Kako i zašto se Srbija odrekla dijaspore (1)

Još od 1945. godine, matica se prema dijaspori ponaša maćehinski. Gde se kriju koreni takvog odnosa i kako je izgledala borba naše dijaspore u SAD za Srbiju tokom ’90-ih?

„Istorija Srba u 18. i 19. veku je bila istorija propuštenih prilika, zakasnelih delovanja i pogrešnih odluka“ – Miroslav Đorđević

Ratovi, sankcije, embargo, nestašice, bonovi za hranu i gorivo, redovi za hleb, šverc nafte i cigareta, hiperinflacija, nemaština, kriminalni obračuni, pa na kraju i bombardovanje… sve ovo su asocijacije na mračne devedesete godine proteklog veka u jugoslovenskoj Srbiji. Mračne, da mračnije ne mogu biti! Kroz sve to smo, setnim glasom „doktora za ljubavne probleme“ Petra Božovića iz one, sada već kultne filmske scene „prošli… i šta nam fali“?

Pa, dosta toga.

Mnogo smo propatili, mnogo velikih prilika propustili i mnogo mladih života izgubili. Za sve naše zablude i pogrešne odluke, za svu našu neslogu i ideološku zaslepljenost platili smo veliku, isuviše veliku cenu. Cenu koja sa sobom nosi i etiketu „loših momaka“ zbog koje nam se u dobrom delu sveta ni najmanji nacionalni uspeh ne prašta i vrlo često osporava. Nepravde i napadi koje danas trpimo vrlo često su samo kamate koje gotovo svakodnevno plaćamo na ime starih dugova, za koje smo mislili da smo ih se rešili.

Budući da i dalje trpimo velike političke pritiske zbog svega što se dešavalo krajem prošlog milenijuma, vreme je da se zapitamo da li je sve moglo biti drugačije. Vreme je da se zapitamo šta je mogla biti alternativa i da li se bezizlazno stanje u kome se danas nalazimo može ikako popraviti. To pitanje je utoliko važnije ukoliko ga sebi postavljaju pripadnici mlađih, i sve više nacionalno svesnih generacija koji nisu odgajani u duhu komunističkog jednoumlja i bratstvojedinstvene ideologije, i koji na Jugoslaviju – kako na ideju, tako i na državu – gledaju bez ikakve lične i emocionalne zadrške ili ideološke rezervisanosti.

Dakle, vreme je da se kao narod pogledamo u oči, ostavimo po strani sve naše izgovore kojima vrlo često pribegavamo kada želimo da opravdamo svoje sopstvene poraze, i upitamo se – u čemu smo to mi, kako i zbog čega grešili i pogrešili?

Kako je srpska dijaspora u Americi pokušavala da našem tadašnjem političkom rukovodstvu ukaže na brojne greške koje su činjene, i kako je lobirala za naše interese? Zbog čega joj matica nije pružila ruku i pomogla kada je trebalo? Da li bi sve bilo drugačije po nas da je Beograd umeo i želeo da prepozna istorijski trenutak promene sveta nakon pada Berlinskog zida i da li bi naši odnosi sa Sjedinjenim Državama (a samim tim i naš međunarodni položaj) bili daleko bolji nego što su to danas? Zbog čega nam je hitno potrebno obnavljanje veze između dijaspore i matice, i sa njom povezana potpuna dekonstrukcija mita jugoslovenstva i titoizma u Srbiji? To su samo neka od pitanja na koja ćemo u ovom trodelnom tekstu pokušati da nađemo adekvatne odgovore i ponudimo eventualna rešenja.

Poslednji komunisti

Pre svega treba reći da se ondašnja zemlja pred svoju najsudbonosniju deceniju, deceniju punu previranja koju je jedan sin kraljevog oficira (o kom će kasnije biti više reči) s punim pravom nazvao „decenijom iluzija“, našla u istorijskom žrvnju i velikom ideološkom raskoraku između poraženog komunizma i navodnog – a kasnije će se ispostaviti lažnog – nacionalizma u matici, sa jedne strane, i sa druge strane iskrenog antikomunističkog patriotizma u dijaspori[1], čiji su glavni protagonisti bili deca i potomci bivših kraljevih oficira i pripadnika Ravnogorskog pokreta Dragoljuba Draže Mihailovića.

To seme srpskog razdora posejano 1945. godine (pa i ranije) nastavilo je da klija i raste i onda kada je naizgled uklonjena poslednja prepreka da ono prestane da buja – nakon Brozove smrti 1980. Nakon njegovog „iznenadnog“ odlaska sa ovog sveta, došla je politička garnitura koja je, ispostaviće se, samo nastavila da sprovodi i baštini dotadašnju bezobzirnu, potpuno maćehinsku politiku prema srpskoj dijaspori, koja je po strani ostavila predrasude, sujetu i ostale propratne negativne elemente srpskog mentaliteta, i koja se, uprkos svim poteškoćama, sabrala, okupila i ujedinila kako bi pomogla srpskoj državi i narodu u jednom teškom istorijskom trenutku za koji se znalo da će odrediti našu sudbinu u godinama koje dolaze, a koje i mi sada (nekako) preživljavamo.

Dakle, Srbi u matici su – predvođeni političkim figurama koje nisu umele ili nisu želele da prepoznaju trenutak u kom se čitav komunistički lager urušavao širom sveta – ostali „poslednji komunisti u Evropi“ i „poslednji Jugosloveni u Jugoslaviji“, dok su Srbi u dijaspori – ideološki na potpuno drugoj strani – sa najboljim namerama, moći i uticajem koji su za današnje prilike bili izvanredno veliki, ostali usamljeni, prepušteni sami sebi, odbačeni od države, koja je, nakon što je uvidela da ne može da ih prevari, rešila da ih potpuno ignoriše i zanemari.

Zbog ovakve situacije, gde se dijaspora veoma hrabro (ali često uzaludno) borila za državu koja je odbila njenu prijateljski pruženu ruku, nismo ni mogli da očekujemo ništa bolje od ishoda čije posledice danas živimo. Tada je na površinu ponovo isplivalo dobro poznato srpsko nejedinstvo, dok su se svi naši protivnici (što u svojim matičnim zemljama, što u dijaspori) ujedinjavali, udruživali i međusobno podržavali kako bi iz opšteg balkanskog meteža izašli kao pobednici. A to se, kada se podvuče crta, na našu žalost i desilo.

Stoga, kada analiziramo zašto smo nakon svih nesreća devedesetih „izvukli deblji kraj“, i pre no što se upustimo u razmatranje svih štetnih uticaja velikih sila (najviše Nemačke i kasnije i SAD) na balkanski sukob, trebalo bi prvo da se zapitamo zašto ondašnja država nije sa svojom – inače jako uticajnom – dijasporom u Americi sklopila dogovor da zajedno rade u državnom i nacionalnom interesu, kao sve ostale strane, već je sebi dopustila da ostane svojeglava, sebična, sujetna, nepromišljena, diplomatski netaktična, apsolutno operisana od političke intuicije i ideološki potpuno ostrašćena. Drugim rečima, zašto naša država nije makar poslušala – ako već nije htela da ih uvaži – predloge koje je dijaspora neumorno slala ka matici, nastojeći da joj pomogne?

Koren problema

Krenimo ispočetka kako bismo uvideli i shvatili koren problema.

Pokojni dr Dragoljub Nedeljković, nekadašnji profesor i dugogodišnji šef katedre za slavistiku na Univerzitetu u Nansiju u Francuskoj i jedan od najboljih poznavalaca prilika u našoj dijaspori je 28. oktobra 1988. godine u beogradskom dnevnom listu Politika izneo svojevrsno upozorenje da je srpski narod u teškom položaju i da se nešto hitno mora učiniti po tom pitanju. Tom prilikom je istakao kako treba objaviti neku vrstu publikcije – Belu knjigu o položaju Srba u Jugoslaviji – kako bi se iznela prava istina o opštoj krizi koja je zahvatila zemlju i lažima koje se o nama šire na Zapadu. Govoreći o nemaru ondašnje jugoslovenske države prema svojoj dijaspori i uopšte svom položaju u svetu, profesor Nedeljković, na kraju svog teksta, navodi dva ilustrativna primera:

„Prvi je simpozijum koji su na Sorboni organizovali proalbanski francuski intelektualci, kada su Jugoslavija i, naročito, Srbija, optužene za ugnjetavanje Albanaca na Kosovu i Metohiji. On je odmah predložio Jugoslovenskom kulturnom centru u Parizu da organizuje informativno predavanje na kojem bi učestvovale ugledne ličnosti iz francuskih naučnih i umetničkih krugova. Nije bilo odgovora ni kada je taj predlog ponovio“.[2]

Evo i drugog primera: „Pre nekoliko godina otišao sam u šumu Kompijenj, u onaj muzejski prostor u šumi gde je obeležena nemačka kapitulacija novembra 1918. godine. Tu su zastave svih zemalja učesnica u Prvom svetskom ratu osim zastave zemlje zbog koje je rat započeo, zbog koje su Francuska, Engleska i Rusija zaratile sa Nemačkom i Austrougarskom: srpske zastave nije bilo […] Nema nijednog našeg, srpskog i jugoslovenskog dokumenta, a i srpske vojnike, herojske mučenike i pobedioce, možete videti samo kao zarobljenike na snimcima i filmovima naših tadašnjih protivnika“.[3]

„Profesor Nedeljković je odmah napisao pismo francuskom premijeru Žaku Šabanu-Delmi (Jacques Chaban-Delmas), izražavajći svoje čuđenje i negodovanje zbog neoprostivog zaborava saveznika. ‘Kako sam bio naivan’! Premijer mi je odmah ljubazno odgovorio: ‘Mi ne možemo istaći srpsku ili jugoslovensku zastavu ako vaša vlada ili vaša ambasada to ne žele. Obratite se njima. Oni treba da Vam odgovore’“.[4] Nakon što nove komunističke vlasti nisu uspele da u Kompijenj postave jugoslovensku zastavu sa petokrakom, srpska zastava je u pobednički, saveznički tabor vraćena tek 2009. godine.[5] Za to je – bila bi velika grehota ne pomenuti – veliku zaslugu imao naš tadašnji ambasador u Parizu i uvaženi (nažalost, pokojni) profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, Predrag Simić.[6]

Toliko o tome kako smo se sve doskora ophodili prema svim tim mučenicima i junacima iz Prvog svetskog rata i kako smo im se zahvalili za to što su ginuli za našu slobodu. Ovde je na jednom simboličkom nivou vrlo jasno iskazano koliko nas je koštala ideja jugoslovenstva. Uostalom, evo kako je na sve to gledala sama dijaspora:

„Srbi u američko-kanadsko-australijskoj dijaspori pretežno su bili antikomunisti. Čak i oni koji su verovali u Jugoslaviju kao zajednicu južnih Slovena, shvatili su da ona mora radikalno da se menja. Bez sumnje, većina je smatrala da su sve tri Jugoslavije – Kraljevina Jugoslavija, ‘Titoslavija’ i Miloševićeva država bile grobnice za srpski narod. Probudila su se velika očekivanja da Srbi na racionalnoj osnovi obnove nacionalnu državu, identitet i uvaže sopstvenu istoriju i prošlost. Mit o ‘bratstvu i jedinstvu’ trebalo je zauvek da nestane iz politike i kolektivne psihologije Srba“.[7]

Ovih pet rečenica, koje predstavljaju gotovo rendgenski snimak svih naših istorijskih zabluda i posledica koje su iz njih proistekle, naveo je u svojoj knjizi zvučnog naziva Decenija iluzija onaj sin kraljevog oficira s početka teksta koji je ujedno bio ne samo cenjeni i uspešni srpsko-američki biznismen, već i najuticajniji Srbin u SAD, naš najveći lobista devedesetih godina, osnivač Kongresa srpskog ujedinjenja i trenutni predsednik Zadužbine Studenica[8], gospodin Miroslav Đorđević.

Sa očeve strane iz Obrenovca, a s majčine iz Kragujevca, ovaj čovek, direktni potomak jednog od „zabranjenih“ nakon 1945., predvodio je organizovanu srpsku dijasporu u Sjedinjenim Američkim Državama i svojim ugledom i ličnim integritetom pokušavao da se u nepovoljnim istorijskim okolnostima izbori za srpske nacionalne interese tamo gde ih je bilo najteže braniti. Upravo on je u najvećoj meri zaslužan za formiranje verovatno najuticajnije srpske organizacije u inostranstvu – Kongresa srpskog ujedinjenja (Serbian Unity Congress, SUC) – kroz koju su sve bitke vođene za interes Srbije dobile svoj institucionalizovani oblik.

Ideja KSU

I on, kao i mnogi drugi Srbi u SAD, shvatili su da im neće stići podrška iz matice i da je Srbija čvrsto rešena da ostane „poslednji bastion komunizma“ u Evropi, a kako se antisrpska propaganda zahuktavala sa svih strana, odlučili su da se tome samoinicijativno suprotstave. Dragoslav i Miroslav Đorđević (otac i sin) tako su se sastajali sa princom Andrejem Karađorđevićem u San Francisku gde su i razrađene ideje za organizovano delovanje dijaspore. Tako je, nakon niza razgovora, rođena ideja o stvaranju pomenutog Kongresa srpskog ujedinjenja (u nastavku teksta – KSU).

Prva, osnivačka skupština KSU održana je od 7. do 9. decembra 1990. godine u Klivlendu (Ohajo), a ono što je zanimljivo jeste da su se tom prilikom, po prvi put nakon 1963. godine, na istom skupu našli predstavnici dveju crkava u raskolu – episkopi Irinej i istočnoamerički Hristofor. Blaženopočivši patrijarh srpski gospodin Pavle je uoči skupštine imenovao komisiju sa zadatkom da ujedini dve crkve do čega je na kraju i došlo tokom osnivačke skupštine. Tako je prevaziđen raskol koji je veštački proizveo Josip Broz[9] kako bi se osvetio Srpskoj pravoslavnoj crkvi, dok je za predsednika KSU izabran Miroslav Đorđević.

Na osnivačkoj skupštini bili su prisutni još i Džordž Vojnović (George Voinovich), Srbin poreklom sa Korduna, republikanac, bivši gradonačelnik Klivlenda, guverner Ohaja i senator iz Ohaja; Branko Terzić, jedini Srbin u istoriji SAD koji je dva puta bio imenovan od strane američkog predsednika (Džordža Buša starijeg) i potvrđen od strane Senata SAD za člana Federalne regulatorne komisije za energetiku; Nikola Nik Petrović, bivši ravnogorac, kasnije profesor i industrijalac i najpoznatiji Srbin iz Meksika, itd. Sve to je dalo veliki zamah Srbima u SAD i predstavljalo jednu dobru osnovu za dalju borbu za srpske nacionalne interese.

Evo kako je sve to video sam gospodin Đorđević u pomenutoj knjizi:

„Srbija i Srbi moraju ponovo da prihvate i podrže vrednosti oličene u hrišćanstvu, slobodu i demokratiju, i odanost svom narodu koji neće gajiti mržnju prema drugim narodima. Srbi van Srbije su blago našeg naroda raspršenog svuda po svetu zbog političkog i crkvenog raskola. Došlo je vreme da se zagranični Srbi ujedine sa maticom kako bi pomogli da se život u zemlji unapredi i istina o Srbima nađe put.“[10]

O tome šta je bio cilj osnivanja KSU, Đorđević ističe:

„Srpska dijaspora sa svojim čelnim intelektualcima i vođama želela je da se titoistički sistem promeni i da Srbija pređe u zapadnu demokratiju i tržišnu ekonomiju. Kongres srpskog ujedinjenja bio je i osnovan u Americi upravo iz tih pobuda i sa namerom da pomogne bržu tranziciju.“[11]

Zatim, dodaje:

„Dok su Slovenci potvrdili svoj nacionalni identitet, Hrvati sa strašću i posvećenošću radili na ujedinjenju i osnivanju nezavisne Hrvatske, a Muslimani se okupljali oko barjaka islama oličenom u Izetbegoviću, srpsko rukovodstvo je prvenstveno branilo svoju vlast, Jugoslaviju i njen propali koncept koji je srpstvo doveo do ivice ponora. Za razliku od Srba, njihovi istorijski protivnici, u naponu svoje nacionalne mladosti, tražili su i nalazili saveznike na Zapadu, a svoju dijasporu aktivno uključivali u borbu za nacionalnu afirmaciju i stvaranje svojih država na račun Srba, trošili veliki novac i ogromnu energiju na propagandu, informisanje i lobiranje na Zapadu. Tako su Srbi izgubili medijski rat, doživeli veliko poniženje sopstvenog bića i vlastite istorije u očima sveta, prokockali dvovekovne napore i velike žrtve u borbi za oslobođenje, za obnovu nacionalnog identiteta i države“.[12]

Na kraju, kao jedan od glavnih uzroka srpske tragedije na kraju 20. veka, on vidi „slepilo i strast za vlašću srpskog političkog (komunističkog) vrha“:

„Milošević je vešto izokrenuo i izopačio srpsko rodoljublje i tradiciju i time se održao na vlasti u vreme kada su svi komunistički režimi u Evropi već pali. Za njega, njegovu ženu i njihove pristalice, želja za održavanjem na vlasti i nada da će komunizam nekako opstati, potpuno su paralisali sva njihova čula i razum i oni nisu bili u stanju da shvate epohalne promene u svetu. To sudbonosno slepilo i ta strast za vlašću srpskog političkog (komunističkog) vrha verovatno su glavni uzroci srpske tragedije na kraju 20. veka“.[13]

Dakle, vrlo je jasno kako i zbog čega je došlo do aktiviranja dijaspore i šta su oni videli kao glavne razloge i uzroke srpske nesreće tokom devedesetih godina. Dve nepomirljive koncepcije dijaspore (demokratizacija, odricanje od komunizma i prepoznavanje istorijskog trenutka promene sveta) i matice (slepo držanje poraženog komunizma preobučenog u „lažni nacionalizam“ i neadekvatno sagledavanje promena u svetu) – rasipale su našu snagu i razvodnjavale naše jedinstvo, zbog čega naša borba na kraju nije uspela.

Ali kako se ta borba dijaspore i matice, ali i dijaspore u SAD, zapravo odvijala?

Prvi neuspeli pokušaj

Pre no što se upustimo u analizu delovanja KSU, vratimo se nakratko u 1989. godinu. Želeći da pomogne svojoj zemlji i posrnuloj srpskoj privredi, Đorđević je došao na ideju da se, u saradnji dijaspore i matice, osnuje Srpsko-američka banka za finansiranje malih i srednjih preduzeća, da bi tokom 1989. godine stupio u kontakt sa Borkom Vučić, poznatom srpskom bankarkom i Miloševićevom osobom od poverenja, kako bi definisali sve neophodne detalje u vezi osnivanja banke.

Tom prilikom je Vučićevoj izložio svoju ideju da bi Milošević što pre trebalo da poseti SAD, ali tek nakon prvih slobodnih i demokratskih izbora za predsednika Srbije. Zatim je dodao da bi on, na tom talasu, kao prvi predsednik izabran na demokratskim izborima u komunističkom bloku, mogao da poseti Kaliforniju, najjaču i najuticajniju američku saveznu državu. U to doba se na njenom čelu, kao guverner, nalazio republikanac Džordž Djukmedžijan (George Deukmeijan) sa kojim su Srbi imali dobre odnose i poznavali njegove bliske saradnike.[14]

Da je Srbija tada imala plan da raskrsti sa komunizmom i da je tada krenula putem demokratije (kojim je u narednom veku svakako bila prinuđena da krene, i to u jednom bolnom procesu), nema dileme da bi ishod bio povoljniji. Milošević bi, kao pobednik prvih slobodnih izbora, stekao veliki publicitet, privukao pažnju kompletne američke javnosti, mogao da se sastane sa senatorima, poslanicima, da dâ intervjue za uticajne američke medije, ali i da umnogome pomogne dijaspori da se uhvati ukoštac sa lažima o Srbima koje su polako počinjale da zapljuskuju američku javnost. Drugim rečima, Milošević bi se upoznao sa centrima moći i odlučivanja u SAD. Čak i da se samo sastao sa guvernerom Kalifornije, bio bi to veliki korak unapred.

Međutim, kao što će se tek kasnije pokazati, Milošević je ignorisao dijasporu i nije se čak udostojio ni da odgovori na ovu Đorđevićevu ponudu. Time je i prva velika značajna prilika za uspešan srpski lobi u Vašingtonu otišla u nepovrat.

S tom propuštenom prilikom je, ujedno, propala i ideja o osnivanju pomenute banke. Taman kada je bilo dogovoreno da početni kapital bude 30 miliona dolara i da država Srbija i srpska dijaspora u njemu učestvuju jednako – sa po 15 miliona, pod uslovom demokratskih promena u Jugoslaviji i Srbiji, ideja je napuštena. Milošević je u Njujork, na sastanak sa dijasporom, kao svog glavnog čoveka, poslao partijskog aparatčika, Živorada Igića, koji je, između ostalog, tražio da sedište banke bude na Kipru, a ne u Americi, što je bio jedan od razloga da se čitava ideja stopira.

Milošević je želeo da kontroliše banku i da je iskoristi je u svoje svrhe i za rat koji se već tada nazirao. Dijaspora je to na vreme otkrila i tako je propao prvi konkretan pokušaj pomoći dijaspore matici. Da stvar bude još gora – a što potvrđuje tezu da se odnos matice prema dijaspori suštinski nije promenio ni nakon 2000. – ista ideja o osnivanju zajedničke banke nakon demokratskih promena nije ostvarena zbog sabotaže tadašnjeg guvernera Narodne banke Srbije Mlađana Dinkića.[15] Naravno, iz potpuno drugačijih, ali opšte poznatih razloga (čitaj – zbog međunarodnih finansijskih centara moći koji su želeli da kontrolišu naše bankarstvo i finansijski sistem). Tako smo umesto investicija iz dijaspore dobili – Međunarodni monetarni fond (MMF).

„Feniks“ i Hej Sloveni

Jedna od prvih većih akcija koju je srpska dijaspora preduzela bila je čuvena – ali u široj javnosti slabo propraćena – Misija dobre volje i prijateljstva, koja se odigrala od 27. maja do 7. juna 1991. godine. Ideja je bila da delegacija dijaspore najpre poseti maticu, a zatim i sva druga mesta u kojima žive Srbi, da se na licu mesta upozna sa stanjem stvari i sačini izveštaj na osnovu kojeg bi mogla dalje da koordiniše svoje aktivnosti i usmerava svoju izdašnu pomoć. Sama misija dobila je i svoje kodno ime „Feniks“, čime je na simboličan način predstavljena težnja dijaspore za podizanjem Srbije iz pepela.

Ono što je delegacija dijaspore u matici primetila bilo je jedno tenzično, neizvesno i apatično stanje pogoršavano sve jačim zveckanjem oružja. Nakon same posete sastavljen je i izveštaj u kome je vrlo precizno utvrđeno šta bi trebalo hitno promeniti kako bi Srbija ušla u red uređenih zemalja, a ovde ćemo navesti samo nekoliko ključnih stavki: obnavljanje srednje klase, kako bi se pokrenulo rađanje nove nacionalne elite, osnivanje malih preduzeća kao pokretača kapitalizma, izgradnja stabilnih zdravstvenih i obrazovnih institucija… Sve to je trebalo raditi postepeno, neupadljivo i sistematično, jer bi sve suprotno od takvog načina rada bilo „na radaru“ tadašnjeg (i dalje komunističkog) režima.

Kao što je poznato, od svega toga na kraju nije bilo ništa jer je matica bila i slepa i gluva da takve ideje najpre vidi i čuje, a kamoli realizuje. Naravno, glavni razlog zbog kojeg nije došlo čak ni do pokušaja realizacije plana „Feniks“ bio je prevashodno ideološke prirode.

Evo kako je sama poseta tekla.

Članovi misije „Feniks“ su, nakon sastanka sa patrijarhom Pavlom,[16] koga su prvo posetili, održali sastanak sa tadašnjim predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem, ključnim čovekom u Jugoslaviji. Tom prilikom je Milošević od članova delegacije zatražio da se dijaspora bori protiv antisrpske propagande u SAD, na šta je Đorđević odgovorio da bi dijaspora mogla uspešno da vodi tu borbu, „ali biste Vi, gospodine predsedniče, u matici morali da nam pomognete. Na primer, zašto Srbija i dalje koristi simbole komunističkog režima iz prošlosti? Kada će se crvene petokrake i nacionalna himna promeniti?“

Vidno nezadovoljni (i očigledno kratkovidi) Milošević je na to odgovorio pitanjem: „A šta vi imate protiv himne ‘Hej Sloveni’? To je baš lepa melodija. Meni se dopada“.

Đorđević je na ovu konstataciju Miloševića odgovorio rečima:

„Gospodine predsedniče, nije u pitanju melodija, već poruka koja stvara sliku o Srbiji. Mi možemo da potrošimo milion dolara za lobiranje ove godine, ali to ne bi imalo nikakvog značaja u trenutku kada američka televizija prenosi sliku i izveštava o demonstracijama u Beogradu, na kojima policija sa crvenom zvezdom na čelu tuče demonstrante, a onda u grad ulaze tenkovi sa crvenim petokrakama. To su scene koje podsećaju gledaoce na Praško proleće ‘68, kada su sovjetski tenkovi ušli u grad. Takva se slika ne da lako promeniti“.[17]

Na ovom veoma ilustrativnom (mada sa ove vremenske distance poprilično neverovatnom) primeru možemo videti samo jedan delić Miloševićevog rezonovanja stvari, svu njegovu kratkovidost i nerazumevanje datog trenutka koji se može svesti na onu nadaleko čuvenu mudrost da on, naprosto, „od drveta (pitanje himne) nije video šumu (problem komunizma)“. Ali ne zbog toga što je bio ograničenih intelektualnih kapaciteta, već zbog toga što je čvrsto (a na kraju će se ispostaviti i slepo) verovao u komunizam[18] i njegovo održanje. Zbog tog svog sentimenta nije želeo da prihvati surovost datog istorijskog trenutka, koji je bio sve samo ne dobar za srpski narod. Samim tim, sva dobronamerna upozorenja dijaspore ostala su bez ikakvog odgovora i reakcije matice.

Na kraju posete, a po povratku u SAD, KSU je umesto svojevrsne Bele knjige štampao brošuru od deset stranica (pet na srpskom, pet na engelskom jeziku) u kojoj su sažeti svi zaključci Misije. U zaključku su istaknuta dva najvažnija zadatka koja stoje pred srpskim narodom: 1. Utemeljivanje moderne srpske države i slobodnog društva, 2. Obnova srpskog nacionalnog bića i posebnosti na temelju tradicionalnih vrednosti.[19]

Treba reći i da „Feniks“ nije ostao neostvaren samo zbog Miloševića i njegove ideološke zaleđine. Nakon Petog oktobra KSU je ponovo pokušao da oživi ovaj plan i otpočne saradnju sa maticom, ali je, prema priznanju gospodina Đorđevića, „nova ‘demokratska’ vlast odbacila tu mogućnost.“[20] Taj kontinuitet ignorisanja dijaspore se, nažalost, može videti i danas, samo u drugim oblicima (o čemu će tek biti više reči).

Počeci lobiranja

Vrlo brzo nakon formiranja KSU krenulo se sa otvorenim lobiranjem za srpske interese u SAD. Tako su Moma Tasić[21], Petar Ćelović i Miroslav Đorđević februara 1991. održali sastanak sa Džejmsom Svihartom (James W. Swihart), direktorom Kancelarije za istočnoevropska i jugoslovenska pitanja pri Stejt departmentu, gde je bio odgovoran i za odnose SAD sa baltičkim zemljama, te je na osnovu toga i bio kasniji američki ambasador u Litvaniji.[22]

Svihart je tom prilikom izrazio svoje zadovoljstvvo zbog posete budući da su to bili prvi Srbi iz Amerike sa kojima su američki zvaničnici razgovarali, i dodao da duže od dve godine kod njih dolaze samo Slovenci i Hrvati. I jedni i drugi su, u saradnji sa svojim matičnim državama, u januaru 1990. otvorili kancelarije za odnose s javnošću i medijima, za pružanje informacija, širenje propagande i lobiranje.[23] Sve ovo jasno oslikava koliko je Srbija već na samom početku sukoba bila u zaostatku, ali je, ako ništa drugo, konačno otvorena komunikacija sa američkim Stejt departmentom (profesor Žarko Bilbija i Miroslav Đorđević su kasnije, početkom aprila iste godine, ponovo posetili Sviharta kako bi razgovarali o stavu SAD prema republičkim granicama u Jugoslaviji).

Neposredno nakon tih početnih koraka i kontakata sa Svihartom, dijaspora je sastavila jedan važan memorandum pod nazivom „Sjedinjene Američke Države i jugoslovenska kriza – pozadina i moguća rešenja“ koji su Petar Ćelović i Miroslav Đorđević uručili američkom državnom sekretaru Džejmsu Bejkeru (James Baker), neposredno pred njegov dolazak u Beograd.

Memorandum su zatim predali i poslanicima Helen Delić Bentli[24] (Helen Delich Bentley), Džimu Mudiju (Jim Moody), predsedavajućem Odbora za spoljne poslove Doma Danteu Faselu (Dante Fascell), Denu Bartonu (Dan Burton) i Liju Hamiltonu (Lee Hamilton), kao i senatoru Ričardu Lugaru (Richard Lugar). U ime lidera demokratske većine u Predstavničkom domu Kongresa Ričarda Gefarta (Richard Gephardt), memorandum je primio njegov savetnik za spoljnu politiku dr Danijel Nelson (Daniel N. Nelson) koji je taj memorandum potom predstavio članovima Saveta za nacionalnu bezbednost, vladi i savetnicima predsednika Džordža Buša (George H. W. Bush).

Srpsko lobiranje je od samog početka izgledalo neorganizovano, spontano, stihijski i nekoordinisano, najvećim delom zbog nesaradnje sa maticom. Čak i kada je bilo izgleda se efiksnije lobira, uspeh je izostajao jer se nije znalo tačno za šta se lobira. Štaviše, sam Đorđević je u nekoliko navrata po osnivanju KSU gostovao na kanalu Si-En-En internešnel (CNN International) i imao prostora da kaže koju reč u izuzetno gledanim emisijama. Međutim, kako se antisrpska propaganda na Zapadu zahuktavala, kako je Amerika krenula da zaoštrava retoriku prema Srbiji, i kako Srbija nije jasno definisala šta želi, tako je uskoro i Đorđeviću uskraćen medijski prostor.

Čim je u programu pomenuo Jasenovac i želju da papa poseti to veliko i užasno stratište srpskog naroda u NDH i oda počast žrtvama genocida, proglašen je nepoželjnom osobom. Tako se sve uglavnom svelo na neprekidno i stalno pisanje pisama američkim zvaničnicima i medijima sa ciljem da se odbrane srpsko ime i srpski narod. Prema priznanju samog Đorđevića, on ih je pisao barem tri dnevno, a jedno od njih se posebno izdvaja jer hirurški precizno prikazuje Miloševićevu narav i njegovo nerazumevanje važnosti lobiranja.

Naime, Đorđević je Miloševiću 18. juna 1991. poslao pismo u kojem, između ostalog, piše:

„Iz pouzdanog izvora saznali smo da će ministar spoljnih poslova (državni sekretar, prim. aut.) Džejms Bejker svratiti u Beograd po povratku iz Albanije. Mislim da je neophodno da mu bude uručen memorandum o srpskom viđenju jugoslovenske krize i trenutnom položaju Srbije u svetu“.[25]

Bila je to svojevrsna analiza situacije i ocena stanja iz ugla srpske dijaspore na kojoj su predano i pažljivo radili najuticajniji Srbi iz američke dijaspore želeći da pomognu da ključni ljudi američke administracije čuju stavove našeg naroda. Bejker je, kao što je poznato, ipak došao u Beograd pre posete Albaniji – 21. juna sastao se s Miloševićem, i otišao u Vašington nezadovoljan i „praznih ruku“. I ne samo da mu nikakav memorandum nije uručen, već dijaspora nije dobila ni odgovor da je memorandum primljen, a kamoli „hvala“. Sam Bejker je na kraju priznao da je to bio jedan od „najviše frustrirajućih dana“ za njega kao državnog sekretara, ali i da, kako je rekao, „u čitavoj svojoj karijeri nikada nije naišao na tako nepopustljive sagovornike“ kao prilikom te posete Jugoslaviji.

Kako piše Njujork tajms, Bejker je tokom posete Beogradu „preduzeo krajnje neobičan pokušaj da ubedi zavađene lidere šest jugoslovenskih republika da ne dozvole da se njihova zemlja raspadne u odvojene države, ali je rekao da njegov apel nije uslišen i da bi Jugoslavija mogla da krene ka raspadu“. Na kraju, ostaće upamćena ona njegova izjava „mi nemamo konja u ovoj trci“ (“We don’t have a dog in that fight”) koja je oslikavala prvobitnu želju tadašnje administracije u Vašingtonu da ostane po strani u ovom sukobu.

Nažalost, njegova prognoza se ostvarila svega četiri dana kasnije (25. juna) kada su Slovenija i Hrvatska proglasile nezavisnost i kada je, odmah sutradan, otpočeo rat. Ispostavilo se da je Bejkerov dolazak zakasneo, a njegov pokušaj da spreči rat uzaludan – Srbija je tako propustila prvu veliku priliku da popravi svoj već poljuljan položaj, a Miloševića su na Zapadu i u Bušovoj administraciji sve više počeli da doživljavaju kao remetilačkog faktora.

„Problem iz pakla“
Međutim, borba članova i vođstva KSU se tu nije zaustavljala. Shvatili su da su u ovoj borbi prepušteni sami sebi, da ne mogu da računaju na podršku matice, te su održavali kontakte sa svojim prijateljima u Kongresu, pisali pisma i pokušavali na sve načine da suzbiju sve agresivniju antisrpsku propagandu.

Tako Đorđević u svojoj knjizi piše:

„Sredinom aprila 1992. godine, delegacija srpske dijaspore otišla je u Vašington da se sretne sa zvaničnicima američke spoljne politike: zamenikom državnog sekretara (kasnije i sekretarom) Lorensom Iglbergerom (Lawrence Eagleburger) i sa savetnikom za nacionalnu bezbednost predsednika Sjedinjenih Država Brentom Skoukroftom (Brent Scowcroft). Obojica su bili vrlo dobro upoznati sa problemom, jer su kao američke diplomate proveli izvesno vreme u Jugoslaviji. I obojica su govorili srpski, kada su hteli. Delegaciju je predvodila Helen Delić Bentli, poslanica Donjeg doma Kongresa. U delegaciji su bili mitropolit Hristofor i đakon Irinej, Milan Panić, moja malenkost i nekoliko drugih uglednih ličnosti“.[26]

Delegacija je provela skoro dva sata u razgovoru sa Iglbergerom, i jedan sat sa Skoukroftom u Beloj kući. Na oba sastanka, iznete su ključne tačke memoranduma koji je ranije podnet Bejkeru:

1. Srbi žele mir u Jugoslaviji;
2. Amerika mora da prekine sa osudama Srba, a njena politika mora da bude nepristrasna;
3. Da bi uspeli, mirovni pregovori moraju da budu preuzeti od Evropske zajednice i vođeni u Ujedinjenim nacijama.

Iglberger je u jednom trenutku snažno lupio šakom o sto i rekao:

„Amerika neće da bude svetski policajac i mi nećemo da rešavamo probleme Evrope. Mi nećemo tu da se mešamo. Jugoslavija je problem iz pakla. To će biti veliki haos. Ne želimo da nas okrive za to, kao što se obično događa“.[27]

Posle ta dva sastanka delegacija se podelila – jedan deo išao je da se sastane sa urednicima uticajnog Vašington posta, čiji se kritički stav prema Srbiji nakon tog sastanka nije promenio, a drugi sa predsednikom Republikanskog nacionalnog odbora Ričardom Bondom (Richard Bond).

Izuzetno nepovoljnu situaciju u kojoj se srpski narod tada našao, kao i Bejkerov fijasko u Beogradu, Đorđević sumira na sledeći način:

„Sa jedne strane, Slovenci i Hrvati, kao i bosanski Muslimani imali su promišljene i efikasne inicijative. S druge strane, Beograd nije odgovarao na tu propagandu, i što je još gore, nije se ni okrenuo prema Sjedinjenim Državama u pronalaženju zajedničkih interesa“.[28]

Đorđević je često, tokom devedesetih, zahvaljujući svom prijatelju i poslaniku iz Indijane Denu Bartonu, imao priliku da razgovara sa već pomenutim senatorom Ričardom Lugarom iz Indijane, koji ga je uvek „ljubazno primao“ i za kojeg kaže:

„Senator Lugar bio je i ostao do kraja svoje političke karijere 2012. godine najvažniji i najuticajniji senator za spoljnu politiku u Senatu. Izabran je za senatora 1976. godine, i od tada njegova karijera bila je u stalnom usponu. Bio je dva puta predsednik Odbora za spoljnu politiku u Senatu. Međunarodni odnosi i poljoprvireda bila su dva polja u kojima se ogledala njegova delatnost i znanje. Bio je i jedan od kandidata za predsednika SAD 1996. godine.“[29]

Ovo postavlja zaista pravi izazov za naše politikologe da razmisle kako je moguće da Srbija nije želela da, posredstvom Đorđevića i KSU, ostvari značajniji kontakt sa senatorom Lugarom koji je punih 36 godina neprekidno boravio u Senatu – i u dva navrata predvodio njegov spoljnopolitički odbor? Zašto Srbija nije ni pokušala da se izbori za to da ima „svog čoveka“ na tako važnom položaju u SAD? Nije pitanje da li bi ta inicijativa nešto krupno promenila u konačnom ishodu jugoslovenske krize. Pitanje je zašto nismo ni pokušali.

Zašto Milošević, kao ključna ličnost u tom trenutku, nije želeo da stavi po strani svoju sujetu i ideološku ostrašćenost i zašto makar jednom nije pokušao da radi sa dijasporom na stvarima od najvišeg nacionalnog interesa? Pridobijanje senatora Lugara na našu stranu bi svakako bila jedna od tih stvari.

Ovo su samo neke od tema nad kojima se treba dobro zamisliti svaki put kada se zapitamo zašto smo dospeli u sadašnju situaciju.

(NASTAVIĆE SE…)

* Radomir Jovanović je urednik spoljnopolitičke rubrike, jedan od osnivača Centra za međunarodnu javnu politiku i bivši stipendista (sadašnji alumnista) Zadužbine (Fondacije) „Studenica“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Radomir Jovanović
Izvor: Novi Standard

________________________________________________________________________

Uputnice:
[1] Misli se pre svega na našu dijasporu u SAD, jer se tamo lomila budućnost ne samo naše zemlje, već i čitavog sveta.

[2] Miroslav Majkl Đorđević, Decenija iluzija, Beograd, Klio, 2016, str. 38

[3] Đorđević, cit. delo, str. 38-39

[4] Đorđević, cit. delo, str. 39

[5] http://cmjp.rs/dan-primirja-u-prvom-svetskom-ratu/ (Pristupljeno: 25. oktobra 2020.)

[6] https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:634425-DAN-PRIMIRJA-Secanje-na-kraj-stradanja (Pristupljeno: 26. oktobra 2020.)

[7] Đorđević, cit. delo, str. 66

[8] Fondacija „Studenica“ je neprofitna fondacija sa sedištem u Sjedinjenim Američkim Državama, osnovana 1993. godine. Fondaciju su osnovali ugledni pojedinci srpske dijaspore u Americi kako bi pomogli intelektualni i ekonomski napredak svog naroda i razvoj društva u Srbiji. Do sada je, najuspešnijim srpskim studentima u otadžbini, dodeljeno preko 2.000 stipendija u vrednosti od 6.500.000 dolara.

[9] Tačka podele bila je Titova zvanična poseta Sjedinjenim Državama oktobra 1963. godine, kada je trebalo da bude gost američkog predsednika Džona Kenedija (John F. Kennedy), da provede neko vreme u San Francisku, i ujedno poseti čuveni Josemiti nacionalni park. Poseta je na kraju bila potpuni fijasko budući da su srpski, ruski i kubanski imigranti, antikomunisti, protestovali zbog njegovog dolaska. Pisana su pisma protiv njega i slata kongresmenima, a Kongres je čak usvojio i rezoluciju protiv njegovog dolaska. U Vašingtonu, Njujorku, San Francisku, Čikagu i drugim gradovima organizovane su demonstracije, a Srbi su u parku Josemiti po drveću pored puta kačili krpene lutke sa natpisom „Tito“ i vozili se kroz park sa lovačkim puškama.

Susret sa predsednikom Kenedijem bio je kratak i hladan, i umesto trijumfa i počasti doživeo je poraz. Čak je i njegov povratak kući morao da bude odložen za nekoliko sati, jer je postojala sumnja da je na njegovom brodu „Galeb“ bila postavljena bomba. S obzirom da je u prvim redovima na demonstracijama bio i vladika Dionisije sa sveštenicima, članovi srpske dijaspore veruju da je to bio razlog zbog kojeg je Tito rešio da se osveti Srbima i SPC. Raskol je ozvaničen time što je vladika Dionisije raščinjen u Patrijaršiji u Beogradu zbog nekakvih izmišljenih prestupa, na osnovu lažnih svedočenja.

Crkva, tj. narod i sveštenici u dijaspori su se na taj način i zvanično podelili. Jedni su stali uz vladiku Dionisija, drugi su poštovali odluke SPC iz Beograda. Tako je Tito uspeo da zavadi srpsku dijasporu u SAD, dok su brojni sudski sporovi oko crkvene imovine koštali čak 15 miliona dolara (Đorđević, cit. delo, str. 55-57). Do pomirenja je, na nagovor patrijarha Pavla, došlo aprila 1991. godine, koje je potvrđeno zajedničkom Svetom liturgijom na Sretenje Gospodnje, u Sabornom hramu u Beogradu, 1992.

[10] Đorđević, cit. delo, str. 84

[11] Đorđević, cit. delo, str. 108

[12] Đorđević, cit. delo, str. 99-100

[13] Đorđević, cit. deo, str. 97

[14] Njegovi roditelji su bili Jermeni rođeni u Anadoliji koji su emigrirali iz Osmanskog carstva početkom 1900-ih kako bi izbegli genocid nad Jermenima.

[15] Đorđević, cit. delo, str. 61

[16] Pored Srbije, članovi delegacije srpske dijaspore obišli su i ostala mesta gde su živeli Srbi poput istočne Hercegovine, Kosova i Metohije, Krajine, Banjaluke. Tako su se, pored patrijarha Pavla i Miloševića, sastali i sa premijerom Dragutinom Zelenovićem, predstavnicima Albanaca u Prištini, Bogoljubom Karićem u Peći, Radovanom Karadžićem, dr Nikolom Koljevićem, američkim ambasadorom u Jugoslaviji Vorenom Cimermanom (Warren Zimmermann) i Dobricom Ćosićem. Posebno upečatljiva bila je poseta hercegovačkim jamama iz Drugog svetskog rata – Korićkoj jami, Jagodnjači i Prebilovcima.

[17] Đorđević, cit. delo, str. 123

[18] Između 17. i 21. avgusta 1991. godine, osmočlana grupa sovjetskih generala-tvrdolinijaša pokušala je da izvede državni udar i sačuva celovitost SSSR-a, koji je bio u fazi raspada. Jedini grad u Evropi iz kojeg je pučistima tada upućen telegram podrške bio je – Beograd. Milošević se tada ponadao da će puč uspeti, da će opstati SSSR, a samim tim i komunizam.

[19] Đorđević, cit. delo, str. 142

[20] Đorđević, cit. delo, str. 143

[21] Momčilo K. Tasić bio je jedan od osnivača Zadužbine Studenica, a njegov otac bio je šef obezbeđenja kraljevske porodice za vreme vladavine kralja Aleksandra.

[22] Đorđević, cit. delo, str. 143

[23] Đorđević, cit. delo, str. 149.

[24] Kao predsednik Savezne pomorske komisije bila je zadužena za trgovačku mornaricu SAD i time postala najviše rangirana žena u administraciji predsednika Niksona. Bila je upravnik Luke u Baltimoru, država Merilend – jedne od najčuvenijih u Americi. Od 2006. godine ova luka nosi njeno ime – Luka Baltimor, Helen Delić Bentli. Proglašena je za 10 najvažnijih žena države Merilend, od njenog postanka. Bila je poslanica u Predstavničkom domu punih 10 godina (1985-1995). Videti više ovde.

[25] Đorđević, cit. delo, str. 155

[26] Đorđević, cit. delo, str. 164-165

[27] Đorđević, cit. delo, str. 165-166

[28] Đorđević, cit. delo, str. 168

[29] Đorđević, cit. delo, str. 174