Drecunov hod po mukama

Da li je neko u Srbiji znao da se protiv narodnog poslanika SNS-a Milovana Drecuna vodi nekakav postupak u bilo kome sudu? Pogotovo u sudu za ratne zločine u Beogradu? Koliko srpska javnost zna za predmet „Mediji“, u kome se sudi novinarima zbog načina na koji su izveštavali tokom ratova s kraja prošlog veka? O čemu se tu radi? Da li je tu u pitanju ona „tužba“ iz 2009. godine kada je Nezavisno udruženje novinara Srbije objavilo da je Tužilaštvu za ratne zločine dostavilo krivičnu prijavu „protiv odgovornih osoba i novinara u Radio-televiziji Beograd, Radio-televiziji Novi Sad, dnevnim listovima ’Politika’, ’Večernje novosti’ i drugim koji su svojim uticajem i značenjem u medijskom prostoru i kao državna medijska preduzeća sprovodili ratnohuškačku propagandu”. Navodno, tokom osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, za vreme raspada bivše Jugoslavije, novinari iz pomenutih medijskih kuća, su „odgovornim za ratna dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije koja su dovela do ogromnih materijalnih gubitaka i ljudskih žrtava i najstrašnijih ratnih zločina”.

Iako je krivična prijava NUNS-a podnesena protiv NN lica, iz priloga koji su išli uz prijavu moglo se zaključiti da su tužilaštvu prijavljeni sledeći novinari: TV Beograd – Milorad Vučelić, Dušan Mitević, Slavko Budihna, Drago Todorović i Branko Brudar, novinar Televizije Novi Sad Milijana Baletić, dopisnik Rojtersa Vjekoslav Radović, iz „Večernjih novosti” – T. Bakić, D. Stojić, M. Petrović, N. Nenković, M. Janošević, M. Bošnjak, Anđelko Dragojević i novinar sa inicijalima B. B. M., iz „Politike ekspres” – Jelenko Slatinac, iz „Politike” – Živorad Minović, Radovan Kovačević i Aleksandar Apostolovski, novinarka Rada Đokić iz Republike Srpske i Milovan Drecun, ratni izveštač RTS-a sa Kosmeta.

Nakon toga, teško da se iko seća (ili pamti) da je takva krivična prijava prihvaćena od strane Tužilaštva za ratne zločine i da se ona procesuira u sudu. Ili se, možda, radi o tome da Tužilaštvo tek sada namerava da pokrene postupak pred Većem za ratne zločine u sklopu Višeg suda u Beogradu? U svakom slučaju, veoma je neobično da zamenik tužioca za ratne zločine kaže za javnost da je Milovan Drecun osumnjičen u nekakvom predmetu „Mediji“. Da li to znači da se protiv Drecuna (i drugih novinara koje je denuncirao NUNS) vodi postupak koji je skriven od očiju javnosti? Ako je tako, tada bi neko iz Tužilaštva i Veća za ratne zločine morao da izađe pred srpsku javnost i objasni zbog čega postoji tajnost u njihovom radu. Da li je tu reč o nekakvoj dubljoj konspiraciji, koja dolazi i kuhinje Haškog tribunala ili nekih drugih međunarodnih ili EU institucija? Da li je Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu – u kome su se odavno (duže od jedne decenije) uhlebili tužilac Vladimir Vukčević i njegov zamenik Bruno Vekarić – samo produžena ruka Haškog suda? Zašto su ta dva čoveka tamo izabrana i zašto su nezamenjivi, posebna je priča.

Dakle, Drecun je odjednom „osumnjičeni“ u nekakvom tajnom predmetu „Mediji“, o kome srpska javnost ništa ne zna. A da li bi Milovan Drecun bio „osimnjičeni“ da nije potegao pitanje o zakonitosti izbora tužioca Vukčevića i zamenika tužioca Vekarića. Drecun kaže da su oni direktno imenovani od Državnog veća tužilaca, što je protivzakonito, jer je njihovo imenovanje morala da potvrdi Narodna skupština Republike Srbije. A ovo drugo nikada nije učinjeno.

Ili se radi o tome da je Milovan Drecun odnekud doznao da Vekarić i Vukčević nameravaju da protiv njega podignu optužnicu, pa je zato tek sada reagovao na bezakonje kojim su pre dvanaest godina postavljeni čelni ljudi Tužilaštva za ratne zločine u Beogradu? U studiji Tužilaštva za ratne zločine, pod naslovom, „Reči i nedela: Pozivanje na ratne zločine u medijima 1991-1992“, koju je uredio Bruno Vekarić 2011. godine, pominje se i Milovan Drecun u poglavlju o ratnom izveštavanju, posebno u slučaju Drecunovog razgovora sa šiptarskim teroristom Ljuanom Mazrekuom. Nije jasno otkud zameniku tužioca Bruni Vekariću pravo da se bavi „izdavaštvom“ i pisanjem knjiga u kojima se žigošu ljudi protiv kojih nije podignuta nikakva optužnica. Naime, Vekarić se nalazi na čelu jedne državne institucije i sigurno je da nema prava da se, koristeći svoj privilegovani položaj, bavi publicistikom i štampanjem knjiga u kojima će neobavezno optuživati ljude za nekakve „reči i nedela“. Ali, jedino objašnjenje za ovakvo nezakonito ponašanje, može se naći u onoj čuvenoj srpskoj sintagmi: Ovo je Srbija!

Činjenica je da se na sajtu Tužilaštava ne može pronaći nijedan predmet u kome je Milovan Drecun za nešto osumnjičen. Pregledom portala Tužilaštva ne može se pronaći ni predmet pod naslovom „Mediji“; nema ga tamo ni pod odrednicom „predmeti“, ni pod odrednicom „optužnice“. Otuda, pretpostavka je da se Milovan Drecun uplašio onoga što bi moglo da se dogodi u bližoj budućnosti. Stoga je odlučio da deluje „preventivno“. Da li se sam, nepotrebno, nasukao na hridinu, vreme će pokazati. Naš narod kaže: u strahu su velike oči! Ipak, ovaj primer sa Drecunom i Vekarićem dosta govori o ucenama kojima su izloženi naši političari, pa i oni koji se danas nalaze na čelu države. Logika je tu jasna i nedvosmislena: ko bi najbolje mogao da odradi onaj posao oko priznanja šiptarsko-natovske paradržave Kosovo, od onih „aktera“ s kraja dugog milenijuma, koji se mogu uceniti mogućim optužnicama za ratni zločin. To što takvi ljudi nisu počinili nikakav ratni zločin, ovde je sasvim irelevantno, jer mnogo je onih Srba koji ni krivi ni dužni trunu po evropskim zatvorima.

Za www.koreni.rs

T. Rajić