Srbiji je u Briselu zaista namenjena uloga „vojnog graničara“ EU
Godina iza nas bila je godina velikih izazova za Srbiju. Pametni ljudi izvlače pouke iz istorije, a oni manje pametni odlaze u istoriju ponavljajući greške svojih prethodnika.
Najvažnija pouka iz 2015. je pouka o prijateljstvu i lojalnosti. Na delu se pokazalo ko su pravi i iskreni prijatelji Srbije, a ko su oni koji nam glume prijatelje, koristeći svaku priliku da Srbiji otmu i ovo malo preostalog državnog i nacionalnog dostojanstva i suvereniteta. Usredsrediću se na neke od događaja i ljudi koji su, po mom mišljenju, obeležili 2015. godinu, a koji su imali ili imaju direktne posledice na život građana Srbije i srpskog naroda.
Najvažnija ličnost u ovoj godini za Srbiju, a po pisanju stranih medija, verovatno i za ceo svet, bio je predsednik Rusije Vladimir Putin. Na globalnom planu učvrstio je samopoštovanje velikom ruskom narodu, a Rusiji vratio ulogu najvažnije globalne sile. Lično se nametnuo i kao globalni lider u borbi protiv terorizma Islamske države. Pokazao je principijelan, iskreno prijateljski, ali i zaštitnički stav prema Srbiji kada je Rusija uložila veto u Savetu bezbednosti na usvajanje britanske rezolucije o Srebrenici, čime je sprečeno da budemo kolektivno žigosani kao genocidni narod. Zahvaljujući Putinu, sprečen je scenario po kojem bi sve čitanke u svetu pisale o srpskom narodu kao genocidnom, i po kojem bi svako ko u Gugl pretraživač ukuca reč „genocid” kao prvi rezultat dobio zemlju Srbiju i srpski narod.
PRIJATELjI I ONI KOJI TO NISU
Na drugoj istorijskoj prekretnici za naš narod i državu, zahvaljujući angažovanju, pre svega ruske diplomatije, ali i drugim prijateljima Srbije u svetu, sprečen je nasilni i protivpravni pokušaj prijema Prištine u Unesko, čime je srpska srednjevekovna nacionalna, verska i kulturna baština na Kosovu, ostala ono što je vekovima i bila, jeste, i biće – srpska. Time je sačuvan i naš vekovni identitet kao naroda, koji počiva na temeljima Svetosavskog zaveta i Nemanjićke Srbije. Ostaće zabeleženo da su protiv Srbije, javno i tajno, glasali ili lobirali kod „satelit država“, SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska, Austrija, ali i „bratske“ – Crna Gora i Makedonija. Što reče narodna poslovica, „sačuvaj nas, Bože, od ovakvih prijatelja, a od neprijatelja ćemo se sami sačuvati“.
I Srbija je bila uz Rusiju onda kada je njoj to bilo najpotrebnije. Pored snažnih pritisaka sa zapada, Srbija nije uvela sankcije Rusiji, čime je pred očima celog sveta potvrđena vekovna i neraskidiva povezanost srpskog i ruskog naroda. Zlu ne trebalo, Srpska narodna partija je sprovela peticiju „Ne sankcijama Rusiji”, koju je za veoma kratko vreme potpisalo 30 hiljada građana Srbije, dovoljno da se ovo pitanje, ako se za tim ikada ukaže potreba, kandiduje kao tema u parlamentu Srbije, gde smo sigurni da bi glas naroda protiv sankcija Rusiji dobio nepodeljenu podršku. Druga važna poruka zvaničnog Beograda bilo je učešće naše zemlje na obeležavanju sedam decenija pobede nad fašizmom, koje je prošlo uz upadljivi bojkot ruskih saveznika iz Drugog svetskog rata, mahom zemalja članica danas jedinog vojnog bloka NATO. Ali srpski narod koji je 1941-1945, jedini u svetu imao dva antifašistička pokreta, partizanski i ravnogorski, imao je svoje predstavnike na Crvenom trgu: pripadnici Vojske Srbije prvi put su marširali u Moskvi, rame uz rame sa ruskim, kineskim i drugim savezničkim vojnicima. Ponovo se čula decenijama skrivana istina da je srpski narod posle Rusa i Jevreja u odnosu na broj stanovnika imao najviše žrtava u Drugom svetskom ratu.
migranti10Godinu za nama obeležila je i najveća kriza Evropske unije od njenog postanka, izazvana pre svega ekonomskim migracijama nezabeleženih razmera, u kojima je, prema podacima Međunarodne organizacije za migracije, u Evropu od januara do novembra zvanično ušlo 920.000 migranata sa Bliskog i Srednjeg istoka. Procena je ozbiljnih obaveštajnih službi iz sveta da je među najmanje 600.000 ovih migranata koji su prošli kroz Srbiju bilo i tri hiljade terorista Islamske države, sigurno i neki od onih koji su sproveli užasni teroristički akt u Parizu. SNP se, kao jedina stranka u Srbiji, od početka, prognozirajući da bi naša zemlja u jednom momentu mogla da postane karantin za migrante na spoljnim granicama EU, zalagala za podizanje zida na državnoj međi sa Makedonijom (BJRM) radi sprečavanja nekontrolisanog priliva ovih ljudi na našu teritoriju. Zbog toga smo se kao partija našli na udaru čitave vojske takozvanih proevropskih intelektualaca, očigledno u funkciji maskiranih portparola vlasti. Na njihovu žalost, ispostaviće se da je politika „kontrolisanog priliva“ postala preovlađujuća i u gotovom svim zemljama EU, a nažalost svih nas koji se zalažemo za čvršću migrantsku politiku, da je Srbiji u Briselu zaista namenjena uloga „vojnog graničara“ EU.
Ova godina je bila važna i kao godina obeležavanja 20. godišnjice od kako su hrvatske vojne, paravojne i policijske snage u brutalnoj agresiji na Republiku Srpsku Krajinu, tada teritoriju pod zaštitom Ujedinjenih nacija, u operacijama „Bljesak“ i „Oluja“ proterale su 350.000 a ubile više od dve hiljade Srba. Fondacija „Sveti Aleksandar Nevski“ i Srpska narodna partija pokrenule su u parlamentu Srbije inicijativu da se na obali reke Drine izgradi Memorijalni kompleks srpskih žrtava genocida, po uzoru na jevrejski Jad Vašem, koji bi u sebi sadržao crkvu, multimedijalni obrazovni centar, kao i memorijalne sobe sa imenima svih srpskih žrtava genocida od Prvog svetskog rata, u kome je stradala trećina stanovništva Srbije, a gde su masovne zločine nad Srbima počinili Austrougari, Nemci i Bugari, preko ustaškog genocida u Jasenovcu, Jadovnu, hercegovačkim jamama, sve do genicida i etnocida sprovedenim nad Srbima u ratovima devedesetih godina u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu i Metohiji.
MASKE KONAČNO PALE
Ovu godinu pamtićemo i po tome što su maske konačno ”pale” kada je u pitanju odnos međunarodne zajednice prema pitanju Kosova i Metohije. Najpre je nemački ambasador otkrio da Srbija na kraju pregovaračkog procesa sa EU mora da potpiše „pravno obavezujući sporazum“ sa Kosovom, da bi američki ambasador stvar ogolio do kraja: „Normalizacija odnosa“ Beograda i Prištine podrazumeva da Srbija pristane na prijem Kosova u UN. Ne treba da se ljutimo na nemačkog i američkog ambasadora, naprotiv, treba da budemo zahvalni na iskrenosti koju su pokazali, otkrivši srpskoj političkoj javnosti da politika nije disciplina ulepšavanja stvarnosti, već da može da se vodi veoma direktno i konkretno. A kako ćemo dalje, za takvu vrstu odluke – eventualni ulazak Srbije u EU bez dela svoje teritorije – mandat nema niti jedna vlast, već o tome može da odluči jedino narod na referendumu. Referendum o ulasku Srbije u EU treba da bude raspisan što pre, a onima koji taj referendum odlažu, pravdajući se da će on i onako biti održan pre samog ulaska u EU, kao u slučaju svih drugih članica, poručujem da slučaj Srbije ne može da se poredi sa slučajem nijedne druge članice, zbog prostog razloga jer nijednoj drugoj državi za članstvo u EU nije postavljen uslov da se samostalno odrekne 15 odsto dela svoje teritorije.
Srbija EU Kosovo full 600Isto tako, ni naši samozvani „evropejci” ne mogu da se porede sa pravim evropejcima. Ali, nažalost, uspeva im da svoje stavove nameću kao dominantne u našoj javnosti pre svega jer veliki broj ljudi u Srbiji, zbog teškog materijalnog stanja, nema mogućnost da putuje van granica naše zemlje. Kada bi više ljudi moglo da putuje u Evropu, shvatili bi da nije evropejstvo odreći se Kosova i Metohije. Nije evropejstvo saginjati glavu i pristajati na uslove koje ti nameću sa strane. To je protivno evropejstvu i evropskom duhu. Evropejstvo je da se kao Slovenija boriš do poslednjeg daha za Piranski zaliv, evropejstvo je da kao Engleska budeš spreman da zaratiš za male Folklande, evropejstvo je da štitiš svoje granice kao slovački premijer Fico i češki predsednik Zeman, evropejstvo je da zabraniš prodaju zemljišta strancima kao mađarski premijer Orban. Evropejstvo je da voliš svoju zelju i naciju. Zato smo mi u Srpskoj narodnoj partiji najveći evropejci.
KLjUČ U EKONOMIJI
Kao što je rekao Vinston Čerčil, „istorija se ponavlja, ali svaki put sve više košta”. Očekujem da će se u 2016. godini pojačavati pritisci na Srbiju da raskine i ono malo preostalih veza sa svojim narodom na svome rodnom Kosovu i Metohiji, ali i nove i glasnije zahteve da naša zemlja uvede sankcije Rusiji. Ali verujem da Srbija ima mudrosti da ne ponavlja stare greške, kao i snage da se odupre tim pritiscima. Jer bili smo i u mnogo težim istorijskim iskušenjima koja smo uspešno prevazilazili i iz njih izlazili jači i kao narod i kao država. Ključ je u razvoju ekonomije, a ekonomiju, to je istorija pokazala, možemo uspešno da razvijamo samo ako energično štitimo naše najvažnije nacionalne i državne interese. Nije zabeležen nijedan slučaj u istoriji da je neka zemlja imala ekonomski rast u isto vreme kada je gubila nacionalno dostojanstvo. A bilo je mnogo slučajeva, od primera dve Nemačke, do primera Putinove Rusije, koji nas uče da samo one zemlje koje dosledno štite svoje nacionalne interese mogu da imaju uspešne i jake ekonomije. Zato moramo da čuvamo naše Kosovo i Metohiju, našu Republiku Srpsku, naš srpski narod u Crnoj Gori i Hrvatskoj, moramo da brinemo o interesu naše države i naroda pre nego o interesu Evropske unije. Ako tako budemo vodili državu, uveren sam, Srbija veoma brzo može ekonomski i privredno da se oporavi i uzdigne. Svim čitaocima Pečata i ceokupnoj srpskoj javnosti želim srećne novogodišnje i božićne praznike.
Mir Božji, Hristos se rodi!
Nenad Popović
Standard/Pečat/SNP
