U Marićevića jaruzi, na Zboru u Orašcu U Marićevića jaruzi, na Zboru u Orašcu na Sretenje 1804. Dok se nedaleko od tog mesta odvijala svadba koja je, trebala da pred Turcima sakrije pravi razlog sabranja, u senci brestove šume se okupilo više od 300 znamenitih ljudi iz raznih krajeva. Prota Atanasije Antonijević je svojim govorom najviše uticao na knezove da prihvate predlog Karađorđa i Stanoja Glavaša da se diže buna. Starešinstvo je najpre nuđeno harambaši Stanoju, no on je to odbio rekavši da hajduk ne može komandovati knezovima. Ni knez Teodosije Marićević, na čijem se imanju Zbor održavao, nije tada hteo da se primi vođstva u Ustanku. „Bog s vama ,braćo! Kako ću ja, kao knez narodni, biti starešina hajdučkih četa ?!“ Kasnije se, Teodosije predomislio, što ga je koštalo glave. Na predlog Stanoja Glavaša, posle više puta ponovljenog protivljenja da se vođstva prihvati, Karađorđe je pristao da povede bunu. Nakon protinog blagoslova, svi su se na Krstu i Jevanđelju zakleli da niko neće izdati: “Pre svega, braćo, nemojte se usuditi da koji od straha ili zbog nečeg drugog svoga gospodara izda, jer će onda crnja i gora nevolja biti…“
Posle užasnih događaja poznatih kao „Seča knezova“, kad su dahije, u želji da preduprede eventualnu bunu u srpskoj raji, posekle oko stotinu najviđenijih narodnih prvaka, pre svega knezova i sveštenika, (broj posečenih se penje do 123), Srbi su shvatili da nemaju više šta da čekaju, već da se dižu na ustanak.
Uz to se u narodu proneo glas da dahije nameravaju „da saseku sve muško stanovništvo iznad pet godina starosti, a da ostatak prevedu u islam“. Time je u „isti mah uzbunjen ceo narod“ i mnogi, koji su osetili da su u opasnosti, „izmaknu se i odmetnu otvoreno protiv dahija“, među njima i Karađorđe. Turci su, znajući koliko je Karađorđe opasan po njih, poslali 12 Turaka na čelu sa Uzun Mehmedom da ga ubiju. Nije Đorđije, međutim, uzalud pekao zanat kao hajduk, harambaša i frajkor u austro-turskim ratovima. Iz zasede je lično ubio Uzuna, njegovi momci nekoliko Turaka, preostali su pobegli. Tako je, hteo ne hteo, Đorđije prvi „opalio po Turcima“, a Srbija je tada počela da se „buni sama od sebe“.
Tekst i objava su nastale u saradnji sa Goranom Gorskim
