„Iz Engleske mi moji prijatelji Englezi upućuju, po svemu sudeći, sasvim opravdane žalbe na tamošnje katastrofalne vremenske i druge prilike“ – žali nam se naš Premijer. „Kažu – nastavlja Vučić zabrinuti – da je u Engleskoj preovladala neka ledena kiša da te Bog sačuva. Nit je kiša, niti sneg, nešto više kao špricer, doduše ispravno hladan, ali ko se i najmanje razume u geopolitička zbivanja, zna da Engleska nije Nemačka i da Englezi ne piju špricer, nego uglavnom pivo. I ponekad viski, kad se nađe i kad nas pozovu u neku ambasadu na prijem“.
„Pored kiše tu je i Magla, magla svuda oko nas – nastavljaju prijatelji sa jadikovanjem da se čovek naježi. Tolika magla da je Josipa Lisac razmišljala da nas tuži Sudu u Strazburu zbog plagijata iz oblasti meteorologije. Od te namere su je odvratili hrvatski odvjetnici zbog čega je Josipa i samoj sebi postala odvratna iako je i dalje ostala lisac. Kazali su joj da je Hrvatska najmlađa članica i mora da sluša starije i nemoćne, a ona će, polazeći od svog prezimena, to najbolje razumeti.“
„Ja sam, zabrinut koliko mi to slobodno vreme dozvoljava, poručio mojim engleskim prijateljima da se strpe bar do maja meseca. Onda će biti rado viđeni gosti na plavom i suncem obasjanom Jadranu. Naravno, ako im to Nemci budu dozvolili. Naši prijatelji Nemci su, naime, zakupili sve kapacitete hrvatskog primorja za narednih osamdeset godina. Taman koliko ćemo Merkela i ja biti na vlasti. Posle toga će Englezi morati sami da se snalaze.“
„Predložio sam im da, dok u Engleskoj traje kijamet, organizuju migrantsku krizu i bar deset do dvanaest meseci godišnje nađu privremeni smeštaj u susednoj Francuskoj. Oni sa malo više sreće mogli bi da računaju i na politički azil“ – dodao sam.
Englezi su, što se i moglo očekivati, sa gnušanjem odbili i samu pomisao na eventualni prelazak na Evro kontinent. Pogotovu ne u Francusku. „Francuzi samo jedu i piju“, tvrde ostrvljani. „Pola svog životnog doba provedu za stolom. Jetra je njihova nacionalna bolest. Osim toga, njihova najtanja knjiga je spisak nacionalnih heroja iz zadnjeg Svetskog rata koji još uvek traje a knjiga ne povećava broj stranica. Poznati su i po tome što, po tradiciji, uz puteve sade drvorede jer znaju da nemačke trupe vole da marširaju po hladovini dok mi obožavamo sunce i čekamo ga kao ozebli Rusi.“
Francuzi, saznavši šta o njima misle Englezi, uzvraćaju galskim duhom tvrdeći da Englezi, uzimajući u obzir šta jedu, ceo svoj životni vek provedu za stolom – sasvim za džabe. „Kad smo u Londonu popili kafu – kukuriče Galski petao – shvatili smo zbog čega Englezi više vole čaj“. „Priznajemo, doduše teškog srca, da su izmislili fudbal, tenis, Šekspira i travu. Nažalost, ni to im ništa ne vredi pošto Brazilci igraju bolje fudbal, Srbi bolje tenis, a mi Šekspira bolje razumemo. Naš Šekspir, Viktor Igo, bez ikakve ljubomore je za njihovog Šekspira, Viljema, rekao da je na zemlji, posle Boga, najviše stvorio on – Šekspir. Iako je Viljem, a ne Viktor a kamoli Aleksandar“. Na kraju svih krajeva, Englezima je ostala samo trava. Ni ona ne bi bila tako gusta i toliko zelena da im nije onoliko kiše i magle koja je svuda oko njih – kako kaže Josipa Lisac.
„Kad se Englezi i Francuzi toliko žale na sopstvenu sudbinu, šta je onda meni, Aleksandru Velikom, mada u suštini jadnom Sizifu, ostalo da činim kad u mojoj napaćenoj zemlji niko ne navija za Sizifa, nego svi, i to bez izuzetka, svi navijaju za stenu koju Sizif gura uz brdo ka Evropskoj uniji“ – vajka se pregalac.
„Možda se to može i razumeti budući da je ukupno dosadašnje iskustvo pokazalo da stena nepogrešivo pobeđuje Sizifa. Sizif, srećom, ne odustaje i na pitanje kako idu pripreme za nove izbore? – smireno odgovara: gura se, gura se“. „Ja, bre, guram za trojicu, a oni mi upućuju zamerke tvrdeći da su, zbog toga, ona druga dvojica ostala bez posla. Kada bi kod nas svi gurali za trojicu, dve trećine bi bilo na birou za nezaposlene, a dohodak po glavi se ne bi smanjio. Smanjio bi se samo broj glava što i objašnjava prethodnu tvrdnju koja je aksiom ukupne ekonomske nauke i u teoriji i u praksi“.
Kad državna struktura u budžetu napravi manjak, građani postaju višak. Najpre oni zaposleni.
„Niko da primeti da sam ja, ne štedeći truda i napora, za samo nekoliko zadnjih meseci otvorio trideset i dve fabrike i oko osamdeset šest nužnika po gudurama zabite srbijanske provincije. Ako se nastavi pozitivan trend priliva stranog kapitala, počeću i sa otvaranjem škola. Za nedostajuću decu, tražićemo pomoć od naših dokazanih prijatelja iz prethodnih pasusa.“
„Za razliku od neujedinjene i posvađane opozicije, deca su mi zahvalna i drže me za iskrenog prijatelja. U nekim novootvorenim prostorijama, o kojima je ovde reč, okačene su, javili su mi, moje slike sa natpisom U NUŽDI SE POZNAJU PRIJATELjI“.
„Kad sam to čuo, onaj kamen koji guram ,pao mi je sa srca. Pravo u bubrege, žučnu kesu i bešiku. Ali, ja se ne žalim, osim što, da bi se olakšao, ređe idem u opisane prostorije. Njih ostavljam našoj deci za svetlu budućnost.“
Dragoslav Pakić
Stanje stvari
