U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke!
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata
– ti se razbiješ ko ….. ,
a opancima ništa!
Guske su spasile Rim, a babe Staru planinu – 1:0, idemo dalje! – Prema predanju, guske su, 390. godine pre nove ere, svojim gakanjem skrenule pažnju na najezdu Gala i tako spasile Rim. Prema izveštajima medija, babe iz Toplog Dola sa Stare planine su, naoružane motkama, posedale na most i tako sprečile motorizovanu najezdu izvođača radova koji su nameravali da njihovu reku sabiju u betonske cevi i sagrade mini elektranu. Meštani se bune i pružaju organizovan otpor jer, kako kažu, njima bez te reke nema opstanka – ona im služi za navodnjavanje, napajanje stoke … a to je stočarski kraj i bez toga im ni života nema.
Babe koje su posedale na most nisu htele da se pomeraju … Nije bilo dobro sinko, kaže jedna od učesnnica otpora, ali mi ne damo, oće da nam uzmu reku … one naše gore oćoraviše sa neki sprej iz flašu … mi bi i sa ovu motku …
Za to vreme glavnina neprijatelja je nadirala kroz šumu. Savladali su barikade koje su meštani tokom noći postavili i došli do mestaa gde su nameravali da otpočnu sa radoviima. Tu je se odigrala glavni bitka, pokazuje jedan od meštana mesto okršaja. – Pokušali su da nam dođu sa ovu stranu, ali smo mi pružili jak otpor i nismo pristaali na isterivanje … Napadači su koristili i suzavac – Jedan od njegovi radnika je držao bocu i njom špricao nas po oči …
Meštani su dobili bitku, napadači su se povukli sa gubicima, bilo je i ranjenih … Rezignnirani privaatni investitor, koji je od držaave dobio sve dozvole za izgradnju mini hidroelektrane, kaže da se više tamo neće vraaćati, a državu će tužiti za naknaadu štete.
Da li su meeštani dobili i rat, to se još ne zna. Ima još takvih mini lokacija po Staroj planinni. Da li će i ti izvođači da odustanu od gradnje? Šta naamerava država?
I Matija se naljutio – konačno! – Naljutio ga je Vesić. Ne zbog onog što ljuti stotine hiljada Beograđana, već nešto lično – “Vidim da se Odeljenje jezika i književnosti SANU oglasilo oko beogradske gondole. Da prevedem na srpski, Matija Bećković, veliki stručnjak za gondole, samo što se sada krije iza institucije …”, rekao je Vesić.
“Kad sam čuo šta Goran Vesić misli o meni, nisam se osećao dostojnim da govorim na svečanoj akademiji povodom 800 godini autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve“, reagovao je Matija i tako je ne samo Crkvu, već i Vučića i Selakovića lišio svog prisustva na proslavi, a hteo je svojom svečanom besedom – po čemu je poznat, da uveliča čin dodele visokih crkvenih odlikovanja pomenutima – za predsednika Srbije Aleksandra Vučića Orden Svetog Save Prvog, a za njegovog generalnog sekretara Nikolu Selakovića drugog reda.
Inače, ne sećam se da je Matiju, mog vrsnika po godinama, nešto slično tako pogodilo, pogotovu ne od strane vlastii, ne samo ove već i od onih prethodnih, a bilo ih je – od Tita do današnjih dana. Uvek je on znao svojim pesmičicama i filozofskim mudrolijama – koje ovaj narod debelo plaća (dve solidne apanaže, što se zna – akademika i člana Krunskog saveta) da ostane nedorečen za ovaj narod – da mu svojom pameću pomogne da se opredeli na koju će stranu, da odabere put.
A sećam se i jednog drugog sličnog slučaja, na žalost samo po reakciji ali ne i po suštini – kada je Filip David dobio za svoj književni rad nagradu Narodne biblioteke Srbije, pa napustio svečanost upriličenu u njegovu čast, kada je među zvanicama u prvom redu ugedao tadašnjeg predsednika Tomislava Nikolića, rekavši da ga niko nije obavestio da će i on biti tu – Poštujem instituciju predsednika države, ali se ograđujem od prisustva Predsednika, protiv čije se politike borim već duže vremena, rekao je Filip David i napustio svečanost.
Slučaj Matije Bećkovića je obrnut – on nema običaj da se suprotstavlja predsednicima.
Dragiša Čolić
