Današnji vođa je nastao iz potrebe pokvarenih, glupih i nesposobnih da napreduju u društvu. Ona maligna aplaudirajuća masa koja sa ushićenjem doživljava svaku rečenicu nametnutih lidera dobro zna šta radi. Ne zloupotrebljavaju njih vođe, oni zloupotrebljavaju njih.
Ubedili su nekog egomana da je dugo očekivani „odabrani“ koji će nam rešiti sve probleme.
Pustite ovo malo da vam se topi niz jezik.
Jedan jedini čovek će rešiti sve probleme?
Zar nije to najveći apsurd, zar to nije superlativ svake gluposti? Sve će rešiti samo jedan jedini tip. U to, naravno, ni oni ne veruju. Ali najlakše je kad ti ceo uspeh zavisi od čoveka sa kojim si mnogo „dobar“.
U Srbiji je kult vođe tradicija: Odrekli smo se grbavih televizora, gramofona, starih mobilnih telefona, vokmena, video kaseta i da ne nabrajam do sutra svega što smatramo prevaziđenim – ne bi li sebi olakšali život, učinili ga jednostavnijim i udobnijim. Sve kako bi napredovali.
I budimo iskreni, nekako je većinom to novo bolje. Savršenije, estetski lepše i neuporedivo lakše za korišćenje. I tu naš napredak staje. Vekovima se ne odričemo najnazadnije osobine koja je postala deo istorijskog identiteta većine Balkanaca: U našim glavama i dalje postoji čađava slika mesiha koji će biti bolji, jači, lepši i pametniji od svih nas, mesih koji će nas vodati k’o invalide kroz sadašnjost, a mi ga slaviti u budućnosti.
Nadao sam se da ćemo od istorije nešto naučiti. Sve balkanske vođe su upropaštavale narode kojima su pripadali. Od naroda traže da se žrtvuju dok sami nisu spremni na to, narod varaju medijima, osiromašuju porezima, prodaju strancima i ucenjuju državnim aparatima. To je kod nas lider? Nije to lider, nego smo mi jedna zatucana mazohistična masa i ništa više. Pogledajte, nema više lidera. Svet je u stalnom pokretu, i taj pokret može samo ispratiti smena odgovornosti. Mandat, dva i pozdrav. Bez kulta, pompe i nekog ushićenja. U religijama imamo dovoljno bezgrešnih i gotovo savršenih likova. Prema politici smo nekako previše religiozni zar ne?
Srbija je država preimenovane monarhije. Monarhiji smo samo davali neka imena kao što su komunizam, socijalizam ili demokratija. Uvek je apsolutnu vlast imao jedan čovek. On ima svoje feudalce koje smo preimenovali u ministre i kmetove koje smo preimenovali u radnike. Sad još više nazadujemo, pa postajemo jedna kolonizovana i porobljena država. Mi smo crnci Evrope okovani lancima Međunarodnog monetarnog fronta.
Lično najviše prezirem one koji se samo žale i ukazuju na probleme bez volje i energije da ih reše. Ali nažalost postajemo upravo to, „oni koji se samo nešto žale.“ Šta drugo da radiš kad te u svemu blokira primitivni kult vođe. Ti nemaš šansu da deluješ. Vođa je tu, i on sve bolje i najbolje zna.
Na kraju, znate onu scenu iz filma Profesionalac kada glumac Dragan Jovanović kaže „Nije Milošević kriv, mi smo krivi, mi smo go..a“? Da, baš tako. Mi smo krivi. Budimo iskreni, na silu nas nisu terali da ih postavimo, ali će nas terati da ih ostavimo. Zato vi koji ovako birate, i koji čak i nećete da birate. Ćutite i molite Boga da vođa ne pusti vodu.
Doba velikih vođa je prošlo i ono opstaje samo tamo gde sve ostalo zaostaje.
Haris Ibrahimović
Kolumnista
