Narod će, kao i uvek, izabrati. I ovaj put, siguran sam, izabraće ono što zaslužuje, ali sam isto tako siguran da ni ovaj put to neće biti ono najbolje za njega. No ipak, nije sve tako crno! Ima i dobrih strana ovih izbora. Na primer, na ovim izborima, prvi put otkad u novijoj Srbiji biramo, situacija je više nego jasna. Narod u Srbiji više nije slobodan. Vlast u Srbiji više nije slobodna. Narod po onome što čuje da govori vlast vidi da više nema slobode ni za najmoćnije u državi, a gde će je biti za njih. Ako oni koji imaju vlast Srbiji, nemaju slobodu da biraju ono što je dobro za Srbiju već samo da sprovode nečije odluke, donete negde drugde i daleko van ove zemlje, šta preostaje njemu – narodu? Kada se robu da prilika da bira, on nikada ne bira slobodu, jer unapred zna da ona nije za njega i da može biti strogo kažnjen zbog svojih želja i sna o slobodi. Rob zato bira samo nadu u bolji život.
I kao i rob, biraće narod u Srbiji, samo svoju nadu da preživi i živi. Prevladaće i pobediće osnovni životni instinkti. Kao kad nekada slobodnom i ponosnom vuku zarobljenom u kavezu date da bira! On će prvih dana pokušavati da se izbori za slobodu i izađe napolje. Odbijaće svaku hranu, skakaće iz ugla u ugao, udaraće o zidove kaveza, grišće rešetke, a noću će zavijati i dozivati slobodnu braću u pomoć. Na kraju, kada izgubi svaku nadu, izabraće samo da preživi i počeće da jede po prvi put ne ulovljeno meso, već ono bačeno kao milostinju, i po prvi put izgubiće ponos. Biraće zatočenik svoje sramote. Tu istu sramotu biraće i narod Srbije. Po prvi put.
Ono što najviše boli je činjenica da mu sramotu nude i skoro sve njegove vođe! Zato je sloboda i svaki san o njoj tako daleko. Biraće narod-rob ono što nema, i za čim žudi. Biraće nadu da bar malo živi bolje. Biraće one koji mu se čini dovoljno moćnim da je sigurno da će i bez njegovog glasa biti svakako pobednici! Pa kada se već zna ko će biti pobednik, zašto da im i on ne priđe na vreme, jer ovo je vreme kada više nije moderno biti hrabar i pravedan, već snishodljiv i servilan. Pokazati otvoreno da si nečiji rob više nije znak slabosti, već mudrosti i sposobnosti da se prihvati realnost!
Nekada je bilo bolje biti veran i častan i ako treba i mrtav, nego živeti a biti izdajnik. Narod će, kao i onaj vuk, kao i rob, birati poniženje, snishodljivost, skrušenost i bekstvo od gladi i bede! Ako se na vreme ponizi javno i pred svima, možda ga se moćni posle izbora sete, bace mu koju mrvicu više nego drugima, sa svog gospodarskog stola! Možda on i njemu mili, njegova deca i prijatelji, budu zarad tog njegovog poniženja živeli bolje, u odnosu na sav onaj brojni bedni i jadni svet oko njih. Svako će birati samo bolje za sebe, ali ne i bolje za društvo, državu, Srbiju! Koga još briga za to! Ionako ako biraš bolje za Srbiju, ispostavljalo se da je po pravilu gore za tebe!
Neprestanim unapređenjem demokratije došli smo konačno i do tog stadijuma da bi se sa javno plaćenih 500 dinara po jednom glasu mogla sigurno kupiti većina u našem „časnom“ parlamentu! Toliko u Srbiji danas realno vredi vera u pravdu i pravo, demokratiju, istinu i bolju budućnost! Nadaće se robovi-birači u Srbiji kako će i najmoćniji čovek i najmoćnija stranka, zahvaljujući tom njihovom bednom malom glasu, hteti da mu pomognu više nego drugima! Nadaju se robovi-birači da će moćnici kada pobede biti u prilici da i njega tako sitnog, bednog i gladnog korimpiraju nekim izmišljenim radnim mestom, nekom privilegijom, nekom nadom i boljim životom, samo za njega i njegovu porodicu. Niko od njih ne zna da su to puste nade, i da neće dobiti ništa. Niko od njih ne zna da se ne može biti sit u kavezu, punom beznadežno siromašnih i gladnih. Čim ti ugledaju koricu hleba i parčence mesa, napašće i oteti. Ne možeš, bedniče ropski, živeti bolje u Srbiji, bolje od naroda, a u samom narodu!
U Srbiji, danas, možeš živeti bolje samo ako si na vlasti, ili tu istu vlast sponzorišeš bogatim prilozima i dovoljno si bogat da možeš sebi da priuštiš i napraviš kavez, a samo svoj, kavez za bogate, u vidu velikih i visokih zidova – albanskog tipa, negde na Dedinju, i koji se zaključava iznutra a ne spolja! Srbija, nekada ponosna zemlja, čiji je ideal bio da sloboda i pravda, nisu nikada na prodaju, jer nemaju cenu, danas , po prvi put treba da počne da pljuje sebe samu. Moćnici današnje Srbije, su već pokazali kako se to radi! Oni viču koliko ih grlo nosi i pljuju uvis ne bi li pokazali svojim gospodarima koliko malo drže do nebeske Srbije i do njenih ideja.
Zašto je i kome nebeska Srbija problem, zašto je Vidovdan važan, zašto treba zaboraviti Njegoša, zašto nema mesta za Lazara, zašto Sveti Sava, treba da bude samo obična srpska slava…. Zato što rob, u zemlji Srbiji, dok god je nebeske Srbije, samo jednim pogledom u nebo iznad njega, na dan koji će jednom doći, a doći će, i to na neki baš nebeski dan, recimo Vidovdan, može da zapali stvarnost i da sav trud porobljivača za nekoliko sata u nepovrat izgori! Zato što nebeska Srbija budi zanos, zato što svakodnevno podseća ko si, zato što nebeska Srbija čini moćni uticaj na izbor njenog naroda, njegove svesti i podsvesti, njegove tradicije, zato što usred noći nebeska Srbija budi, olakšava robovske naše snove i pruža trajnu nadu u narodni ustanak, koji je, uvek i svagda, jedina nada i za naš opstanak! A da bi se to desilo, a desiće se sigurno, samo treba da čovek pozvan od nebeske Srbije na taj dan na pravom mestu bude! Kad svi porobljeni vukovi iznenada, na poziv božje i nebeske pravde, zaurlaju koliko ih grlo nosi, kad vetar zafijuče direktno sa nebesa i urlik njihov i do poslednje kuće u Srbiji za tren odnese, vrata i zidovi kaveza, više ništa neće moći da zaustave, i eto naroda, na mestu Srbije ponovo!
A od ovih izbora, do tog dana, u zemlji Srbiji, na izborima će se birati samo jedan izbor, samo goli život i preživljavanje, jer ništa drugo se i ne sme i ne može da bira…
Kao kada u jednoj priči Danila Ivanoviča Harmsa majka za svaku bez otpora popijenu kašičicu, po ukusu i mirisu groznog ribljeg ulja, nagradi svog malenog sina sa po jednom kopejkom, koje sin uredno svaki put po ispijanju ubacuje u svoju kasicu-prasicu. Kada sin na kraju popije celu bočicu ribljeg ulja, majka uzme ključić, otvori kasicu prasicu, uzme sve sačuvane kopejke i za njih kupi novu bočicu ribljeg ulja! Zna sin da nešto nije u redu, ali ponovo počinje da ispija i tu drugu bočicu ribljeg ulja…
Tako će proći i svi glasači u Srbiji, koji svoj izbor žele da naprave samo na osnovu sebične želje da imaju samo sopstvene privilegije, koje očekuju da će uspeti da nekako izvuku od svojih stranaka, zarad svojih „veza“, „pozicija“, „članstva“ „poznavanja moćnika iz stranke“…
Zato vam poručujem i odgovorno stojim: Birači Srbije, poješće vas vaša sopstvena sebičnost, gramzivost, alavost, samoživost, vaša želja da samo vama bude dobro, a na uštrb svih onih hiljada i miliona drugih sa kojima živite – vaših prijatelja, vaših komšija, vaših sugrađana i građana ove zemlje
Tako to biva kada gomila nesretnih, gladnih, bednih, obespravljenih, očajnih ljudi, naviklih da nemaju ništa, u želji da konačno i oni postanu neko i nešto, tu svoju nemoć, glasanjem, pretvori u moć onog, koji će i da ih tom istom snagom, snagom proisteklom iz njih samih, satre…
Milanko Šekler
NSPM
