Ko ćuti o albanskom nacionalizmu, neka ćuti i o srpskom

Fotografija Florina Gjuraja, albanskog mladića koji se pre dve godine slikao u centru Beograda, sa rukama ukrštenim u znaku albanskog dvoglavog orla, izazvala je ovih dana burnu reakciju na društvenim mrežama i u široj javnosti. Sporovi i tenzije preneli su se na samu pekaru „Roma“ u Borči, u kojoj je ovaj mladić radio, a čiji je vlasnik njegov brat Mon Gjuraj. Nekoliko desetina građana organizovalo je protest ispred pekare, i traži njeno zatvaranje, smatrajući ovu fotografiju neprihvatljivom nacionalističkom provokacijom od strane Albanaca u Srbiji. Na protestu su se mogli čuti i povici „Ubi, zakolji, da Šiptar ne postoji“, o paljenju džamija, a na automobil Gjuraja i u samu radnju stavljene su svinjske glave, i nalepnice „Kosovo je srce Srbije“ i „Nema predaje“. Drugi su se tome suprotstavili, i stali u odbranu albanskog pekara, ocenjujući ovaj protest kao „desničarski“, „ultranacionalistički“, „ekstremistički“, pa i „fašistički“. U znak podrške Gjuraju, oni su organizovali okupljanje pod nazivom „Burek solidarnosti“. Na društvenim mrežama i u medijima između ove dve grupacije u toku je rat komentarima, izjavama i saopštenjima, a ni dešavanja na licu mesta ne jenjavaju. U nedelju je održan novi protest ispred pekare, ovog puta u mirnijoj atmosferi, sa transparentom „Gde nema poštovanja – tu nema poslovanja“.

Da bismo pravilno razumeli i ocenili ova dešavanja i reakcije, moramo zahvatiti širi kontekst u kome se poslednjih godina demonstrira gest pokazivanja albanskog nacionalnog simbola dvoglavog orla. Najpoznatiji slučaj ove vrste desio se na utakmici Švajcarska – Srbija na prošlogodišnjem Svetskom prvenstvu u fudbalu, kada su dva švajcarska fudbalera albanske nacionalnosti, Granit DŽaka i Đerdan Šaćiri, nakon postignutih golova gestikulirali u znaku dvoglavog orla. Pošto su takve političke poruke i provokacije zabranjene na fudbalskim utakmicama, FIFA je kaznila ovu dvojicu fudbalera sa po 10.000 franaka. Naša javnost bila je nezadovoljna ovom kaznom, jer pravilo broj 54 FIFA kodeksa nalaže da svako ko provocira javnost na utakmici mora, osim novčano, biti kažnjen i suspenzijom od dva meča.Kako god, FIFA je pravilno ocenila ovaj čin kao neprihvatljiv, i bar novčano kaznila fudbalere Albance. Takođe, ni javnost u Švajvarskoj nije krila ogorčenje, zbog toga što su Šaćiri i DŽaka pokazali manjak poštovanja prema zemlji koja im je sve pružila. Za našu analizu značajne su reakcije nemačkih i švajcarskih medija, za koje se zna da inače nisu posebno naklonjeni Srbiji i Srbima. Tako „Dojče vele“ prenosi stav nemačkog onlajn servisa „tagesschau“ koji kaže da je u pitanju „politička provokacija za navijače Srbije, a FIFA zabranjuje političke poruke“. „Neue Zuercher Zeitung” navodi da su DŽaka i Šaćiri “komunicirali uz kulturni kod koji su srpski gledaoci na stadionu i na TV sigurno shvatili kao provokaciju…To je nacionalistički gest – i to na utakmici koja je ionako bila napeta da je smatrana utakmicom visokog rizika…DŽaka i Šaćiri su u Kalinjingradu mogli…da odgovore pametnije, a ne tako što su i sami provocirali”. A “Spiegel Online” piše da je DŽaka “i posljednjem gledaocu jasno stavio do znanja da je ovo više od igre, da se na ovoj utakmici radi o nečemu drugom, a ne samo o bodovima na svjetskom prvenstvu. Spoznaja večeri: Sve je politika…Normalno je da FIFA ne toleriše političke poruke na stadionu”. Na isti način gol je proslavio fudbaler Arsenala Škodran Mustafi u jedoj utakmici engleske Premijer lige, i to pokazujući dvoglavog orla upravo DŽaki koji mu je asistirao kod pogotka. Iako Fudbalski savez Engleske, kao i FIFA, ne toleriše isticanje političkih simbola na utakmicama, Mustafi nije bio kažnjen zbog ovog čina. Takođe, albanski atletičar Izmir Smajljaj izveo je simulaciju dvoglavog orla na Evropskom atletskom prvenstvu u Beogradu 2017. godine.

Pokazivanje albanskog simbola nije se, međutim, zadržalo samo na oblasti sporta. Došlo je čak dotle da su, uz ovaj znak, Albanci iz redova švajcarske vojske po društvenim mrežama počeli da kače slike u uniformama “vojske Kosova”, i da pozivaju na priključenje ovoj “vojsci”. Kao u slučaju DŽake i Šaćirija, švajcarska javnost reagovala je velikim brojem negativnih komentara. Jedna Albanka koja se slikala na taj način izjavila je da “masa negativnih reakcija” za nju bila “iznenađenje”. Istovetan incident desio se sa Albancima, pripadnicima grčke vojske, koji su se, pokazujući dvoglavog orla, slikali u vojnom kampu u Misolongiju. Grčki ministar odbrane Panos Kamenos zatražio je pokretanje disciplinske i krivične odgovornosti, rekavši da su za ovaj čin “odgovorni albanski nacionalisti” i da  će to “naštetiti njihovim odnosima sa Grčkom”. Kako su prolazili dani, stvar se još više ispolitizovala, a strasti razbuktale; u grčkim medijima se postavljalo pitanje kako je moguće da se u “grčkoj uniformi šalju velikoalbanske ideje i promoviše iredentizam”. Sa albanskim vojnicima iz Grčke solidarisali su se njihovi sunarodnici iz Makedonije koji su u kasarni u Velesu napravili fotografiju kako ukrštaju šake u obliku krila orla. Nedavno je na aerodromu u Podgorici, jedan Albanac po sletanju u glavni grad Crne Gore pokazao dvoglavog orla, na šta je burno reagovao radnik obezbeđenja. On  mu je pokazao rukom ka izlazu, i rekao “Nema toga ovde, ajde, pa ćeš to tamo!“, a Albanac je uzvratio „Ima, ima!“ i „Ovo je moja zemlja“. Na kraju, ovaj simbol počeli su da koriste i oni koji nisu Albanci, ali se predstavljaju kao njihovi prijatelji. Tako su se u javnosti pojavile fotografije bivšeg predsednika Hrvatske Stjepana Mesića i hrvatskog generala Ante Gotovina kako, u albanskom društvu, pokazuju dvoglavog orla.

Da se ovaj simbol ne vezuje samo za Albaniju, već i za projekat Velike Albanije, pokazuju brojne izjave Edija Rame, Ramuša Haradinaja i drugih albanskih političara, kao i prošlogodišnja zajednička sednica vlade Albanije i “Kosova” u Peći. Tada je potpisano devet sporazuma koji na razne načine ukidaju granicu između Albanije i “Kosova”, nakon čega su se prisutni slikali s rukama u znaku dvoglavog orla. Fotografiju je na svoj Fejsbuk profil postavio “kosovski premijer” Ramuš Haradinaj. Edi Rama je kritikovao Srbiju uz korišćenje neprimerenih reči, poput „What the f*uck“, i izjavio: „Metohiju neka zadrže za sebe, ovo je Republika Kosovo i o tome se više ne pregovara“. “Kosovski” i albanski ministri zatim su obišli grob osnivača takozvane Oslobodilačke vojske Kosova Adema Jašarija u Prekazu. Haradinaj je rekao da ovo mesto „ujedinjuje Albance”, a Rama da su tu „u čast slave i istorije porodice Jašari”: „Delimo slavnu istoriju ove porodice i verujem da nema boljeg mesta sa kojeg svim Albancima, gde god da su, da čestitam praznik zastave sa dvoglavim orlom, simbolom koji treba da nas inspiriše svaki dan”.

Pojavljivanje fotografije Florina Gjuraja sa dvoglavim orlom, i negativna reakcija većeg dela naše javnosti na nju, mora se razumeti u ovom kontekstu. Kako vidimo, ona je samo poslednja u nizu istovetnih slika i događaja koji pokazuju sve jači trend korišćenja ovog albanskog nacionalnog simbola. Njenom otkrivanju u široj javnosti neposredno prethodi identičan slučaj koji se mesec dana ranije desio u selu Dolovo kod Pančeva. Braća Halit i Granit Osmankaj, takođe vlasnici pekare, slikali su se s dvoglavim orlom, ali i sa puškama u rukama. Za razliku od slučaja “Roma”, ovaj je prošao mnogo manje zapaženo i burno. Meštani Dolova su se okupili samoinicijativno i prikupili 250 potpisa u okviru peticije, koju su predali vlasniku lokala koji je nakon toga otkazan Albancima. Dakle, šta sve ovde imamo? Albanci u sportskim dresovima, vojnim uniformama i civilnim odelima, koji slave pobedu nad Srbijom, slikaju se u uniformama vojske koja sprovodi nasilje nad Srbima, ili govore za zemlje van Albanije da je njihova; hrvatski političari i generali koji su razbijali Jugoslaviju, i bili visoki zvaničnici države i vojske koja je ubijala i progonila Srbe; današnji “kosovski” političari, a nekadašnji i današnji teroristi nad Srbima, i njihovi saborci iz matične države, koji na otetoj i okupiranoj teritoriji Srbije stvaraju Veliku Albaniju, i posećuju grob osnivača “OVK” kao sveto mesto, sve usput psujući po Srbiji; na kraju, albanski pekari koji se nadomak Beograda slikaju sa puškama u rukama…Šta povezuje ove napadne i sve učestalije incidente koji objedinjuju Albance, bez obzira na profesiju i zemlju u kojima žive i rade? Upravo simbol dvoglavog orla koji, kako reče Rama, “treba da nas inspiriše svaki dan”. Taj simbol pokazuje se, stoga, kao ništa drugo do izraz čežnji i strasti (veliko)albanskog nacionalizma i ekspanzionizma.

Može li se očekivati od Srba da na pokazivanje tog simbola ukrštenim rukama, sede skrštenih ruku, i to onda kada se on ne gestikulira više samo van Srbije, ili na okupiranom Kosmetu i onim delovima južne Srbije gde su Albanci većinsko stanovništvo, već i u glavnom gradu Srbije, Beogradu? Da nikako ne reaguju na simbol države i snaga koje decenijama, na sve moguće načine, pokazuju da su neprijateljske prema Srbiji i srpskom narodu na Kosmetu? Naravno da ne može. Burna reakcija većeg dela naše javnosti poručuje da za tu simboliku neće biti mesta i da ona neće proći, onoliko koliko je do Srba i svih drugih koji sebe ili svoje sunarodnike smatraju ugroženim od agresivnog i militantnog (veliko)albanskog projekta. Da su stvari sa tim nacionalizmom i ekspanzionizmom predaleko otišle, i da se bar u Beogradu i Srbiji neće tolerisati. Takođe, ako FIFA kažnjava pokazivanje takve simbolike na sportskim utakmicama, ako je nemački i švajcarski mediji ocenjuju kao “političku provokaciju” i “nacionalistički gest”, ako Švajcarcima smeta njena upotreba, ako grčki ministar smatra da su za nju “odgovorni albanski nacionalisti”, a grčki mediji da se njome “šalju velikoalbanske ideje i promoviše iredentizam”, i ako je ne podnosi ni jedan radnik u Podgorici, može li se očekivati od većine Srba da je ne tretiraju kao nacionalističku (veliko)albansku provokaciju, i to onda kada se demonstrira u samom centru Beograda? Naravno da ni to ne može. Stoga je npr. tekst “Danasa” u kojem albanski novinari sa Kosova pokušavaju da objasne i “prosvete” nas kako ruke u obliku dvoglavog orla “nisu simbol ‘velike Albanije’, niti provokacija” nego, eto tako, bezazlen “popularni simbol”, “jednostavno nacionalni simbol sa albanske zastave“ kojim “ljudi pokazuju da su Albanci, ništa više”, providno pritvoran i manipulativan. Stvari nimalo nisu tako bezazlene i jednostavne. Jer, čak i da je tako iz ugla svesti Albanaca koji ga koriste, a svi navedeni slučajevi pokazuju suprotno, većina Srba ga tako definitivno ne doživljava, i o tome treba voditi računa, bar u Beogradu i Srbiji. Sugestija albanskih novinara je, spram Srba koji su stradali od (veliko)albanskog terorizma i pogroma, i onih koji sa njima saosećaju i solidarišu se, kao da Jevrejima kažete da je nacistička svastika samo “popularan simbol” među tadašnjim Nemcima, nikakav simbol nemačkog ekspanzionizma niti provokacija, nešto čime su tadašnji Nemci prosto pokazivali da su Nemci, i ništa više od toga. “Niko ne treba da se boji tog simbola, jer ‘velika Albanija’ se ne označava ručnim simbolima”, poručuju nam albanski novinari. Recite to Srbima koji su preživeli ili preživljavaju holokaust “OVK” i “NDK” (“Nezavisna Država Kosovo”), koji vrlo dobro znaju da se iza tih “ručnih simbola” kriju ručne bombe, ručne puške i ručni noževi. Kako na Kosovu, tako u Dolovu.

“Građanski”, liberalno-demokratski deo opozicije u Srbiji se ponaša kao da ne primećuje ovaj militantni albanski nacionalizam koji se sve jače širi regionom. Za nju je on praktično neproblematičan, ona ga kontinuirano ignoriše i toleriše. Ona o albanskom desničarskom ultranacionalizmu, ekstremizmu i fašizmu ćuti. Zato je njena kritika srpskog nacionalizma jednostrana, jer ne diferencira uzrok i motiv u reakcijama ovog nacionalizma, s jedne, od  nekih njegovih pojavnih oblika u kojima prelazi u šovinizam, s druge strane. Kao odbramben, srpski nacionalizam je razumljiv i opravdan. U tom aspektu on se preklapa s patriotizmom. Konkretno rečeno, ako se usred ili nadomak Beograda, ili bilo gde u Srbiji, pokazuje albanski dvoglavi orao, sasvim je legitimno tome se suprotstaviti, i braniti bazične interese svog naroda i države. Nema ničeg spornog u nalepnicama “Kosovo je srce Srbije” i “Nema predaje” na protestu ispred pekare u Borči. Načelno je prihvatljiva i poruka “Nema poštovanja – Nema poslovanja”. U svemu tome se ne napadaju Albanci kao Albanci i građani Srbije, već albanski nacionalizam i njegova promocija. Uostalom, sam Mon Gjuraj priznaje da nikada pre ovog incidenta nije imao problema u životu i radu, i da oseća Srbiju kao svoju zemlju. Da je srpski nacionalizam dubok i maligan kao što ga predstavljaju njegovi “građanski” kritičari, ovo ne bi bilo moguće. Međutim, ono što se u srpskom nacionalizmu svakako može i mora kritikovati su oni njegovi pojavni aspekti u kojima on postaje agresivan prema drugim nacijama kao takvim, i njihovim pripadnicima, tj. u kojima prerasta u šovinizam. Svaki nacionalizam, pa i srpski, biva nerazuman i neopravdan kada počne da napada druge kao druge. Zato su uzvici „Ubi, zakolji, da Šiptar ne postoji“ i pozivi na paljenje džamija apsolutno neprihvatljivi, a preteće svinjske glave na automobilima i u radnjama Albanaca ne samo neprihvatljive, već i sasvim morbidne. Takve pojave se moraju oštro i beskompromisno kritikovati i odbaciti. Kao i pozivi na progon Albanaca na nacionalnoj osnovi. Za zadovoljenje pravde u slučaju Florina Gjuraja je, po mom mišljenju, dovoljno da on dobije otkaz u dotičnoj pekari, što je njegov brat i učinio. Time sazreva svest o odgovornosti za pokazivanje simbola koji su najvećem broju Srba i drugim žrtvama albanskog terorizma neprijateljski. Sve više od toga je diskutabilno ili neprihvatljivo. Mon Gjuraj ima pravo na život i rad u Srbiji i posle provokacije svoga brata, sve dok poštuje zemlju u kojoj živi i legitimna osećanja većine njenih građana, što je on do sada i činio.

Spomenimo neke slučajeve koji su slični dešavanjima oko pekare “Roma”. Pre mesec i po dan vlasnik lanca pekara „Manja“ Saša Trivić iz Sarajeva je, nakon presude Radovanu Karadžiću u Haškom tribunalu, napisao na Tviteru: „Nećete me natjerati da branim Karadžića (imam lične razloge) ali da mi kažete da sam genocidan ili da živim u genocidnoj tvorevini, a da vam ne kažem mrš ne ide bre“. Korisnici ove društvene mreže su onda objavili ranije stavove Trivića koji je 9. januara 2016. podelio status druge korisnice Tvitera koja je, uz sliku generala Ratka Mladića sa vojskom, navela: „Na svemu vam hvala. Generale, srećan ti Dan Republike!“, uz šta je Trivić napisao komentar „Jedan jedini“. Takođe, Trivić je imao tvit u kome kaže: “Zbog ovih ‘sarajevskih Srebrenica’ ima da pređem iz komunista u četnike” (Trivić se inače deklariše kao komunista i na Tviteru ima zvezdu petokraku kao profilnu sliku). Na ovakve poruke, građani Sarajeva su masovno reagovali, pozivajući na bojkot pekara “Manja”. Pojavili su se plakati na kojima je ispisano: “Bojkot pekare – vlasnik pekare ‘Manja’ Saša Trivić sljedbenik ratnog zločinca Ratka Mladića“, a ispred prodavnice u jednom sarajevskom naselju neko je napisao i reč “četnik”. Na društvenim mrežama stotine ljudi ne samo da su pozivali na bojkot, već i na progon i ubistvo Trivića, uz najostrašćenije i najvulgarnije uvrede, psovke i pretnje. Zbog svega toga radnike u pekarama “Manja” morala je da osigurava policija. Nakon ulaska kupaca, oni bi zaključavali radnju, a primljeno je i nekoliko pretećih poziva putem telefona.

Drugi slučaj vezan je za Gnjilane i desio se 2017. godine na hrišćanski praznik Sretenje Gospodnje, koji je ujedno Dan državnosti Republike Srbije, kada su na ćevabdžinici, koju drže Srbin Ranđel Bušatović i njegov bratanac Milovan nepoznati počinioci pod okriljem noći ispisali poruke “Ubi Srbina”, “Pobij sve Srbe”, “UČK”, kao i znak kukastog krsta. I na zidu škole “Vuk Karadžić” i ambulante koji se nalazi u susednoj zgradi, pored crkve, napisana je poruka na albanskom “zakolji Srbina”, kao i “Mrtve vam j…” koja je ispisana na jednoj tezgi u istoj ulici.

Na kraju, navedimo incident koji se desio na sam dan kada je u Borči organizovan “Burek solidarnosti” kod Mona Gjuraja. Pripadnici specijalne jedinice “kosovske policije” ROSU upotrebili su palice i suzavac protiv meštana opštine Štrpce, koji su pokušali da zaustave bager za izgradnju mini-hidroelektrane u njihovom mestu. U sukobima je povređeno dvadesetoro Srba.

Ovo su samo neki od mnogobrojnih primera antisrpskog nacionalizma i šovinizma, i napada kojima su Srbi izloženi na Kosmetu, u BiH, o Hrvatskoj je izlišno govoriti. Kako na njih reaguje “građanska” opcija u Srbiji? Ona o njima ćuti, oni za nju ne postoje. Da li to znači da su za “građansku” Srbiju – Srbi manje građani od Albanaca, Muslimana, Mađara, uopšte onih koji su ne-Srbi? Da su ovi drugi jednakiji? Kada Muslimani u Sarajevu, u strahovitoj mržnji, pozivaju na bojkot, progon i ubistvo Srbina koji pruža podršku Mladiću, i ne pristaje na to da se Republika Srpska smatra genocidnom tvorevinom, ili da je u Sarajevu izvršen genocid, niti “građanska” Srbija niti “građanska” BiH ne osuđuju takvu reakciju. Obe podrazumevaju da su Mladić i Karadžić ratni zločinci, i da je u Srebrenici izvršen genocid, a druga i da je Republika Srpska genocidna tvorevina, te da se genocid desio ne samo u Srebrenici, već i u Sarajevu. I da se ovi stavovi ne smeju dovoditi u pitanje. Ne ulazimo u tumačenje njihove istinitosti. Samo konstatujemo činjenicu da su “građanska” i nacionalistička opcija u BiH prilično usklađene kada je reč o odnosu prema ratu i posleratnoj BiH, i da se sa njima, uz manje nijanse, slaže “građanska” opcija Srbije. Tako npr. Aleksandar Olenik iz političke organizacije Građanski demokratski forum kaže: “Da su vladajući političari, ali i deo udružene opozicije, iskoristili presudu Karadžiću za pomirenje i suočavanje sa prošlošću, policija sada ne bi morala da čuva običnu pekaru“. Dakle, srpski nacionalizam podstaknut je i održava se, između ostalog, nepristajanjem na doživotnu kaznu za Karadžića, i neprihvatanjem istine i pravde koju je utvrdio Haški tribunal. To je, po ovom “građansko-demokratskom” mišljenju, srž problema sa nacionalističkom reakcijom u slučaju pekare “Roma”. Provokacija s albanskim dvoglavim orlom, i albanski nacionalizam kao takav, nemaju s tim nikakve veze, te o njima Olenik logično ništa ne kaže. Ostrašćena i negativna reakcija na podršku Karadžiću nije sporna, ostrašćena i negativna reakcija na albanskog dvoglavog orla jeste. Jer srpski nacionalizam je problematičniji i maligniji od muslimanskog ili albanskog, i sa njim se valja, pre svega, razračunati.

Kada, dalje u Gnjilanu osvanu ekstremističke i fašističke antisrpske poruke koju ispisuje albanski nacionalizam i šovinizam, ili se u Štrpcu prebijaju i guše suzavcem Srbi, “građanska” Srbija opet ne diže glavu i glas. Za nju ima “bureka solidarnosti” sa Albancem u Beogradu, ali ne i “ćevapa solidarnosti” sa Srbima u Gnjilanu ili protesta solidarnosti sa Srbima u Štrpcu. Protest ispred pekare “Roma” je “zlo koje mora najglasnije da se osudi…Nije to ‘incident’ nego zastrašivanje i ohrabrivanje linča. Ovo će biti zemlja za sve naše ljude kada neodgovorni huškači umuknu, nadležni organi najhitnije reaguju a nasilni sledbenici odgovaraju” (DS); “Srbija mora da bude država u kojoj svi građani, bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost, imaju jednaka prava koja se moraju poštovati bez izuzetka” (PSG); “Zabraniti nekome slobodu kretanja, uništavati mu privatnu imovinu i pretiti mu samo zbog toga što je druge nacionalnosti ne može biti prećutano. Klima koja se stvara pogodna je za sve vidove ekstremizma, i oni koji vode ovu državu i njene institucije moraju reagovati” (LDP); “Nažalost, Borča juče nije bila predgrađe metropole, nego mesto u kojem se sprovodi inkvizicija. Šovinističke pesme, užasno uvredljive poruke, kao i igrokaz sa svinjskim glavama podsećaju nas da je zlo šovinizma veoma živo. Još je tužnije što nema informacija da je neko od ekstremista priveden, a jasno je da je došlo do višestrukog kršenja Ustava i zakona. Poruka većinske Srbije ne sme izostati. Ovo mora biti država svih njenih građana, bez obzira na ime i prezime. Vek je 21. a ne doba tamne inkvizicije” (Aleksandar Marton, LSV). Međutim, sve ovo što važi za Albance u Beogradu i Srbiji, volšebno ne važi za Srbe u Sarajevu, Gnjilanu, Štrpcu (i drugde). Ili se o tome, u najmanju ruku, napadno ćuti. Tu, po dosadašnjem pravilu, uvek izostanu građanska hrabrost i borbenost. Poneki redak izuzetak to pravilo samo potvrđuje. Kao da prava i pravda za Srbe prestaju da važe na granicama (uže) Srbije. O Srbima van tih granica “građanska” Srbija uglavnom ne govori, a unutar njih govori najčešće samo o ne-Srbima. “Zlo šovinizma”, “zastrašivanje i ohrabrivanje linča”, “neodgovorni huškači”, “nasilni sledbenici”, “zabrana slobode kretanja”, “uništavanje private imovine”, “pretnje samo zbog toga što je druge nacionalnosti”, “svi vidovi ekstremizma”, “višestruko kršenja Ustava i zakona”, “država svih njenih građana, bez obzira na ime i prezime”, “tamna inkvizicija”, “nadležni organi najhitnije da reaguju” itd. – svi ovi principi i (dis)kvalifikacije, koji načelno nisu sporni – u optici “građanske” Srbije izostaju kada je reč o nasilju i nepravdi prema Srbima. Srbi kroz ove građanističke naočari jednostavno nisu dovoljno “transparentni”. Takve neprincipijelnosti i selektivnosti, koje favorizuju ne-Srbe u odnosu na Srbe, postaju razumljive kada se shvati da su za “građansku” Srbiju ne-Srbi praktično jednakiji od Srba, a srpski ekstremizam, ultranacionalizam i fašizam, stvaran, preuveličan ili izmišljen, jednakiji od antisrpskog. Ako i nije svesno, to je svakako njeno nesvesno, vidljivo onima koji je posmatraju sa strane. Istinu i vrednost neke pozicije pre ćemo otkriti po onome što ona prećutkuje, nego o čemu govori.

Ovakva pozicija ne samo da je u osnovi problematična, već je autodestruktivna kada je reč o protestima protiv Vučićevog režima. Pomalo je razočaravajuće videti da je neke grupice koje su se posvađale i razjedinile u kontektu opozicionih protesta i odbrane Srbije od ovog režima (dve frakcije PSG-a, Marks 21 i Đilaseva stranka itd.), ujedinila borba protiv srpskog nacionalizma, kao da je ovo drugo primarnije od prvog. Neki od njih stoje izvan protesta jer ga ocenjuju kao „suviše nacionalistički“. Čak i da jeste tako, oni treba da shvate da je većinska Srbija danas, sviđalo se to nama ili ne, pretežno nacionalna i značajnim delom nacionalistička, što zbog objektivnog istorijskog konteksta nerešenog državnog pitanja Srbije i ugroženog nacionalnog položaja Srba u regionu (Kosovo, Crna Gora, BiH, pa i delovi uže Srbije), što zbog režimske kvazipatriotske propagande. I da sve dok njihova opcija bude posvađana sa nacionalnim, i ne razlikujući ga od nacionalizma, završavaće u anacionalnom, pa i antinacionalnom i autošovinističkom, što ne daje nikakvu perspektivu političkog uspeha u ovim i predstojećim vremenima. Samim tim, ukida i perspektivu protesta ako se u njemu nametne kao dominantna. Protest i nije imao neophodnu snagu dok je građanistička priča vodila glavnu reč, da bi zenit u dosadašnjem toku dostigao u dešavanjima oko RTS-a i Predsedništva u martu, i na mitingu 13. aprila. U tom periodu preovladala je energičnija nacionalna priča koja je bliža običnom čoveku i današnjem prosečnom Srbinu. Zato ova orijentacija i njeni predstavnici imaju najveći opozicioni potencijal, a čini se da se intenzitet protesta opet gubi jer su građanisti u inicijativi.

Za to vreme, režim strateški održava i podgrejava nacionalizam u svojim blatoidima i rijaliti televizijama, dok gura Srbiju u priznanje nezavisnog Kosova, EU i sve tešnju saradnju s NATO. Nažalost, za sada mu ta perfidna manipulacija uspeva zbog gotovo apsolutne kontrole nad medijima. Režimska propaganda neprestano spinuje da je opozicija „izdajnička“ i „šiptarska“. A kako na to reaguju „građanski“ opozicionari? Očekivalo bi se da što više razobličavaju tu propagandu, da režimu oduzimaju monopol na patriotizam, makar glumeći da su rodoljubi ako već imaju neki problem sa tim. Ali ne, oni, umesto da bar prećute doživotnu kaznu Radovanu Karadžiću u Haškom tribunalu (niko ne traži da je kritikuju, za to se već brinu nacionalisti), oni je glasno pozdravljaju. Zatim, umesto da nekako smognu snage pa izgovore „Kosmet je Srbija“ (čak i ako lično ne veruju u to), i dosledno se toga drže u javnim nastupima i saopštenjima, oni iznose neku mutnu, ambivalentnu priču koja implicite znači pristajanje na nezavisno Kosovo, dakle, isto ono što i Vučić radi. Na kraju, umesto da, prvo, jasno i glasno osude albanskog dvoglavog orla, i sve one koji se u Srbiji i van nje njime razmeću, a onda u drugom koraku, što da ne, ustanu u odbranu albanskog pekara tamo gde srpski nacionalizam prerasta u šovinizam, oni potpuno prelaze preko prvog, a nadahnuto i borbeno ističu drugo, pri tome vodeći beskrajne polemike na društvenim mrežama sa nacionalistima, među kojima su mnogi protiv Vučića, čime odbijaju te ljude od sebe, ili u svakom slučaju, od protesta tamo gde bi oni trebalo da ih predvode, što samo ide u prilog Vučiću. Jer, ako „građanska“ Srbija ne haje mnogo za ugroženog srpskog građanina van Srbije, i za srpskog građanina u Srbiji koji se solidariše sa svojim sunarodnicima koji pate i stradaju na okupiranim delovima Srbije ili van nje, zašto bi se taj srpski građanin zanimao za takvu opoziciju, sem da je kritikuje i odbacuje? Kako ne videti ovo kao seriju pogrešnih političkih stavova i akcija? Neka izvini „građanska“ opozicija, ali kako takvom politikom autogolova da uveri većinu glasača, koji su inače pod strahovitim režimskim ispiranjem mozga, i nisu sposobni za diferenciranja i nijansiranja, da nije „izdajnička“ i „šiptarska“? Više političkih poena se gubi na podršci presudi Karadžiću, pokazivanju spremnosti da se prihvati i prizna nezavisno Kosovo, i jednostranoj podršci albanskom pekaru koja potpuno ignoriše uzrok i motiv nacionalističke reakcije, nego što se dobija na svim govorima, izjavama, saopštenjima koji ukazuju na nesumnjive nedemokratske, koruptivne i destruktivne aspekte i poteze režima i njegovog vođe. Bilo to nama prihvatljivo ili ne, takva je trenutna realnost u Srbiji koja se mora uzeti u obzir u političkoj borbi koja pretenduje na opipljiviji politički uspeh. Srljanje u drugosrbijanštinu može opozicionim protestima naneti samo štetu jer se režimskim blatoidima, koji izmišljaju i podmeću sve i svašta, ovog puta daje realno pokriće za kvazipatriotsku pljuvačinu. Odlična, reprezentativna ilustracija drugosrbijanskog autošovinizma je Tviter komentar Vesne Pešić povodom dešavanja oko pekare: „Srbi su neizlečivi nacionalisti, hoće još i Kosovo a mrze Albance“. Ova kratka rečenica sadrži čak tri lažne ili sporne tvrdnje: nacionalizam = šovinizam; nacionalizam = neizlečiva bolest; Srbi hoće „još i“ Kosovo. Pošto poslednjih meseci Pešićka u javnosti podržava proteste protiv Vučićevog režima, opozicija mora jasno da se ogradi od ovakvih ekstremnih i tendencioznih stavova, i da vodi računa da ih ne zastupa i promoviše onda kada oni idu na ruku isključivo režimu. Naravno, to pogotovo treba da bude briga za „građansku“ struju opozicije koja učestvuje u protestima.

Isto važi za tzv. levicu u Srbiji. Ima tu svega i svačega, od levih liberala i NVO kružoka i aktivista/aktivistkinja, do nazovi marksista i komunista, sa često nejasnom granicom između tih grupica u idejnom, praktičnom i personalnom pogledu. Ali, ono što je jasno je da su svi oni i dalje opsednuti gromoglasnom kritikom srpskog nacionalizma, i svega onoga što u to trpaju, uključujući moju malenkost. To im je bilo i ostalo daleko važnije od kritike evroatlantskog imperijalizma koji u prošlosti i sadašnjosti razbija ili napada socijalističke države širom sveta (ovih meseci Venecuelu). Takođe, oni kao i građanisti, pokazuju znatno veću toleranciju prema antisrpskom nacionalizmu nego prema srpskom, a neki od njih čak otvoreno zagovaraju nezavisnost Kosova. Toliko o principijelnosti njihove kritike nacionalizma, pogotovo kad se on odvija pod očiglednom imperijalističkom režijom i palicom. Jedan od takvih mi reče da nemam pravo da govorim o prećutkivanju zločina nad Srbima jer sam „ćutao kada je Miloševićev režim ubijao žene i decu po Kosovu“. Kada sam i njemu postavio pitanje odakle mu pravo da govori o zločinima nad Albancima ako ćuti o zločinima nad Srbima, i da mi dokaže da je u to vreme kritikovao NATO agresiju, naravno, nije imao ništa da priloži. Umesto odbrane, etiketirao me kao „srpskog nacionalistu“. Što se toga tiče, da li sam nacionalista ili patriota, u pogledu čega pravim jasnim razliku, o kojoj sam eksplicitnije govorio u prethodna dva teksta na NSPM, neka proceni javnost na osnovu mog dosadašnjeg angažmana, tekstova i polemika. Meni je lično savest sasvim mirna jer znam da, oštro kritikujući kosovski separatizam i velikoalbanski ekspanzionizam, stojim na stanovištu ne samo srpskog, nego i jugoslovenskog patriotizma iz doba SFRJ. Poznato je koliko je Hodžina Albanija napadala Tita, SFRJ i podržavala iredentu na Kosovu. U dva navrata, 1968. i 1981., kada se tražila „Kosovo republika“, jugoslovenske vlasti morale su direktno da se obračunaju sa ovim separatističkim težnjama, eksplicitno ih označavajući kao kontrarevolucionarne. Al’ eto, neki današnji za(b)ludeli „marksisti“ i „komunisti“ podržavaju nezavisno Kosovo i imperijalističku Si-En-En propagandu koja je besomučna lagala o „masovnim zločinima nad albanskim ženama i decom“ (ista matrica kao u Bosni, Iraku, Siriju itd.), tragikomično smatrajući takva svoja uverenja i orijentaciju kao „revolucionarnu“ i „internacionalističku“. Kao i za građaniste, i za ove „internacionaliste“ su sve ostale nacije na ovom prostoru jednakije od srpske. Tu njihov „internacionalizam“ nezgodno zakazuje, i razotkriva se kao skrivena ili otvorena podrška antisrpskim nacionalizmima. U prošlom tekstu sam stavljao naglasak na kritiku srpskog nacionalizma, pokazujući pojmovnu i političku razliku od patriotizma. Rekao sam da levičarska opcija ne sme biti samo (pro)srpska. U ovom je naglasak, naspram onih koji prećutkuju razmere i zločine antisrpskih nacionalizama i šovinizama, da levičarska opcija mora biti i (pro)srpska. Onima koji u tome vide „nacionalizam“, mogu samo da poručim da su u dubokom nesporazumu sa srpskom nacijom, i da dok ne progovore već jednom o višedecenijskom nasilju i nepravdi prema Srbiji i Srbima, ostaće samo mizerni autošovinisti i autokolonijalisti, ma koliko živeli u deluzijama da su „internacionalisti“ i „antiimperijalisti“.

Mario Kalik
Izvor: nspm.rs