Izraz „paor“ u dodiru ljudi iz Bosne sa Vojvodinom

1
1099

Budite paori kad to već tol`ko volete, ali ne pretvarajte naše ratare u paore, jer oni paori nisu!

Osma ofanziva / Foto: standard.rs

Današnje vojvođanske neznalice rado i često koriste reč paor. U tome prednjači jedan uticajni medijski „velikan“ Vojvodine bosanskog porekla kojeg je Vojvodina primila otvorenog srca i široke duše. Stoga valja podsetiti da li su o reči paor u Vojvodini nešto zabeležili autori poreklom iz Bosne, šta su zabeležili, kako su shvatali značenje ove reči, koji su smisao njoj pridavali i kakvog uticaja je to imalo na javnost. Iznenađujuće je šta su nam Srbi iz Bosne otkrili povodom reči paor i neizmerno smo im zahvalni na tome.

Pretvaranje reči paor u savremeni izraz nejasnog i protivrečnog smisla bio je dugotrajan proces. Da bi se pravilo razumeo taj proces, mora se razmotriti kako su na reč paor reagovali doseljenici u Vojvodinu iz krajeva južno od Save i istočno od Drine. Pre dodira s Vojvodinom reč paor im je bila potpuno nepoznata. Doseljenici i njihovi potomci danas čine polovinu srpskog stanovništva Vojvodine. Među njima je najviše doseljenika iz Bosne. Kako su oni doživeli reč paor, tumačili njeno značenje, kakav smisao su joj pridavali i zašto?

KOD BRANKA ĆOPIĆA REČ PAOR SE NE POMINjE

Veliki srpski književnik iz Bosanske krajine Branko Ćopić (rodom iz Hašana) književno je obradio kolonizaciju Krajišnika iz Bosne u Vojvodinu 1945. godine. U romanima Ne tuguj bronzana stražo (1958) i Osma ofanziva (1968) prikazao je prilike i neprilike kolonista sa Grmeča koji su naseljeni u jedno banatsko selo. Ćopić navodi da su to selo starosedeoci zvali „Šuplje Korito“. To ime se kolonistima nije svidelo, pa su ga promenili u „Bursaćevo“ po svom junaku Nikoletini Buraću. Nezvanično, smatra se da se radilo o selu Krajišnik (opština Sečanj), kojeg su Švabe zvale Štefansfeld, a srpski starosedeoci Šupljaja.

Prema navedenim romanima, Branko Ćopić je sa Arsenom Diklićem izradio scenario za tv-seriju Osma ofanziva, koju je režirala Soja Jovanović. Serija je premijerno emitovana 1970. godine. U Ćopićevim romanima, kao ni u seriji, nema pomena reči paor iako je pisac rafinirano prikazao sve osobenosti života u Banatu i mentalitetske razlike starosedelaca sa kojima su se susretali kolonisti. Da je reč paor bila upadljiva „osobenost Vojvodine“, života ili mentaliteta starosedelačkog stanovništva sa kojom su se bosanski kolonisti susreli, sigurno bi je Ćopić pomenuo.

Ćopić tanano oslikava odnose starosedelaca i kolonista u raznim životnim situacijama i njihovo lagano saživljavanje. U kafani, na ulici, u kancelariji i na njivi, pa čak navodi da su se likovi jednih i drugih pojavili i na seoskim ikonama. Međutim, u svim tim situacijama reč paor se ne pojavljuje iako se radnja romana odvija na selu, iako su kolonisti i starosedeoci jednako seljaci i zemljoradnici. Sve i da je propustio reč paor, da je ona predstavljala bitno obeležje teme, Soja Jovanović bi sigurno insistirala da reč bude pomenuta bar u seriji. Naime, Soja Jovanović je, godinu dana pre nego što je Ćopić izdao roman Ne tuguj bronzana stražo, režirala film Pop Ćira i pop Spira (1957) po istoimenom antologijskom delu Stevana Sremca u kojem uvredljiva upotreba reči paor predstavlja vrhunac dramskog zapleta.

I Arsen Diklić (rođen u Starom Selu kod Otočca u Lici) dobro je poznavao Vojvodinu u doba kolonizacije 1945. godine, jer je tada bio član sreskog komiteta KPJ u banatskom selu Jaša Tomić. Uporedo je napisao romane i scenarije za filmove o temi narodnooslobodilačke borbe u Vojvodini: Zimovanje u Jakobsfeldu (1975), Salaš u Malom Ritu (1976), Baza na Dunavu (TV serija iz 1981. godine po motivima memoara Jovana Veselinova Žarka Svi smo mi jedna partija iz 1971) i Veliki trnsport (1983). Na ovu temu je napisao i poetsko delo Dunavske balade. U delima ovog Ličanina koji se zadesio u Vojvodini likovi koriste reč paor u značenju zemljoradnika, ali i u pejorativnom značenju. O njoj je Diklić mogao saznati već od svog prijatelja Voje Carića (rodom iz slavonskih Mašića) još pre boravka u Banatu. Da je ova reč bitno obeležje govora Vojvodine, verovatno bi Diklić uticao na svog prijatelja Ćopića da je i on pomene u svojim delima.

Međutim, reč paor ne postoji u Ćopićevom književom delu, kao ni u njegovom zajedičkom filmskom ostvarenju sa Arsenom Diklićem i Sojom Jovanović. Naravno, za to postoji jednostavno i jasno objašnjenje: reč paor uopšte nije predstavljala važnu osobenost Vojvodine koja bi bila vredna pomena za temu u doba kada se odigravala radnja Ćopićevog umetničkog dela.

Da Vas podsetimo:  PISMO SERGEJA SNS: Ubili ste šansu za život bolesnoj deci

MILENKO S. FILIPOVIĆ O REČI PAOR

Današnji vojvođanski autonomaši bi morali da se uzmu upamet povodom upotrebe reči paor s obzirom na otkriće našeg velikana antropogeografije i etnologije Milenka S. Filipovića (rođen u Bosanskom Brodu). Filipović bio rodom iz Bosne, iz koje se u savremeno doba javljaju autori uzbuđeni rečju paor, smatraju je veoma tipičnim obeležjem Vojvodine i rade na njenoj popularizaciji.

Značaj Filipovićevog istraživanja bi za vojvođanske autonomaše morao da bude od ogromnog značaja zbog tri razloga: Prvo, Filipović je bio rokfelerovski stipendista, a poznato je da su naši autonomaši veliki ljubitelji baš rokfelerovskih grantova (autonomaška LSV je politička lobi organizacija rokfelerovskog kapitala a VOICE Dibka Gruhonjića pokrenut je i finansiran istim kapitalom). Drugo, Filipović je doktorirao na Harvardu, jednom od najprestižnijih univerziteta zapadnog sveta na kojem postoji Centar „Dejvid Rokfeler“. Treće, Filipović je svoj nalaz o smislu izraza paor otkrio baš u doba kada je politički režim SAP Vojvodinu krupnim koracima vodio putem raskidanja ustavnih veza sa SR Srbijom.

Naravno, Milenko S. Filipović je bio svestan nesporne etimologije reči paor koja potiče iz nemačkoj jezika. Ipak, zabeležio je da reč paor „označava društveno-poslovnu klasu u Bačkoj i Banatu“, dodajući da su „klasne razlike u Banatu (paori, majstori i gospodari) veoma oštro izražene“. Filipović je utvrdio da Banatsko selo poznaje klasnu razliku „gazda“ od „paora“. Filipovićev nalaz je dokumentovan i objavljen u zborniku Prilozi i građa Muzeja Vojvodine 1962. godine. Ipak, klasni smisao reči paor u Banatu nije prvi zabeležio Filipović. Na upotrebu reči paor u smislu vređanja nižih klasa ukazali su još Jovan Sterija Popović u komediji Pokondirena tikva, kao i drugi autori posrba, odnosno srpski pisci i pesnici polovine XIX veka. Filipovićev nalaz je naučni dokaz razvoja smisla reči paor ka klasnom poimanju u banatskoj seoskoj sredini polovinom XX veka.

Reč paor je tuđica, a poznato je da pravih sinonima nema. Reč paor je u srpskom jeziku imala od početka svoje jasno značenje, ali je od početka jednako nosila podrugljivi smisao i pejorativno je upotrebljavana. Osim toga, ona je već u XIX veku označavala različite pojmove, o čemu svedoče dokumenti a pre svega srpska književnost. Najzad, otkud posebna klasa u socijalističkom jugoslovenskom društvu SAP Vojvodine kad je stav režima bio da postoji samo jedna radnička klasa? Teško da bi Filipović to smeo posebno da objašnjava u doba kad je otkrio takvo značenje reči.

Milenko S. Filipović je bio prvi autor rodom iz Bosne kojem je reč paor bila toliko upadljiva da utvrdi njen smisao s kojim se susreo na terenu. On je dokumentovao da u Banatu reč paor na selu označava klasu. Bio je to bitno različit smisao reči paor od njenog ranijeg poimanja koji je i onako već bio razuđen (seljak, ratar, zemljoradnik, podložnik).

KNjIŽEVNICI I NOVINARI IZ BOSNE

Savremeni primer smislene zbrke povodom reči paor upečatljivo je zabeležen u Diskursu agencijskog novinarstva, radu Dinka Gruhonjića (iz Novog Sada, rođen i odrastao u Banjaluci). Gruhonjićev pomenuti rad je u Novom Sadu predstavljen 4. novembra 2011. godine kao udžbenik agencijskog novinarstva uz pohvale Vere Vasić. U ovom radu reč paor Gruhonjić pominje kao „leksemu“ i pridodaje joj značenja koja ne poznaju etimologija, istorija, književnost i vojvođanski govori. „U vreme socijalizma, paor je imao direktno negativno značenje i koristio se kada se želeo označiti ratar koji je veleposednik i izrabljivač radnika. (…) ni jedan drugi seljak sem vojvođanskog ne naziva se paorom“.

Navedene Gruhonjićeve tvrdnje o „leksemi paor“ su neistinite i potpuno suprotne od stvarnosti. Reč paor u Vojvodini nikad nije označavala veleposednika ili izrabljivača. Reč paor je od ulaska u srpski jezik nosila uvredljivo ili pejorativno značenje, a ne tek od doba socijalizma. U stvari reč paor se upravo u medijima socijalističkog doba počela koristiti u pastoralnom i patetičnom smislu zahvaljujući delu Ivana Hajtla i Đorđa Balaševića i podršci od medija SAP Vojvodine i SFRJ. Rečju paor nikad nije nazivan samo vojvođanski seljak, kako tvrdi Gruhonjić. U celoj Slavoniji, kao u okolini Karlovca, kraju gde Brajci koriste Ozaljski govor, seljak se naziva paorom ili paurom, ali tamo nema redovnog pejoratinog značenja ove reči kao u Vojvodini. Brajce čak nazivaju Kostenjarima ili paurima. Slično je i u Austrijskom Gradišću, gde Gradišćanski Hrvati seljaka redovno nazivaju paur.

Da Vas podsetimo:  Poskupljuju struja, infostan, takse i hrana!

Gruhonjić je do 2016. godine bio crni baron RTV, odlučivao je o raspodeli republičkog novca medijima i nevladinim organizacijama, a dokopao se učešća na medijskim studijama Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Sa tih pozicija on je ostvario ogroman uticaj na popularizovanje upotrebe reči paor u medijima tokom trajanja autonomaškog režima Bojana Pajtića u Vojvodini. Tokom 2016. godine RTV je rečju paor u naslovima i sadržini vesti praktično zbrisala imenice seljak, ratar i zemljoradnik.

Godinu dana nakon promene smisla reči paor u Diskursu agencijskog novinastva Dinka Gruhonjića, novinar i književnik Mehmed Pargan (pesnik iz Tuzle, rodom iz Zvornika) uneo je reč paor u jednu svoju pesmu. U pesmi Moja kraljevska loza (Pjesme iz zemlje, 2012) Pargan je čak svog dedu Sabita, gardistu Kraljevine Jugoslavije, proglasio nekakvim paorom na dvoru.

dinko20gruhonjicGodinu dana nakon Pargana se povodom reči paor oglasio književnik i novinar Muharem Bazdulj (iz Sarajeva, rodom iz Travnika). On se za Vojvodinu zainteresovao baš zbog izraza paor, koji mu je ranije bio nepoznat. U članku Atlantida na dnu mora (Vreme, 4. jula 2013) Bazdulj je direktno objavio da je reč paor otkrio u pesmi Ratnik paorskog srca (Album Pub iz 1989) Đorđa Balaševića: „E, baš tu, od te riječi paor, nepoznate mi dotad na način na koji su mi bivale nepoznate jedino riječi iz knjiga, mogao bi početi jedan rukavac priče o upoznavanju Vojvodine“. Iz pomenutog Bazduljevog članka jasno je da je on ljubitelj poezije Miroslava Antića i Branka Radičevića, ali je istinski duboko lično oduševljen upravo poezijom Đorđa Balaševića.

Svedočanstva Gruhonjića, Pargana i Bazdulja su dokaz da su obrazovani bosanski muslimani pre bilo koga drugog doživeli reč paor kao upadljivi simbol osobenosti Vojvodine. Ni jedan od njih nije ispitao njenu etimologiju, niti je njen smisao proverio u srpskoj književnosti Vojvodine, a Gruhonjić je sopstvene fabulacije o toj reči zapisao kao njeno značenje i smisao u svom radu, koji se nakon 2012. godine koristi kao udžbenik žurnalistike na Univerzitetu u Novom Sadu. Otud nije čudo što je u medijima Vojvodine kroz nekoliko godina eksplodirala upotreba izraza paor.

REČ PAOR NA „DRŽAVNOM POSLU“

Reč paor je u naše vreme postala slikovita poštapalica bez stvarnog smisla koja se koristi za poigravanje govorom u Vojvodini.

Na svom Državnom poslu Dragan Torbica pominje Boškiću ličnu frazu – „za taići“. Zna on da fraza „za taići“ ništa ne znači, ali voli da izgovori tu besmislenu retoričku figuru jer mu izgleda da zbog toga njegova rečenica zvuči kao kalambur, i to ga veseli. „Brzo se zvuči“, kaže Torbica. Eto, i Dragan Torbica je potekao iz Bosne (majčina familija iz Like), živi i radi u Vojvodini, voli da se seća starih dobrih vremena socijalizma, ali želi i da bude moderan. Svestan da ne može postati starosedelac Vojvodine, ali željan potpune integracije u Vojvođansko društvo ponekad voli da bar kaže: „Mi, pravi Novosađani“.

Otkud Dragan Torbica u članku o reči paor? Zato što su tvorci Državnog posla posle pet godina emitovanja serije poverili baš ulozi „dođoša“ iz Bosne da prvi put upotrebi reč paor. U 862. epizodi Ski vikend (20. mart 2017) Dragan Torbica je skresao svom šefu: „Moj bačvanski paor nije video dalje od centra Čeneja“. Međutim, Đorđe Čvarkov nije ratar (on je pilićar), a nije ni seljak (on je salašar). Do danas ovaj dramski lik bačkog starosedeoca nije izgovorio reč paor, baš kao što je nije izgovorio ni profesor doktor Kišprdilov Svetislav (sic), akademik najavljene akademije iz Novog Miloševa, lik iz komične serije Velika Srbija.

U Državnom poslu je reč paor upotrebljena jedva primetno i neupadljivo. Naravno, veliki srpski komičari Nikola Škorić i Dimitrije Banjac odlično poznaju i duhovito predstavljaju duh, mentalitet, govor i prilike svojih zavičaja, odnosno mentalitet, govor i prilike današnje Vojvodine. A u njihovom

Da Vas podsetimo:  Postoje li granice do kojih možemo ići u našim samoobmanama i našoj sramoti!

ZAHVALNOST BOSANCIMA, NAROČITO MUSLIMANIMA

Ljudi iz Bosne su mudri, ali to ne znači da su uvek i pametni. U Vojvodini su često bivali mudriji od vojvođanskih starosedelaca, koji su, međutim, češće bili amišniji od njih. Kulturne različitosti doseljenika iz planinskih krajeva među ravničarske starosedeoce vojvodine nikad nisu predstavljale izvor trajnih antagonizma niti dovodile do trajnih sukoba, već su doprinosile stvaranju novog kvaliteta kulture Vojvodine, stvarajući nove kulturne kvalitete, naročito proizvodeći duhovite forme saživljavanja stanovništva i prožimanja njihovih vrednosti. Naši starosedeoci su njih pažljivije posmatrali i slušali nego što su oni nas, pa su mnogo korisnog naučili od kolonista.

Uticaj bosanskih muslimana na kulturu Vojvodine takođe je doneo novi kulturni kvalitet. On je otkrio nešto što je ranije postojalo, a bilo duboko potisnuto u kulturi starosedelaca. Otkrio je da u je Vojvodini postoji paorski duh, čija sadržina je podložnički stav i šićarenje ratarskog stanovništva koje je raspoloženo da radi trenutne sitne koristi trajno žrtvuje svoju samostalnost. Otkrio je da u autonomaškom političkom stavu postoji domaći politički činilac koji, u saradnji sa stranim globalističkim političkim činiocem, paorski duh hoće da nametne celoj Vojvodini, da ga silom medijske manipulacije načini bitnim, suštinskim činiocem kulture Vojvodine radi pokornosti njenog stanovništva u poretku dobrovoljnog ropstva svetskim gospodarima i domaćim veleposednicima. Otkrio je da je paorski duh oduvek u Vojvodini bio sporedan, odlučno suzbijan u narodnoj kulturi naših predaka i da mu se naročito suprotstavljala tradicionalna kultura srpskog ratara Vojvodine. Otkrio je da paorski duh u Vojvodini ima mnogo zajedničkog sa rajinskim mentalitetom, koji se u doba osmanlijske okupacije zakorovio po Bosni i drugim krajevima, gde je vekovni okupator uspeo da osakati slobodarski duh našeg naroda. Najzad, otkrio je da srpski kolonisti iz svog zavičaja u Vojvodinu nisu doneli rajinski mentalitet, pošto njemu ni u svom zavičaju nisu podlegli, a ni u Vojvodini nisu prihvatili paorski duh, jer im je pre medijske „akcije paor“ [1] reč paor bila i ostala potpuno nepoznata.

Hvala Bosanskim muslimanima koji su prvi prepoznali u reči paor nešto što je njima duboko srodno i zanimljivo. Hvala im što su „leksemu paor“ doživeli kao najzanimljiviju osobenost Vojvodine. Hvala im što baš među njima ima toliko oduševljenih tom rečju da čak i svoje dedove poetski proglašavaju paorima. Hvala im što su osetili, shvatili i svojim radom i stvaralaštvom ukazali da je reč paor baš njima toliko važna, mnogo važnija nego nama.

Hvala što su prvi počeli da poštuju reč koju smo mi poput naših starih prezirali od početka kao uvredu. Hvala bosanskim muslimanima i što su smisao ove reči modifikovali i od nje stvorili izraz do besmislenosti kontradiktornog značenja. Da nije njihovog glasnog medijskog oduševljenja ovom rečju, koja je u Vojvodini vekovima bila prezirana, mi nebismo nikad shvatili koliko naši neprijatelji ozbiljno koriste „paorski duh“ protiv Vojvodine i nikad nebismo otkrili da je „akcija paor“ okosnica nastojanja globalista, domaćih veleposednika i njihovih pomagača da ugase slobodarski duh u Vojvodini.

Hvala bosanskim muslimanima koji su se bavili kulturom i medijima Vojvodine jer su oni bili ljudi koji shvaćaju. Njihov doprinos savremenoj kulturi Vojvodine ogroman je, jer su bili kadri da nam svojim naporom na vreme ukažu odakle preti glavna opasnost slobodarskom duhu srpske kulture u Vojvodini.

banatratari01Neka oni koriste reč paor što čećše i što više, neka maštaju o njenom značenju i proširuju njen smisao bezgranično i slobodno, neka im je ‘alal! Mi znamo da naši ratari nisu ničiji paori. Svima ostalima koji žele van stvarnosti da fabuliraju o svom i tuđem paorskom značaju u Vojvodini možemo samo da poručimo: Budite paori kad to već tol`ko volete, ali ne pretvarajte naše ratare u paore jer oni paori nisu!

_________
Napomena:

[1] Kovanicu „akcija paor“ je upotrebila prof. dr Ljubomirka Krkljuš reagujući protiv rastuće upotrebe reči paor u medijima Vojvodine u članku O paorima i podelama, objavljenom u novinama Politika, 15. februara 2017. godine.

Petrovgrad

Dušan Kovačev

www.standard.rs

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime