Bez obzira na krajnji rezultat, burne diskusije po pitanju glasanja za poverenje vladi Mila Đukanovića koje su se tokom nekoliko dana razvile u Skupštini Crne Gore, postale su potvrda opštih tendencija koje se odvijaju u ovom trenutku na Balkanu i u Evropi u celini. Radi se o krizi tradicionalnih vladajućih elita i započetoj “preraspodeli” čitavog političkog prostranstva.
Ta kriza se u Crnoj Gori projavila raskolom između dugogodišnje vladajuće koalicije koju su činili Demokratska partija socijalista (DPS) sa premijerom Đukanovićem na čelu i Socijal-Demokratska partija (SDP) na čelu sa predsednikom parlamenta Rankom Krivokapićem. To se desilo posle izjave Krivokapića da DPS više ne može da računa na podršku SDP i da je aktuelna vlada izgubila poverenje naroda. [http://ria.ru/world/20160126/1365590074.html#ixzz3yQm4sJg2]
Pored toga, tokom rasprave u Skupštini, Krivokapić je otvoreno optužio premijera za višestruko falsifikovanje rezultata svenarodnog glasanja, a posebno “parlamentarnih izbora 1990. godine i referenduma o državnom statusu 1992. godine”. [http://ria.ru/world/20160126/1365491685.html#ixzz3yQo0XYh8].
Đukanović je odgovorio da u takvom slučaju falsifikovanjem može da se smatra i referendum iz 2006. godine o nezavisnosti Crne Gore, jer “ako su rezultati svih izbora falsifikovani, ne može biti da je samo referendum bio častan”.
Unutarpolitičku krizu u Crnoj Gori treba razmatrati u kontekstu opšte situacije na Balkanu, a posebno u skladu sa analognim unutarpolitičkim procesima koji se odigravaju u susednim balkanskim zemljama. Parlament Makedonije je posle ostavke premijera Nikole Grujevskog 18. januara tekuće godine doneo odluku o samoraspuštanju. Ovde je karakteristično da je (iako je mehanizam ostavke vlade propisan još u međupartijskom sporazumu o izlasku iz unutarpolitičke krize koji su uz posredništvo EU potpisali makedonski političari u julu 2015.godine) opozicija na čelu sa Socijal-demokratskim savezom već obećala da će bojkotovati predstojeće izbore, uvidevši u njima težnju Grujevskog da odigra političku kombinaciju sa ciljem da zadrži vlast vladajućoj VMRO-DPMNE partiji.
Ovih dana je i vlada Srbije nagovestila ostavku. Srpski premijer Aleksandar Vučić je obrazložio ovaj korak time što su zemlji potrebne “još 4 godine stabilnosti” da bi se pripremila za pristupanje Evropskoj Uniji. U ovom slučaju vladajuća koalicija teži da iskoristi pogodne za sebe prognoze socioloških službi (koje na predstojećim izborima daju prednost od 50% vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci – SNP), kako bi, oslanjajući se na volju birača, mogla sprovoditi još žešći evroatlanski kurs, a posebno da bi dobila mogućnost da ne održava referendum o pristupanju Srbije Evropskoj Uniji (pošto se ovoj ideji bez kolebanja protivi otprilike 40% srpskih birača, od kojih pritom otprilike 20% traži od vlasti jasnu preorjentaciju prema Rusiji).
Spekulativne političke računice su prisutne i zbog dejstava crnogorske vlasti. Ali ovde postoji i određena specifičnost. Javni protesti koji se ne smiruju poslednjih meseci protiv otvoreno prozapadnog kursa kabineta Mila Đukanovića, a posebno protiv pristupanja Crne Gore NATO paktu, kao i manevrisanje Podgorice povodom toga, teraju na razmišljanje. Da dodamo da održavanje referenduma o prioritetima spoljne politike za crnogorsku vlast predstavlja još opasniji korak nego za njene srpske kolege. Prema podacima socioloških istraživanja, protiv stupanja Crne Gore u Severoatlansku alijansu spremno je da glasa 43-45% učesnika mogućeg plebiscita.
U zemlji se, uprkos svemu, aktivno odvija kampanja za skupljanje potpisa za sprovođenje referenduma o integraciji zemlje u NATO pakt. Kako ističe šef Socijalističke narodne partije (SNP) Srđan Milić, Ustav Crne Gore predviđa četiri mehanizma za održavanje referenduma: na inicijativu predsednika, na inicijativu vlade, na inicijativu 25 poslanika Skupštine Crne Gore ili na zahtev 10% registrovanih birača, što je u trenutku započinjanja akcije činilo 52 806 ljudi. “Već sada se može reći, imajući u vidu entuzijazam građana, da ćemo mi uveliko prevazići taj uslov i da će naša inicijativa dobiti najveću podršku u Crnoj Gori” – uverava Milić, prema čijem svedočenju je na početku akcije 29. decembra, već skupljeno “nekoliko desetina hiljada potpisa u 27 zvaničnih kancelarija SNP po celoj Crnoj Gori”. Oslanjajući se na unutar-političku saglasnost, inicijatori akcije odbijaju da objave tačan broj skupljenih potpisa do završetka kampanje. Međutim, prema podacima kojima raspolažemo, za sprovođenje referenduma već je skupljeno najmanje 55 hiljada potpisa.
U takvim uslovima, prenošenje odluke ovog pitanja među zidove parlamenta ili u format prevremenih izbora – za vlast predstavlja jedini prirodni korak za održavanje inicijative u svojim rukama, kako bi maksimalno iskoristila administrativne resurse.
Istovremeno, može se prognozirati da će u najskorije vreme pristalice Đukanovića početi da još otvorenije igraju na “rusku” i “srpsku” kartu kako bi pokušali da ojačaju svoje političke pozicije. Istupajući u Skupštini Crne Gore, premijer Đukanović je već optužio svoje oponente za “anticrnogorsku delatnost” – dejstvujući u tonu izjava koje je davao u jesen 2015. godine – o tome da “Rusija zajedno sa srpskim nacionalistima učestvuje u organizaciji antivladinih nastupa, usmerenih na smenu vlasti u Crnoj Gori”.
Ovde treba podvući da, kako pokazuju rezultati izbora koji su održani u decembru 2015. godine na ministarskom samitu NATO pakta – na kome je Crna Gora bila zvanično pozvana u sastav Everoatlanske alijanse – Brisel razmatra tu zemlju isključivo u svojstvu piona u sopstvenim vojno-političkim planovima. Ministri su posebno istakli da NATO ostavlja sebi pravo da u svoj sastav prima bilo koju državu koja je predala zahtev za pristupanje i odgovarajuće zahteve koji su predviđeni, a takođe i da donosi odluke o mogućem članstvu samostalno, bez prihvatanja uticaja spolja. Obe ove tačke nose otvoreno konfrontirajući karakter i nisu upućene Crnoj Gori, nego Rusiji. Kako je ispravno ukazao s tim u vezi Đuzepe Kuki, analitičar italijanskog internet portala Limes: “donošenje ovako jasne i žestoke pozicije bilo je neophodno da bi se umirile ne samo zemlje koje čekaju u redu za svoj pristup, nego i zemlje-članice NATO pakta centralne i jugo-istočne Evrope koje su zaplašene Bečkim pregovorima o Siriji i očiglednom neophodnošću učešća Rusije u donošenju bilo kakvog rešenja blisko-istočne krize, što bi moglo dovesti do novih ustupaka od strane alijanse ili nekih od njenih glavnih učesnica“.
Ovome treba dodati potrebu predsednika SAD Baraka Obame koga su ne jednom optužili za slabost i neprincipijelnost, da projavi i oštrinu u odnosu na one koje Amerika do dan danas smatra neprijateljima, bez obzira što je po završetku “Hladnog rata” došlo do veoma radikalnih promena. Pored toga, približavanje predsedničkih izbora je pojačalo tu neophodnost.
Na kraju, treba uzeti u obzir da alijansa smatra da u obnovljenom uzdržavanju Rusije ona ponovo dobija unikalnu misiju koja će joj “omogućiti da zaboravi na godine stagnacije i da umiri egzistencijalne sumnje koje su se počele javljati unutar organizacije”. [http://www.limesonline.com/il-piccolo-pedone-e-lo-scacchiere-anti-russo-il-montenegro-nella-nato/88578?prv=true%20].
“Crna Gora se dosledno kreće putem koji je vodi tome da postane trinaesta po redu zemlja istočne Evrope koja je po okončanju “Hladnog rata” postala članica NATO pakta. Usred trvenja između SAD i Rusije povodom Ukrajine i Sirije, dalje širenje NATO pakta uprkos svemu predstavlja ogromnu grešku” – još oštriji je bio analitičar američkog izdanja The National Interest Bred Steplton. [http://nationalinterest.org/blog/the-skeptics/montenegro-the-folly-nato-expansion-14516]
Kao što vidimo – istinski koreni događaja koji se odigravaju na Balkanu – posebno onih koji se tiču izbora nacionalno-državnih prioriteta država regiona – leže daleko izvan granica poluostrva. I to treba da imaju u vidu one snage i političari koji pokušavaju da odigraju sopstvene kombinacije u mutnoj evroatlanskoj vodi.
Petar Iskenderov
Fond strateške kulture
