Fudbal lek za tmurni život

0
732

Kad se vodi odlučujuća bitka, kad kosovski fudbalski klub „Behar“ igra utakmicu, sve oči su uprte u jednog Srbina! „Bravooo, Dule!“ – kliče se s tribina svaki put kada Dušan Popović, jedini Srbin u kosovskoj ligi, odbrani gol. Priču o ovom mladiću objavile su Vesti online.

Ovaj 25-godišnji čuvar mreže živi u Belom Polju kod Peći, a monotoniju usamljenog i otužnog života razbija čar fudbalskog terena u Vitomirici. Svakodnevni treninzi, adrenalinski ritam tih čarobnih 90 minuta, sada već i motiv da se pređe u Prvu kosovsku ligu, zaslađuju gorak životni sok, kad realnost zasivi pred očima.

Svi za jednog, jedan za sve

„Kad sam se vratio, prvo sam išao da gledam fudbal, a onda su mi rekli da dođem na trening. FK Behar je međunarodni klub, ima muslimana i Albanaca, a jedini sam ja Srbin. Dočekali su me širokih ruku. Nikada nisam doživeo nikakvu provokaciju, nikada mi nijedan igrač nije prebacio nešto poput – ti si Srbin, ti si ovo, ti ovo. Uvek smo ovde svi za jednog, jedan za sve“ – priča Dušan Popović za „Vesti“.

Sezona je već počela, a Behar je prošlu završio kao prvi u Drugoj kosovskoj ligi. Dušan ponosno ističe da su na dosadašnje tri utakmice dali 12, a primili samo dva gola. Prilično opušteno govori o tome da se priprema za derbi sa Mališevom, ističući da kao i svi fudbalski klubovi, i oni često igraju po drugim gradovima. Najteže utakmice su, kaže, bile u Đakovici:

„Svi znaju da sam Srbin, većina me je upoznala. Đakovica je specifična za sve, nebitno da li si Srbin, Albanac, musliman, oni to ni ne gledaju. Jednostavno, nisi njihov. Ne možeš lako sa njima i oni sa tribina provociraju i naše i druge igrače, ali, srećom, nikada nismo imali nijedan veći incident sa njima. Kad čujem šta mi dobacuju sa tribina, okrenem se i nastavim dalje. Sportista sam i ne obraćam pažnju. Jednostavno, moraš da se navikneš.“

Da Vas podsetimo:  Čime Srbija vraća „bespovratnu pomoć” Evropske unije

Gde god je igrao, Dušanu su, zbog toga što je Srbin, s tribina upućivali pogrdne reči. Najviše, kaže u Crnoj Gori:

„Tamo su me najviše prozivali s tribina, jer je to bio srpski klub, iako su u njemu igrali i muslimani. Stalno su nas provocirali.“

Kad je imao šest godina, 1999. sa porodicom je izbegao za Sutomore. Fudbalom je počeo da se bavi u osnovnoj školi, da bi ubrzo zaigrao za lokalni klub. Bio je prilično uspešan, ipak, njegovi roditelji su odbili ponudu fudbalskog kluba iz Rusije da kao 14-godišnjak ode u tu zemlju.

Jedino društvo u klubu

Porodica je, u nadi da je bolje živeti na svom kućnom pragu nego u izbeglištvu, odlučila da se vrati na ono što je ostalo od ognjišta – garež i paljevine, 2010. godine. Otac je, kaže Dušan, imao veliku želju da ponovo naprave kuću.

Mladi fudbaler je za njima došao pre pet godina, ne pretpostavljajući koliko svakodnevnica u tako maloj i izolovanoj zajednici može da bude mučna, depresivna i demotivišuća.

„Teško je za nekog ko se vrati iz jednog mesta gde je imao skroman život, u nešto gde možda materijalno imaš više, ali je sve oko tebe prazno, fali ti društvo, prijatelji, druga omladina,“ ističe.

Od svih meštana Belog Polja, samo je jedna devojka, Jovana Pavlović, njegovih godina. Svi ostali su uglavnom starci.

„Ovde nas je trenutno oko 70 ljudi, plus vikendaši koji dođu samo za penziju. Bavljenje fudbalom mi dosta pomaže da sve te probleme prevaziđem, da imam neki društveni život. Jer ovde nemaš gde da izađeš u selu, nemaš posao, družimo se među sobom, posećujemo. Jovana i ja nekada izađemo da šetamo po gradu i to je to. U klubu, sa druge strane, imam više drugova, na treningu se družimo, pre i posle se šalimo. To mi pomaže da prebrodim dan,“ podvlači on.

Da Vas podsetimo:  Crnogorska opšta patologija

Čvrsto ubeđen da će njegov FK Behar ući u prvu ligu ponavlja „samo da nastavimo ovako da igramo“:

„Imamo najjačeg trenera, Miftara Ramu, bivšeg igrača Prištine i OFK Beograda. Treninzi su teški, ali mnogo dobri. Mi smo najmlađi tim u ligi, prosečna starost igrača je 25 godina. Imamo i dobru upravu kluba, koja je uvek tu za nas da ispuni naše zahteve i mi ispunjavamo njihove.“

Ko neće u politiku, postane „špijun“

Iako je milina udahnuti vazduh u Belom Polju, prigradskom pećkom naselju, sam pejzaž ukazuje na surovost života. Tamni planinski masivi Prokletija, po oblačnom vremenu, čini se, još više zasive nebo, pa Sunce nikako da se probije. I ljudi nisu učinili život lakšim. Mesto je na dva kilometra od Peći, a put do Dušanove, a i mnogih drugih kuća nije asfaltiran. Zagledan u takav dan, kada se večernje senke, javljaju usred dana, teška srca kaže da sve što sada ima – za budućnost dovoljno.

„Najviše me zanima da se zaposlim, ali s poslom smo nikakvi. Posla za omladinu nema i zato je sva otišla iz sela. Par puta sam se raspitivao u obližnjem Goraždevcu da radim, ali, kažu, za mene mesta nema. Prošle godine su zaposlili čoveka od 50 godina, a mlade ne. Jednom su me tamo nazvali špijunom, jer sa drugarima Albancima izlazim u lov. Osim toga, dosta se gleda politički, a ja nisam ni u jednoj partiji, ne pratim politiku, malo sam zaguljen po tom pitanju, a to je ovde problem. Pa i naša država nam pravi problem za dokumenta, jer nam u pasošu piše – Koordinaciona uprava. I zato gledam da odem odavde“ – oborenog pogleda završio je svoju priču Dušan Popović.

Da Vas podsetimo:  Ostavke? Odgovornost?

Kossev.info/ vesti online

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime