Crkva u Krnjači: Zabranjen prilaz psima i opoziciji

3
426

Ispred Beogradske crkve Svetog Luke rado su viđeni naprednjački kriminalci, ali pristup je zabranjen psima i svima koji kritikuju Aleksandra Vučića.

Rade Simić, starešina hrama u Krnjači, nedavno je u crkvenom parku postavio nekoliko tabli s upozorenjem da je zabranjen prolaz psima i biciklistima, a takvu zabranu verbalno iznosi svakome za koga posumnja da nije pripadnik vladajućeg kartela. Pop Rade je restriktivne mere doneo u uverenju da je crkva njegova privatna svojina i da je jači od zakona, bar dok ima podršku svojih drugara iz SNS-a. Na njegovu žalost, ima i nas, koji ne marimo za te tripove.

Na Lučidan, popodne, kad su već uklonjene tezge s liciderskim srcima, balonima i ikonicama, ispred crkvenog doma zaustavio sam protu Radeta, predstavio se i zamolio ga da mi odgovori na nekoliko pitanja.

Prota se dobroćudno nasmešio, kao Derek Troter Trigeru. Osmeh je trajao do prvog pitanja.

– Na osnovu kog zakona ili propisa ste zabranili prilaz crkvi biciklistima i vlasnicima pasa?

– A? –  šokirao se.

– Ponoviću pitanje: na osnovu kog zakona ili propisa ste zabranili prilaz crkvi biciklistima i vlasnicima pasa?

– Ko ste vi? Ko ste vi? Zašto to pitate? Ko vas je poslao? – upitao je i, za neverovati, odjurio iza ograde u neko dvorište.

Nadrealna scena: pop, uplašen pitanjem, brzinom Juseina Bolta, pobeže od mene. Kad sam počeo da se smejem, zastao je pred jednim od ulaza u parohijski dom. Valjda postiđen, dobacio je da ne beži, samo je krenuo da otključa vrata. Zaista, iz mantije je izvadio ključ, petljao nešto oko brave i vratio se da mi opet postavi ista pitanja – ko sam i ko me poslao. Ton je, ne na dobar način, promenio kad je shvatio da neću odustati od pitanja.

– Ovo je moja parohija, mogu da radim šta hoću. Sad, molim vas, napustite crkveni posed – rekao je i pokazao mi smer u kome je želeo da nestanem.

– Vidite, pope, crkva je vaša koliko i moja. Sad, molim vas, odgovorite, pa da pređemo na sledeća, teža pitanja o tome da li izdajete fiskalne račune za robu koju prodajete, koliko plaćate PDV i porez… Opustite se i nasmešite, da budete lepi na slici – posavetovao sam ga i izvadio mobilni.

Proti Radetu Troteru u tom trenutku je priskočio sveštenik, koji je istrčao iz parohijskog doma. Mlad i sitan, ali drčan. Pri tom, očigledno pijan.

– Ko si ti? Znam ja tebe. Ti si i mene pominjao. Pišeš laži o meni i našem predsedniku Vučiću, đubre jedno… – urlao je, zaplićući jezikom.

Pijanac u mantiji, ohrabren alkoholom, čak se usudio da pokuša da mi otme mobilni telefon.

– Mrš, gnome! Mrš u kućicu! – viknuo sam.

Gnom me, začudo, odmah poslušao. (Možda je suvišno, ali tek zbog zapisnika: nikad ga pre nisam video, nisam znao da postoji, ni njega, ni bilo kojeg sveštenika iz Krnjače nisam pominjao u tekstovima. Vučića, njegovog predsednika, priznajem, jesam.)

– Proto, psi vam smetaju, a ovog pijanca puštate bez povoca – opomenuo sam zabezeknutog naprednjaka Simića.

Džabe sam se ponadao da ćemo moći da nastavimo s razgovorom. Pijanac je otišao u kućicu samo da bi pozvao pojačanje. Iz trgovine s ikonama, svećama i knjigama, dojurio je stariji čovek; trezan, ali jednako agresivan kao onaj musavko u mantiji.

– Gospodine, lepo vas molim, napustite crkveno imanje, inače… – prošaputao je, uhvativši me za ruku.

– Inače, šta? Ajde, miči ruku, iščupaću ti je iz lopatice, kao pauku – diskretno sam ga opomenuo.

Brada mu je drhtala od besa, škripao je zubima, a u očima je sevala mržnja. Ipak, uzdržao se od nasilja. Malo je mrmljao neke kletve i uvrede, ali na kraju se povukao u radnju. Dok mi je on odvlačio pažnju, Jusein Troter Simić je iskoristio priliku da zbriše.

Na platou između nekoliko zgrada parohijskog doma, ostao sam sam. Pošto sam nastavio da snimam „lice mesta“, za potrebe novinarskog uviđaja, popovi su pred mene poslali poslednjeg kerbera – neku rumenu tetkicu. Umesto da se upustim u raspravu s njom, predložio sam joj da pozove popa Radeta, a može i njihove naprednjačke ortake Dejana Cvetkovića, Momu Šiptara ili, još bolje, njihovog predsednika Vučića. Nije htela. Zombirana, samo je ponavljala mantru: „Ko ste vi, ko vas je poslao…“

Posle svega, protiv sveštenika Radeta Simića i NN pijandure podneo sam zahtev za pokretanje disciplinskog postupka pred Velikim crkvenim sudom SPC, a Komunalnu inspekciju opštine Palilula obavestio sam o kršenju zakona od strane starešine hrama Svetog Luke. Znam, taj posao je uzaludan, ali nastaviću ga.

Izvor: predragpopovic.wordpress.com

3 KOMENTARA

  1. “Ajde, miči ruku, iščupaću ti je iz lopatice, kao pauku” … овај опозиционар није ништа бољи од напредњака. Исте методе, исти говор, иста (не)цивилизованост.

  2. A šta je to pop pogrešio što je stavio tablu,kojom zabranjuje pristup za pse.Psi se drže u kućicama za pse,a ne da zaseravaju crkvenu portu.Svaki iole pismen bi to trebao znati,pa i ti,ali se izgleda bitange toga ne pridržavaju.Ostalo je diskutabilno.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime