас чак и деца кад се играју играју се партизана и Немаца, сви светски политичари увек говоре Немачка је изазвала два светска рат,а нико не каже тамо нека група је изазвала два светска рата и потпуно су у праву. Можда је нека група Немаца судски пресуђена, али је истина да Немци ни дан данас не могу да сперу са себе ГЕНОЦИДЕ НАД МНОГИМ НАРОДИМА. Није ишла група која је осуђена по земљама готово целог света и убила десетине милиона људи већ су то урадили милиони немачких војника . У чије име , није ваљда у име Словеније или Бурундија. Још да додам, није данашњи Немачки нараштај ништа крив , али њихови преци су и те како геноцидни.

  3. Za one koji bi hteli znati istinu o Srebrenici!

    Dok god se bude cutalo o zlocinima nad Srbima, dok god bude suza muslimanske majke pretilnija od suze srpske majke, nece biti mira na Balkanu.
    Autor clanka Crni Vitez je verovatno pisao o nepravdi i srpskim stradanjima, o hronoloskim istorijskim nepravdama i ne treba iz konteksta izvlaciti delove kako se kome svidja, buduci da ni muslimani nikad ne pominju srpske zrtve naprotiv, srpsku poklanu decu nazivaju ,,pascad,,, poklane srpske civile oko Srebrenice i u samoj Srebrenici nikad ne pominju kao stradalne zrtve a njihove dzelate su oslobodili, slave kao junake, pa zasto bi onda mi pisali o njima.
    Ne treba polaziti od posledica vec od uzroka, od cinjenice koja je dovela srpsku vojsku u Srebrenicu u kojoj nije bilo ni 200 vojno sposobnih muslimana.
    Nije bilo moguce streljati 8000 buduci da je ceo vojni korpus Alijine vojske pod komandom Orica brojao 5000 vojnika.
    Ta vojska je Srebrenicu napustila pre dolaska srpske vojske, pa se opravdano postavlja pitanje; ,,Ko su i odakle su donoseni lesevi koji se ukopavaju u Potocarima?
    Ko su ti ljudi, gde su stradali, kako, od cega, koliko je njih umrlo prirodnom smrcu ranije?
    Da li se ikad te majke koje grakcu danonocno toboz o genocidu nad muslimanima postide kad na spomen kamen uklesuju imena svojih zivih sinova? – Koja je to majka kad oplakuje zivog sina, ukopava zivo dete i jos kune srpsku decu i naziva stencima i pascadima?
    – Mogu li mirno da spavaju muslimani njih preko tri hiljade koji su zivi sahranjeni koji slobodno zive, rade dok im majke naricu u Potocarima i primaju holandsku nekakvu novcanu naknadu, penziju sta li vec?
    Danas u BiH ima vise muslimana nego 1991 a Srba i hrvata manje, kojom logikom su oni istrebljeni i gde?
    U Hrvatskoj je slucaj jos gori, Srbi su istrebljeni ostalo ih tek toliko da svet ne moze reci da su svi proterani i ubijeni.
    – Da bi komentarisali 1995 mora se poceti od pocetka, doci do uzroka koji je doveo do desavanja u Julu 1995.

    KRATAK REZIME

    Dakle, da ukratko rezimiramo priču koja nam se sada ukazuje kroz već poprilično razvejanu maglu „zvanične verzije” događaja u Srebrenici:

    – Vojska Republike Srpske krenula je početkom jula 1995. sa namerom da suzbije oružana dejstva snaga Armije BiH iz „zaštićene zone” u Srebrenici, koja je bila sve samo ne „demilitarizovana”.

    – Oko 5.000 dobro naoružanih boraca Armije BiH koji su se nalazili unutar „zaštićene zone” napuštaju jake odbrambene položaje pred snagama VRS koje broje svega oko 1.500 ljudi, od kojih oko 200 na kraju ulaze u samu Srebrenicu.

    – Prvi izveštaji zapadnih medija sa terena govore da je većina snaga ABiH „bezbedno stigla” na svoju teritoriju, ali „bez znanja svojih porodica”.

    – Još neka svedočenja, uključujući i muslimanska, govore o međusobnim sukobima u muslimanskim redovima pre i prilikom povlačenja.

    – Strani posmatrači i vojnici na licu mesta ne nalaze nikakve tragove masovnog zločina.

    – Zvaničnici UN na terenu ne nalaze nikakve neposredne svedoke bilo kakvih zločina.

    – Uprkos gore navedenim nedostacima dokaza, a na osnovu medijske buke koja je u međuvremenu proizvedena, već krajem jula 1995. dižu se optužnice protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića za „masakr” u Srebrenici.

    – Ubrzo posle toga, Medlin Olbrajt pred Savetom bezbednosti maše „satelitskim snimcima” koji „dokazuju” postojanje „masovnih grobnica” u Srebrenici i okolini. Međutim,ti snimci nikad ne postaju dostupni javnosti, već bivaju zapečaćeni pod oznakom „strogopoverljivog materijala” za sledećih 30-50 godina.

    – Medijska buka dignuta oko „satelitskih snimaka” takođe odvraća pažnju od „čišćenj Krajine i izgona više od 250.000 ljudi, koji se uporedo odvija.

    – Oko 3.000 imena koja se vode kao „nestali” iz Srebrenice, pojavljuje se na biračkim spiskovima za izbore u BiH 1996. godine.

    – Tokom 1996. proizvodi se i navodni izvršilac masovnih streljanja, Dražen Erdemović, mentalno poremećeni Hrvat iz Tuzle koji se prethodno borio u redovima muslimanske vojske i HVO, kao i u grupi plaćenika koji su kasnije ratovali i u Africi.

    – Erdemovićevo svedočenje u Hagu je primljeno kao „verodostojno”, bez ikakvog unakrsnog ispitivanja, da bi zatim isto lice, prethodno okarakterisano kao mentalno labilno, koje je „priznalo” učešće u streljanju oko 1.200 ljudi, bilo osuđeno na samo 5 gdina zatvora (što je uvreda za same žrtve i njihovu rodbinu, za sve nad kojima su bilo kada i bilo gde u ljudskoj istoriji stvarni genocidi počinjeni – pod uslovom, naravno, da je njegovo „priznanje” istinito).

    – Zatim je i cela srebrenička operacija, u presudi generalu Krstiću od avgusta 2001. okarakterisana kao „genocid”, iako je sam Tribunal morao da prizna da su žene, deca i starci pošteđeni, da dokazi samo „ukazuju” da većina nestalih „nije stradala u borama” i – da general Krstić nije izdao nikakve naredbe o pogubljenjima, niti je čak znao da su se ikakva pogubljenja desila.

    – Komisija Republike Srpske zadužena za ispitivanje događaja u Srebrenici biva primorana od zapadnih gubernatora BiH da povuče svoj prvobitni izveštaj i pripremi novi, koji je bliži „zvaničnoj verziji”.

    – Paralelno sa svim ovim dešavanjima, forenzički rad na terenu prelazi u ruke organizacije koju je osnovao glavni lokalni saučesnik u potpirivanju rata u Bosni, Alija Izetbegović, koja bez adekvatnog nadzora i kontrole, van utvrđenih profesionalnih standarda, počinje da „identifikuje žrtve genocida”, nalazeći ih u krugu od čak 80-10 km daleko od Srebrenice; njeni se nalazi odmah, nekritički prihvataju od straneTribunala kao neprikosnoveni, i u paketu se vezuju za Srebrenicu.

    – Na osnovu proizvoljne kvalifikacije da je u Srebrenici srpska strana počinila „genocid”, stvoren je izgovor za sve veće pritiske na Republiku Srpsku, kao „genocidnu tvorevinu”, da se utopi u unitarnu Bosnu i Hercegovinu.

    – U isto vreme, bez ikakvih dokaza, Republika Srbija se proziva za „skrivanje” ili „neizručenje” glavnih osumnjičenih za navodni genocid u Srebrenici, Ratka Mladića Radovana Karadžića, što se koristi kao sredstvo opšteg diplomatskog pritiska.

    – U junu 2005. bez ikakvog prethodnog veštačenja o njegovoj verodostojnosti, pojavljuje se, prvo pred Haškim tribunalom a zatim i u „saradničkim” inostranim i domaćim medijima, izvestan izrežirani video snimak kao još jedan „krunski dokaz genocida” u Srebrenici.

    – Deset godina nakon događaja u kojem se tvrdi da je ubijeno 7-8.000 ljudi, do jula 2005. jednom krajnje problematičnom metodom, u organizaciji samo jedne,muslimanske strane, bez odgovarajućih mera kontrole i nadzora, identifikovano je ukupno manje od 2.100 tela, za većinu od kojih se ne može sa sigurnošću reći ni kako su stradala ni gde, dok u hladnjačama na tuzlanskom aerodromu i u Visokom leži još nekolikohiljada neidentifikovanih tela, koja se ipak, bez dokaza, vezuju za Srebrenicu.

    Posle svega, ko i dalje slepo veruje u „zvaničnu verziju” događaja u i oko Srebrenice, veruje i u Deda Mraza. To međutim, ne znači da u celoj priči nema zločina, tj. mimo onih za koje se sa sigurnošću može reći da su u Srebrenici, kao i na drugim delovimaratišta, počinjeni.

    Može se reći da najveći takav zločin leži u propagiranju lažne ili nepotpune slike onome šta se istinski desilo. To je ni manje ni više nego trgovina mrtvima zarad čisto pragmatičnih interesa – to je istinska trgovina smrću. Za razliku od ubijanja u ratu, u momentima strasti, osvete, zanosa, samoodbrane, pa čak i mržnje, ovaj zločin se čini sistematski i hladnokrvno, sa predumišljajem i svrhom, što ga čini još gorim, nečim štoe može nazvati duhovnim genocidom. Nastavak vršenja tog zločina ne dozvoljava mrtvimada nađu svoj počinak, ne dozvoljava otkrivanje prave istine o svima koji su stradali, o svim hiljadama tela koja dan-danas stoje u hladnjači na tuzlanskom aerodromu,koja bi možda bila identifikovana da već unapred, bez ikakvog pokrića nisu „rezervisana” kao tela „žrtava masakra u Srebrenici”, time zatvarajući sve druge mogućnosti identifikacije. Nastavak tog zločina uskraćuje porodicama nestalih svih nacionalnosti i vera istinu o njihovim stradalim. Nastavak tog zločina takođe nastavlja da truje međunacionalne odnose na celom prostoru bivše Jugoslavije – što neminovno dovodi do zaključka da jepo sredi samo nova varijanta stare osvajačke metode, „zavadi pa vladaj” – i to neprevaziđena po svojoj hladnoj, bezobzirnoj ciničnosti.

    Okrećući se, za trenutak, političarima u Srbiji i Crnoj Gori, kao i RepubliciSrpskoj koji god među njima je, posle uvida u argumente koje nude ovi i drugi nezavisni zapadni izvori, i dalje spreman da bez kvalifikacije označi dešavanja u Srebrenici kao „genocid”, ko god je spreman da se u ime cele nacije „izvinjava”, ko god je spreman da i dalje poziva narod u Srbiji da se „suoči s istinom” a da mu pritom ne predočii protivargumente zvaničnoj verziji, taj je takođe saučesnik u duhovnom zločinu nad sopstvenim narodom.

    Isto tako, nema izgovora za vlasti u pomenutim zemljama da puštaju razne „nevladine organizacije” ili domaće medije, da i dalje, bez kvalifikacija, iznose sadašnju propagandnu sliku o srebreničkim dešavanjima kao već dokazanu „istinu”, a da bar ne daju isto toliko prostora argumentima koji „zvaničnu verziju” opovrgavaju. To se zove neprijateljska propaganda, i svaka vlast je dužna da državu od iste zaštiti. A ovde nije reč samo o neprijateljskoj propagandi, ovde je reč i o najgoroj vrsti kleveta – i pojedinaca koji se optužuju za užasne stvari bez pokrića, i celog naroda, koji se upornopoziva da se sa jednom nedokazanom „istinom” o sebi – suoči. Nečinjenje države po tom pitanju, dakle, može opet da bude protumačeno samo na jedan način: kao saučesništvo u celom poslu.

    Na globalnom planu, „Srebrenica” se pokazala kao savršeno sredstvo za uvođenje jednog potpuno novog tipa „globalnog zakonodavstva”, gde niko ko se na neki način zamerio „zvaničnoj verziji” ne može da se sakrije, gde se svako učešće u ratu koji nije „zvaničnen” tretira kao „učešće u združenom zločinačkom poduhvatu”, gde se neučestvovanje u nekom z može konstruisati kao „najteži zločin”, jer je taj koji nije učestvovao u zločinu „morao zda postoji mogućnost da će se on možda ipak desiti”, kako je saopšteno generalu Krstiću prenego što mu je izrečena presuda za „genocid”.

    „Srebrenica” je predstavljala uvod ne samo u nove, „opravdane” humanitarne vojne intervencije širom sveta, već je zakonodavstvo koje se iz nje ili uz njenu pomoć razvilo poslužilo kao dodatna matrica za odomaćivanje novih, totalitarnih „antiterorističkih”zakona koji se sad velikom brzinom, a na mala vrata, uvode ili su se već uveli širom Zapada, zakona po kojima čak i „mogućnost eventualnog učešća u nekom budućem terorističkommože biti povod za oduzimanje slobode i neograničeno držanje u pritvoru bez presude, bez pravnog zastupnika, bez znanja porodice, pa čak i bez znanja pritvorenog zbog čega je u pritvoru.

    Zato treba i ovde ponoviti da je borba za istinu o Srebrenici ne tolikosrpska koliko civilizacijska, metafizička, suštinska – jer ona razotkriva bar jedandeo mreže laži koja se sad plete na globalnom nivou. I zato u njoj imamo – i treba da tražimo – saveznike širom sveta, koji očigledno teže sličnim civilizacijskim normama, sličnom pogledu na svet. I zato se sa njima treba povezati, prihvatiti njihovu pomoć i ponuditi im našu, kad dođe neminovni moment njihovog iskušenja. To je globalizam ugrožene civilizovanosti, slobode od totalitarizma, inkvizicije i pokušaja uspostavljanja jednog globalnog orvelovskog jednoumlja, od koga će najviše koristi imati oni koji su najjači.

    Za kraj, dozvolimo nepristrasnim stranim posmatračima da kažu poslednju reč iiznesu sopstvene zaključke o ciljevima cele propagandne akcije „Srebrenica 1995.”:

    Vise na donjem linku.
    https://iskra.co/republika-srpska/pavic-zabranjena-istina-o-srebrenici-prirucnik-zasnovan-na-stranim-izvorima/

  4. Autor ovoga clanka, CRNI VITEZ, crno seme seje.

    1) – On kaze : „Danas se Srbima nameće postulat ,,zločinačkog i genocidnog naroda,, “
    OVO NIJE ISTINA. Nikad nijedan narod u istoriji nije bio okvalifikovan kao „genocidni narod“. Iz prostog razloga : zlocine ne planira i ne cini ceo narod nego odredjena grupa. Ako uzmemo za primer Nemacku, u Nirnbergu 1946 godine, osudjena je zbog genocida i pogubljena grupa visokih nacistickih vodja. Nije sudjen ni optuzen nemacki narod. Samo budala moze reci da je nemacki ili turski narod genocidan

    2) – On dalje kaze : „U Srebrenici 1995 nije bilo jednog Srbina čak ni jednog živog praseta koje bi svedočilo da su tu živeli Srbi. Alijini mudžahedini su pocinili genocid nad srpskim narodom kao sto su hrvati počinili genocid nad srpskim narodom u današnjoj Hrvatskoj u tri navrata ali, optužili su nas da smo mi genocidna nacija.“
    PROSTO JE NEVEROVATNO kako je autor uspeo da, govoreci o SREBRENICI, ne pomene strahotan zlocin koga su pocinili izvesni bosanski Srbi pod komandom Ratka Mladica. Ali je olako i lazno prisio Hrvatima TRI GENOCIDA nad srpskim narodom.

    Ovaj clanak je skolski primer neiskrenog i nedostojnog pisanja

  5. Што се тиче Бошњака-потурчењака, ваља рећи да је њихово кадровско антисрбско определење увек зависило од тренутних окупатора, као и од тога колико смо ми Срби сложни и јаки. Уколико смо сложни и јаки, утолико су кадрови потурчењака-туркофила с нама, а уколико смо несложни и слабији и под тренутном туђинском окупацијом, утолико су њихови кадрови отворено против нас. То је њихово једино правило којег су се придржавали кроз њихову Османску историју у својим односима с нама у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Србији. То је правило и данас на снази под окупацијом НАТО алијансе, под окриљем извесних европских и америчких мегаломана, империјалиста-тријалиста.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime