Nema dana kad nas neko ne obavesti kako smo i koliko dužni, koliko nam javni dug raste iz časa u čas; ali i sve češćeg sudara sa premijerovim ponosom „kako nam dobro ide“, pa čak da ćemo iduće godine, u pogledu porasta, biti ispred Nemačke!
Ali tu su i njegove najave da će svakog meseca zajedno sa Vladom gostovati po 7 dana u po nekom mestu u unutrašnjosti, sa ciljem da se upoznaju kako narod živi, a on da razgovara sa građanima.
Ako se povežu ovaj stalni rast javnog dugovanja, sa ovom idejom izmeštanja sedišta Vlade svakog meseca za po sedam dana, teško da se može nazvati takvo ponašanje sa odgovornom državnom politikom.
Jer sem ministara, Vladu čine i službe koje im pomažu da budu ažurni, a to znači povećanje troškova u nedogled, što je posledica jedne diktatorske demagogije, koja je neprestano na Vučićevom dnevnom redu, koja nije blizu pameti ni kad je reč o predizbornoj kampanji, a kamoli kad su izbori pobednički završeni!
I šta to znači – razgovor sa narodom?
Pre svega, ti pojedinci sa kojima će Vučić da razgovara, ne čine narod, već to su njegovi glasači, oni koji su pripadali po svom društvenom statusu samom dnu SRS, koje je Šešelj nazvao – odpadnicima od radikala, kojim imenom je krstio i Tomu i Vučića! S tom razlikom, što se sa Tomom stalno razračunava, dok Vučića primetno zaobilazi. Zašto?
Ne možemo osporiti Šešelju izvesne crte genijalnoszi, ali baš zbog toga moramo ga optužiti, više nego druge, kako sa tom zavidnom i nesvakidašnjom pameću, nije otkrio ko je, u stvari, Vučić!
Šta više, mi mislimo da se Šešelj, sa visine svoje superiorne pameti i natučenog životnog iskustva, olako odnosio prema svima onima koji su ga okružavali u vrhu stranke, u prvom redu Nikolić, Vučić, Tabakovićka, Martinović… ne pomišljajući bilo šta drugo o njima, nego da su oni, kraj njega, rad svog nepokolebljivog idealnog nacionalnog srpskog osećanja i opredeljenja… A pokazalo se, posle 2008, da su se oni tog svog ispoljavanog ubeđenja, preko noći, temeljno odrekli, prihvatajući evropsko opredeljenje i Evropu u svemu, koja se za sve vreme, od 90- tih godina, do dana današnjeg, neprijateljski odnosila prema Srbiji i Srbima, kao i uvek, uostalom. Utoliko pre i lakše, jer im je to opredelje donelo mnoge lične, lukrativne koristi.
Idući za tim mislima, koje ih beleže kao neviđene izdajnike srpske ideje i srpskog postojanja, mi smo očekivali da će Šešelj pošto se vratio iz Haga, sve njih, bez obzira što su sami napustili SRS, formalno, izbaciti iz SRS, i tim koliko logičnim, toliko i nužnim činim, odrediti im mesto koje im pripada u srpskoj nacionalnoj istoriji.
On kao da tu nužnost nije osetio, čak se na krajnje tolerantan način, sem prema Nikoliću, odnosio prema njima, i time, kao da je izdao samog sebe.
I tako taj putujući cirkus od 10. oktobra svojim gostovanjem u Nišu, zapljusnuće sve medije, kao prvorazredna vest, i mada je Vučić na prvoj sednici Vlade preporučio svima više rada, a manje slikanja, to će tad biti odbačeno, jer je to odbacivanje iz demagoških razloga potrebno.
Mi, u svemu tome što će da proizađe iz tog Vučićevog cirkuskog igrokaza, još jednom vidimo da on nije onaj reklamiran državnik, ne samo u ovim stvarnim teškim danima po Srbiju i Srbe, već uopšte po svim njegovim potrebama za estradnim prikazivanjem. Ali vidimo i svu bedu njegovih ministara, da se ni jedan ne nađe koji će se usprotiviti tom razbacivanju para, za kojima vape tolike državne potrebe! Čak i po cenu svog ministarskog položaja. I eto, razloga što se toliko odugovlačilo sa sastavom Vlade. Trebalo je pronaći one koji će ga bespogovorno slušati, na čelu sa Slavicom Đukić – Dejanović, koja umesto da upotrebi slušalice i stavi svoje lekarsko psihijatrijsko iskustvo u opticaj, ne može da se nahvali srećom, što je opet u njegovoj blizini.
Bedno!
Pre 11 godina, 2005, akademik Krestić napisao je sledeće redove:
„U ovim, za naš narod i za našu državu, više nego teškim vremenima, kada na sve strane naviru gotovo nesavladivi problemi, kada smo pritisnuti svim morama, kako onim spoljnim, tako i unutrašnje političke prirode, kada smo duhovno razbijeni a moralno srozani, kada nemamo kompasa koji bi nam pokazao staze i bogaze spasenja, kada lutamo nesposobni, nedorasli i nezreli da se uhvatimo u koštac sa ‘silama nemerljivim’ „… trebalo bi se zapitati iskreno i otvoreno, gde smo danas, dalje ili bliže ovim mislima. Šta više, mogu li se one zamisliti da su danas napisane?
Pozvali smo profesora i akademika, pročitali mu njegove gornje misli, i upitali ga: Da li bi i danas to isto napisao?
Bez trunke rezerve, odgovorio je potvrdno.
Dakle, tu smo gde smo bili, sa tolikim novim minisuma, svejedno što su se vlade menjale, obećavajući sve od reda, bolju budućnost. A sve gore i gore…
*
Ovih dana „Blic“ je pompezno proslavio 20 godišnjicu svog izlaženja, pa da bi proslava bila što svečanija i upečatljivija, angažovala je, ni manje ni više, već samog premijera lično, da svojim autorskim tekstom, pod naslovom „Vizija Srbije za 20 godina“, uz podrazumevajuću njegovu pozituru, kojom je ukrasila naslovnu stranu na dan opšteg slavlja, 17.septembra ov.g.
Pre svega i sam Vučić je priznao da nema viziju, kad je pred same izbore, zagrebačkom „Globusu“ priznao da će tražiti pomoć od Hrvatske kako bi sačinio modernu srpsku državu.
(Za divno čudo, Vučićev kompanjon, Toma, pošto je postao predsednik Srbije, otišao je u Austriju, pa je tamo izjavio, da su oni Srbiju sačinili po modelu austrijske države!)
Posle je, kao model, došla na red Nemačka, a potom Amerika…
A trebao nam je jedino onaj Orbanov, kojim je on sačinio Mađarsku, ali ko bi to mogao da učini, kad im je celo biće u Evropi, čak i danas kad ona polako ali sigurno tone.
Gde smo sada, to ni sam Bog ne zna. Tek Vučić je za 4 godine produžio svoju vladavinu, uz pomoć svojih bivših radikala, koji su svi od reda za njega glasali i tako namirili ¼ glasova, koliko je bilo potrebno za većinu.
(Upravo ta brojka, nas čini nepopravim optimistom, jer verujemo da se pravi narod nalazi u onom delu koji nije izašao, ni prvi, ni drugi put, (2012 i 2016) na izbore, a to je preko 50%. Tu bi trebalo da se nalazi ona moćna i tradicionalna nacionalna snaga, koju smo već odavno, blagodareći, ne samo 5. oktobru, gurnuli u zapećak)
Otkrivajući svoju viziju, Vučić kaže „Srbija će za 20 godina biti moderna i uspešna država, radnih i odgovornih ljudi, koji se takmiče i pobeđuje najbolje, koji nikada i nizašta ne traže izgovore koji su nas mnogo koštali do danas.“
Naravno, nije rekao na koji način ćemo uskolčiti u te moderne i uspešne države, to je kao i obično izostalo sa konkretnog terena…
Konačno, teško je govoriti o nama iskreno i ubedljivo. Jer, svaki čas izađe po nešto što nam nije trebalo i što nas je lišavalo naših istorijskih vrednosti, ali to Vučiću ne smeta, on rečima sve obara i otvara put svetlim perspektivama, njemu i nije u mislima obnova naše krepke državnosti, koju smo žrtvovali za sve redom, koji su se smenjivali posle 5.oktobra, slabijim i kočopernijim.
Eto, danas (19.sept.), hrvatski ministar inostranih dela, bez stida i srama, poručuje „ Hrvatski narod spasao je BiH od agresije koju je pokrenuo Milošević“, a istina je obrnuta.
U žestokom ratu između Hrvata i muslimana, nekoliko puta, kad su muslimani saterali Hrvatske trupe u bezizlazan položaj, Srbi su spasavali Hrvate, omogućivši im prolaz preko svoje slobodne teritorije, (na primer, kod Kupresa), da bi se pošto su se spasli, okrenuli na levokrug, i napali Srbe, u znak zahvalnosti!
To bi g. Kovač i Hrvati, uopšte, morali da znaju, a i Vučić, koji se neprestano hvali kako on pruža ruku pomirnicu (?) i onima „koji su hteli da nas nema!“ Šta više, to mu je cilj!
Pitajući se da li smo „šaka jada ili narod države za velika dostignuća“, on u „Blicu“, kako kaže, „po dužnosti širi optimizam“, tvrdi da smo upravo stvoreni za velika dostignuća.
Ugledajući se u Evropu, „koja je satkana od rada i vrednosti“ (i pljačke – S.T.), jer „samo rad stvara vrednosti“ i ako „budemo evropski radni narod“, nas čeka blistava budućnost.
Konačno „Srbija se na izborima odlučila za rad i učenje , za okretanje ka sebi!“
Došao je čak i do drveta znanja, „koje ima da posadimo i sa kojeg ćemo se učiti“, kako bi „radom došli do viška vrednosti“. koji će, kao što se zna, ići stranim investitorima, zbog kog su viška i došli i dolaze u našu zemlju!
Ali, to u ovom času „vizije“, nije važno, pogotovu za inostrane vlasnike „Blica“ I oni se, baš kao i Vučić, nadaju da će dočekati 2036. u još većem slavlju.
Teško je reći da li će Vučićevi glasači razumeti sve ovo što je on napisao u „Blicu“, ali biće da bi lakše došao do njih da im je otpevao „Pesmu o radu“, na koji on sve polaže:
„Drugarska se pesma ori – Pesma koja slavi rad – Srce nek nam gromko zbori – da nam živi, živi RAD!“
*
Slavni pesnik, Matija Bećković, koji već godinama stoji na vrhu naše intelektualne elite, opet je sa tog vrha prosuo jedno svoje saznanje.
O tome ko je razbio SFRJ –
Memorandum!
Kojim su „službe“ pripremile raspad Jugoslavije, preko Akademije SANU, dajući mu, u ime nje, to ime. Ali, to ne čini smetnje da ga smatramo njenim delom, iako ga ona nije potpisala. Postajući tako žrtva, a proglasili su je i krivom.
Mi se nećemo upuštati u ovaj „posao“ koji su, po akademiku Mateji,
obavile svemoćne „službe“, ako i jesu, pitanje je u ime koga i po čijem nalogu, mada poznavajući autore Memoranduma, ne pada nam na pamet ta mogućnost, ali, kažemo, nećemo se u to upuštti, već znajući koliko nam je zla nanela Titova Jugoslavija, još i ona Aleksandrova, želeli bismo da se zahvalimo svima onima koji su doprineli tom „poslu“ , tj rasturanju Titove Jugoslavije..
Druga je stvar, što se mi ni posle Matejinog otkrića o rasturanju SFRJ, nismo rešili Jugoslavije. Šta više, Srbija je i dalje Titova Jugoslavija, čak jedan njegov lažni potomak, i dalje tvrdi da je Tito najbolji brend Srbije.
Doduše, Hrvati tvrde da su Tito i Tuđman najveći sinovi njihovog naroda, pa su u to ime izradili njihove kartonske figure ispred glavnog izbornog mesta. Milanović se dao čak slikati kako je zagrlio Titovu figuru, što ga je , ko zna, možda i koštalo izbora, jer Hrvati ne vole Tita. Ne vole ni Srbe, koje su u njegovo vreme sve od reda smatrali komunistima, kao što ih danas smatraju četnicima.
Da je to tačno vidi se i po tome što su Korenici, koja je skoro isključivo Srbima bila naseljena, dali ime Titova Korenica, umesto da su Titovo ime dali naseljenom mestu pretežno Hrvatima.
Valjda ima takvih.
Tek oni ne vole Srbe ko zna od kada. Zabeleženi su pogromi 1895, 1899, 1902, 1908, 1914, itd… sve do dana današnjeg.
Mi ne znamo da li su svi Hrvati ustaše, ali sa sigurnošću tvrdimo da su sve ustaše – Hrvati!, čak predvodnici njihovi.
Ima jedan Hrvat, slovenačkog porekla, koji je veći Hrvat i od Tita i Tuđmana, jer je za sve vreme svog života bio samo Hrvat, koji je Banovinom Hrvatske stvorio pretpostavku NDH i današnje Hrvatske, pa ga ipak niko živi u Hrvatskoj ne pominje.
Ko zna, možda bi Milanović, da je zagrlio njegovu kartonsku figuru i pobedio na izborima?
To što ga ne pominju učinili su nama uslugu, jer iz tog vremena, između dva rata, mi u Srbiji nemamo ni jednog velikog i tvrdokornog čistog Srbina, jer su svi bili Srbi u Jugoslaviji, koju su i stvorili, čak u borbi protiv onih koji su činili Austrougarsku vojsku, a koji su posle silom zakona postali tzv. Jugosloveni.
Uopšte, sve sa nama je vrlo zamršeno i nerazumno, pa nije čudo što je Vučić premijer, jer je i on sam izrastao na nerazlučivim predpostavkama, počev od navodnog ultra nacionaliste do iskrenog evropskog globaliste.
Pa tako i kad je reč o otkriću akademika Bećkovića, ko je rasturio SFRJ, ne zna se da li on njih optužuje, jer žali za Titovom Jugoslavijom, ili, pak, hoće tom vešću samo da postane opet junak dana.
Tek, bilo bi dobro da Titove Jugoslavije više nigde nema, a pogotovu ne u Srbiji. Ali, još uvek sa na tome ne radi.
Na nedavnom sastanku lidera 120 nesvrstanih zemalja u Venecueli, bio je i Dačić, verovatno se tamo šepureći kao nastavak Tita, osnivača Pokreta, što je proglasio velikim dostignućem za budućnost.
Mi u to ne sumnjamo, ali pošto tamo nije bio Vučić, od toga nema ništa.
Slobodan Turlakov
Intermagazin
