Tvrdnja da umanjujem broj žrtava u Jasenovcu je suluda optužba bez ikakvog osnova

2
466
Jasenovac/ Foto: Wikipedia

Još jednom o broju jasenovačkih žrtava

  • Od kog tog neprikosnovenog istorijskog fakta, od kog broja nesporno utvrđenih žrtava u Jasenovcu ja, kao istoričar, umanjujem broj?
  • Bilo čiji utisak o tome da je ustaški režim u Jasenovcu likvidirao stotine hiljada Srba nema nikakvog značaja za istorijsku nauku, jer nije potkrepljen valjanim argumentima, istraživanjima, analizama.
  • Ja ne iznosim javno svoje procene da bih se dodvorio neodgovornim amaterima koji tvrde da je pobijeno čak i do 1.600.000 Srba ne nudeći nikakav validan dokaz. Drugačije rečeno, tvrde ono što nije istorijski dokazano. Da izgovorim takve brojke kompromitovao bih se kao istoričar koji se više od tri decenije bavi temom stradanja Srba, pa bi mi se ljudi iz struke podsmevali. Znači, nikada nisam umanjivao broj pobijenih Srba u Jasenovcu!
  • Na osnovu novih činjenica menjaju se s pravom raniji zaključci i saznanja u nauci. To ne može biti revizionizam!

Ove godine, dan posle Dana jasenovačkih novomučenika, koji 13. septembra obeležava Srpska pravoslavna crkva, ugledni spisatelj Miljenko Jergović objavio je na svom Fejsbuk profilu sledeći zapis: „Čovjek da bi se upokojio, mora ispričati svoju priču. Tačnije, netko mora ispričati njegovu priču, ali kao da je priča on. I svim mrtvima trebaju biti vraćena njihova imena. (Sukobljavajući se oko brojeva mrtvim oni zapravo izbegavaju suštinu, a suština nije u brojevima, nego je u svakom, do posljednjega, imena.)“.

Ove godine, u različitim medijima, u nekoliko tekstova bilo je reči i leševima koji su do Beograda doplutali sa teritorije Nezavisne Države Hrvatske od leta 1941. do leta 1945. godine. Pisalo se uglavnom o brojevima, vađenju i sahranjivanju stradalnika.

O broju leševa izvađenih iz Save i Dunava kod Beograda

Ne sporim nikome potrebu da piše ili govori. Sporim nestručnost jer ona ne doprinosi istini o određenim tragičnim događajima iz naše prošlosti. Nisam pristalica da se ignoriše nečije mišljenje o određenoj temi koje je suprotno od mog. Smatram da razlike mogu da doprinesu onom čemu težimo – ka istini. To je osnovni razlog zašto se vraćam na kratku raspravu od pre sedam meseci u kojoj je jedna od osnovnih tema bio upravo broj leševa izvađenih iz Save i Dunava kod Beograda.

Elem, ugledni i odveć vredni, Slobodan Antonić, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, napisao je tekst „Jasenovac u Beogradu“ (link) koji je ubrzo postavljen na nekoliko internet portala. Iz više razloga smatrao sam da treba da reagujem, najpre da upozorim da se određenim krupnim temama iz nacionalne istorije ne bi trebalo da se bave oni koji tome nisu previše vični. Napisao sam tekst „Kada nešto ne znaš, pitaj one koji znaju“ i ponudio ga portalu „Stanje stvari“: tekst je objavljen pod naslovom „S. Antonić treba da pita ono što ne zna ili Srbi često preteruju kada je reč o brojevima“ (link), koji je smislio administrator.

U tekstu sam, kao školovani istoričar, analizirao određenu Antonićevu tvrdnju i ukazao na faktografske greške. Kada je on reagovao tekstom „O brojevima i pokolju – odgovor Mišini“ (link) sugerisano mi je iz Ministarstva kulture i informisanja da ne ulazim u dalju raspravu. Bilo je to vreme polemike tadašnjeg ministra i dr Mila Lompara, profesora Filološkog fakulteta, inače Antonićevog prijatelja!

Naši stari znali su da kažu da je vreme dobar lek. Poslušao sam tu mudrost da ne odgovaram, da pustim da prođe neko vreme pa da tek onda razmislim. I razmislio sam dobro, pustio da prođe šest-sedam meseci i onda reših da sada napišem ovaj tekst!

Da Vas podsetimo:  Podvala posle 21 godine: Neko se setio da su Srbi „izgubili rat“ i da moraju da predaju Kosovo
Arh. Peđa Ristić predlaže da se u Beogradu trajno obeleži mesto gde su pokopane hiljade ubijenih Srba u Jasenovcu

Moja osnovna reakcija na Antonićev tekst bila je posvećena leševima koji su sa teritorije Nezavisne Države Hrvatske 1941–1945. godine doplutali Savom do Beograda, o čemu je svojevremeno govorio pok. arhitekta Predrag Peđa Ristić. Osnove za moj tekst bili su dostupna arhivska građa i saznanja s kojima istorijska nauka raspolaže. Moji zaključci su proverljivi, uz naglasak da nisu konačni. Druga je stvar da li se to nekome, kome su narodno predanje ili tvrdnje uglednih ličnosti važniji od nauke, sviđa ili ne. Ovde zastajem, jer otvaram pitanje metodologije istraživanja u istorijskoj nauci (o metodologiji istraživanja u sociološkoj nauci nisam od koristi jer ne znam dovoljno)!

S obzirom na to da odgovor prof. Antonića nije konkretan već otvara druge teme, prvenstveno iz oblasti koje nisu u domenu njegovih profesionalnih aktivnosti, trebalo bi mi znatno više prostora od forme koju praktikuje jedan internetski portal!

Ristićevo arhitektonsko rešenje o podizanju hrama na velikom Ratnom ostrvu 

Zato ću se usredsrediti prvenstveno na problem brojeva. Ali, pre toga bih da kažem neku reč i o još jednom nesporazumu.

Antonić je tvrdio da se nas dvojica razlikujemo u shvatanju javnog zadatka inteligencije naglasivši da ja mislim da je glavni zadatak intelektualca da čuva znanje o nekoj temi. Moj odgovor je sledeće pitanje: Šta je to javni zadatak?

Prvo, ja to nisam napisao niti mislim da je to u redu, jer decenijama radim upravo suprotno! Primera radi, ja sam određena saznanja, prvenstveno o metodologiji istraživanja velikog zločina u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj objavio pre gotovo četvrt veka (Golgota Srpske pravoslavne crkve 1941-1945. godine, Beograd, 1997, tri izdanja) a potom objavljivao u brojnim naučnoistraživačkim radovima (link na moju bibliografiju na sajtu Muzeja žrtava genocida), tekstovima na raznim internet portalima.

Fotografija pripadnika ustaške jedinice koja je obezbeđivala Jasenovac (sa krstićem na grudima) je označen Miroslav Majstorović (ranije se zvao Tomislav fra Filipović)

Između nekoliko desetina tih tekstova pomenuo bih samo one koje sam o Jasenovcu objavio 2016. godine na sajtu NSPM: „Još jednom o broju žrtava u Jasenovcu“ (link), „Šta bi trebalo znati pre razgovora o broju stradalih u Jasenovcu“ (link) i „Šta bi trebalo znati pre razgovora o broju stradalih u Jasenovcu – O metodologiji i brojevima“. (link).

Druga je stvar što se Antonić zainteresovao za Jasenovac i leševe u Savi i Dunavu, ubeđen sam, u poslednjih nekoliko nedelja pre pisanja teksta!

Potpisao sam više od 30 naslova štampanih pod znakom Muzeja žrtava genocida, prezentovao desetak muzejskih dokumentarnih izložbi, uradio dva dokumentarna filma, … drugačije rečeno – obavljam svoju javnu funkciju.

Nadam se da uvaženi profesor sociologije zna za tekstove Jovana Cvijića, Dragiše Vasića, Vladimira Dvornikovića o mentalitetu Srba. Jedna od naših nacionalnih osobina jeste isključivost. Upravo tu se dobro vidi i na primeru ratnih žrtava. Naime, kod primitivnih nacionalista svaka tvrdnja, a naročito kad je reč o stradalim Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i posebno u Jasenovcu, koja nije „po njihovoj volji“, biva okarakterisana kao obična laž.

Da Vas podsetimo:  Ekskluzivno otkrivamo: DPS uvodi telekomunikacioni mrak za opoziciju do ponoći 30. avgusta
Naslovna strana nove knjige o Jasenovcu i njegovim žrtvama u izdanju Muzeja žrtava genocida

Izvestan deo krivice za takve iskaze snose, pored ostalih, i školovani istoričari što su se, iz ko zna kojih razloga, izjašnjavali o temama iz oblasti što ne pripadaju osnovnom domenu njihovog naučnog rada, ali su, s druge strane, u javnosti slovili kao neprikosnoveni autoriteti. Zbog svega toga i ne bi trebalo da čudi pojava amaterskih, tendencioznih, zlonamernih interpretacija i populističkih viđenja velikih tragedija zasnovanih na providnim falsifikatima i poluinformacijama.

Vraćam se u raspravu o broju stradalih Srba koje je reka Sava donela od Jasenovca do Beograda. Da ostavimo po strani koliko je srpskih leševa na tom putu, dugom nekoliko stotina kilometara, moralo da zapne na brojne prepreke u reci, na zavojima i krivinama, meandrima reke. Mnoge od pobijenih Srba su sahranili građani Sremske Mitrovice, posebno Šapca i okoline zbog krivine koju Sava čini u tom području, zatim Obrenovca, a i seljaci duž cele obale Save do Beograda. A i nizvodno od Jasenovca u mestima (gradićima) Šamcu, Brodu i Brčkom zadržavali su se leševi.

Ističem da se ovom temom niko ozbiljno, stručno i naučno nije bavio od 1945. godine do danas. Isto tako ističem da sam ja bio prvi koji je s konkretnom namerom pregledao sačuvane obdukcione nalaze sačinjene na samoj obali Save u ratnim godinama.

Glavni ustaški koljači Srba

Ističem i da ne osporavam sećanja arh. dr Predraga Peđe Ristića niti sumnjam u njegove izjave o masovnom broju srpskih leševa koji su stizali Savom do Beograda – moje je pravo da to prihvatim ili da odbacim kao relevantan izvor. A o tome gde su i kako i od koga sahranjivani ima, bar za sada, malo pouzdanih podataka ali dovoljno da opomenu o mogućim preterivanjima i poluinformacijama. Prema tome i zapažanja Peđe Ristića i drugih svedoka ne mogu, nažalost, pomoći u rekonstrukciji obima ukupno ubijenih Srba, žena, dece i staraca u Jasenovcu, a sahranjenih u Beogradu.

Optužbe da umanjujem broj žrtava su bez ikakvog osnova

S glavnom temom ovoga teksta u direktnoj vezi su optužbe upućene na moj račun da umanjujem broj ratnih žrtava (što je i Antonić konstatovao u svom tekstu). To što me neki od oponenata s kojima odranije vodim polemike optužuju da umanjujem broj žrtava je njihova suluda optužba bez ikakvog osnova. Zato me čudi Antonićevo prihvatanje konstatacije „da umanjujem broj žrtava“ kao nesporne tvrdnje. Zašto on tu optužbu prihvata kao osnovanu?

Ima li i Antonić neku cifru o, na primer, broju ubijenih Srba u Jasenovcu, a sahranjenim u Beogradu, koju smatra približno realnom. I na osnovu kojih nespornih činjenica je smatra realnom, na osnovu kojih istraživanja? Od kog tog neprikosnovenog istorijskog fakta, od kog broja nesporno utvrđenih žrtava u Jasenovcu ja, kao istoričar, umanjujem broj?

Da se ne bi dalje neodgovorno igrali brojem ubijenih Srba želim da podsetim da sam, kao jedan od retkih, istakao da je komunistička vlast od kraja Drugog svetskog rata do kraja 80-tih zarad bratstva i jedinstva Srba i Hrvata (i ostalih) na sve načine, a ističem, imala je u rukama apsolutnu moć, sklanjala temu genocida Hrvata nad Srbima u Jasenovcu sa svih mesta u javnosti, zabranjivala polemike, naučne skupove i istraživanja.

U toj decenijama dugoj diktaturi komunista zatrti su mnogi dragoceni tragovi koji su mogli baciti više svetla na srpsku golgotu u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i naročito u Jasenovcu, uništeni su dokumenti iz mnogih državnih ustanova… svedoci nisu ispitani i pomrli su…

Da Vas podsetimo:  Na OVOM GROBLjU u Češkoj ima VIŠE sahranjenih Srba nego na Zejtinliku!
Ante Pavelić, vođa NDH u poseti logoru Stara Gradiška

To što je komunistička vlast (Miroslav Krleža i Vladimir Bakarić) za vreme Josipa Broza iznela podatak  o velikom broju žrtava u Jasenovcu nije me ništa obavezivalo, jer su znali da za te tvrdnje nema nikakvih dokaza, koje su oni sami delom uništavali i sprečili svaku mogućnost otkrivanja pune istine o obimu ustaških zlodela. Treba podsetiti da im je u tome svojski pomagala i Rimokatolička crkva u Hrvatskoj, jer je imala isti cilj.

Poznato je da je mnogo razloga doprinelo da bilo čiji utisak o tome da je ustaški režim u Jasenovcu likvidirao stotine hiljada Srba nema nikakvog značaja za istorijsku nauku, jer nije potkrepljen valjanim argumentima, istraživanjima, analizama.

Ja ne iznosim javno svoje procene da bih se dodvorio neodgovornim amaterima koji tvrde da je pobijeno čak i do 1.600.000 Srba ne nudeći nikakav validan dokaz. Drugačije rečeno, tvrde ono što nije istorijski dokazano. Da izgovorim takve brojke kompromitovao bih se kao istoričar koji se više od tri decenije bavi temom stradanja Srba, pa bi mi se ljudi iz struke podsmevali. Znači, nikada nisam umanjivao broj pobijenih Srba u Jasenovcu!

Iskopavanja jasenovačkih žrtava u Uskočkoj šumi 1945. godine

Na kraju, zalažem se da se jasenovačkim srpskim stradalnicima koje je Sava donela do Beograda podigne na Kalemegdanu na istaknutom uzvišenju prema Crkvi Ružici, koja gleda na Nebojšinu kulu i tragično mesto zadržavanja srpskih žrtava, odgovarajući spomenik i memorijal koji bi nas sve trajno podsećao na genocid koji je u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj počinjen nad Srbima. I napominjem: za to postoji procedura! Druga je stvar da li postoji političke volje!!

Na osnovu novih činjenica menjaju se s pravom raniji zaključci

PS: Termin „revizionizam“ koji je Antonić upotrebio zaslužuje razjašnjenje: u Velikom rečniku stranih reči i izraza Ivana Klajna i Milana Šipke (Prometej, Novi Sad 2006, str. 1038) za reč „revizija“ stoji objašnjenje: „[lat. revisio, prema revidere pregledati, ponovo gledati] 1. kontrola, provera rada 2. preispitivanje (zakona, učenja, zaključaka i sl… Nepotrebno izostavljeno – V. Đ. M.), dok je za pojam „revizionizam“ dato objašnjenje: „1. stav onih koji organizovano rade na revidiranju, preoblikovanju osnovnih postavki neke ideologije, doktrine, programa i sl… (nepotrebno izostavljeno – prim. autora).

Istorijska nauka počiva, pored ostalog, i na promeni određenih saznanja – drugačije rečeno – revizionizam je normalna radnja u naučnoistraživačkom radu! Da pojasnim ličnim primerom: kada sam 1988. godine od mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Jovana Pavlovića dobio arhivsku građu iz vremena Nezavisne Države Hrvatske o Hrvatskoj pravoslavnoj crkvi, naredne godine objavio sam knjigu „Ustaše i pravoslavlje – Hrvatska pravoslavna crkva“.

Pomenutom autentičnom, verodostojnom i originalnom arhivskom građom ispravio sam i znatno dopunio gotovo sve što je do tada bilo napisano o pseudocrkvi koju je na predlog predstavnika Trećeg rajha u Zagrebu 3. aprila 1942. proglasio Ante Pavelić. Drugačije rečeno, izvršio sam reviziju prethodnog znanja! Kada su pre nekoliko godina mladi istoričari Rastko Lompar i Aleksandar Stojanović u arhivskoj građi Ministarstva inostranih poslova u Berlinu pronašli dokumenta nemačke provenijencije o Hrvatskoj pravoslavnoj crkvi, a znajući za moju knjigu, kopirali su ih i iskoristili za članak u kome su određene moje stavove pojasnili i dopunili i dali nova tumačenja izvesnih detalja. Drugačije rečeno, mladi istoričari su revidirali dotadanja tumačenja!

Kad je reč o brojevima ratnih žrtava, bilo da se radi o balkanskim ratovima, Prvom i Drugom svetskom ratu, o broju stradalnika hrvatsko-ustaških zločina u Jasenovcu, tu nema revizionizma iz prostog razloga što se u tim slučajevima nema šta promeniti, uveličati, smanjiti… Naime, nikada nije izvršen popis već su činjene procene. A procena, dobro znamo, ima proizvoljnih i utemeljenih na proverljivim izvorima. Druga je stvar da li se neke od njih nama sviđaju ili ne! Tako je i u slučaju Jasenovca.

dr Veljko Đurić Mišina
Izvor: Između sna i jave

2 KOMENTARA

  1. Ostrasceni pojedinci optuzuju Veljka Djuric Misinu da umanjuje broj srpskih zrtava u Jasenovcu. Oni to rade bez dokaza, emotivno, cesto i zlonamerno. Kada bi desetak tih pojedinaca odvojili u zasebne prostorije i trazili im da napisu broj zrtava u Jasenovcu, dobili bi deset razlicitih brojeva koji bi se kretali izmedju 500 000 i 1 600 000.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime