Miroslav Lazanski, istaknuti vojno-politički komentator, izveštač sa ratišta širom sveta, poznat po intervjuima sa komandantima više zaraćenih armija, nesumnjivo je jedan od veoma cenjenih novinara ne samo u Srbiji, već i u inostranstvu gde se rado objavljuju njegovi tekstovi.
Čitaoci „Politike” posebno ga znaju kao nepomirljivog kritičara spoljne politike Bele kuće. NJegovi napisi nisu samo zanimljivi, već i korisni, jer skreću pažnju na veliku opasnost koju osvajačka politika Bele kuće predstavlja po čitav svet, a pre svega male zemlje kao što je Srbija (iako čitaoci, nažalost, od toga što saznaju nemaju mnogo koristi, jer su nemoćni da utiču na proameričku politiku srpske Vlade, tačnije, Aleksandra Vučića).
Od aprila ove godine, Miroslav Lazanski nije više samo novinar „Politike” već i narodni poslanik. Uoči parlamentarnih izbora, u nameri da svoje poslušno poslaničko telo ojača nekolicinom istaknutih a stranački neopredeljenih ličnosti, ponudio je i Miroslavu Lazanskom da bude poslanički kandidat na listi koalicije koju predvodi SNS. Ovaj penzionisani novinar „Politike” (iako novinar, u stvari, nikada ne odlazi u penziju) osetio se veoma počastvovanim, izjavio je kako je to „poziv koji se ne odbija”, pa se posle izbora našao među poslaničkom većinom u Skupštini Srbije.
Novi narodni poslanik nije još, srećom, prestao da objavljuje svoje komentare i analize američke spoljne politike, a nije se moglo primetiti ni da su njegovi napisi u poslednjim mesecima drukčije intonirani nego ranije. U njima on uvek neuvijeno skreće pažnju na pogubne namere Bele kuće prema „ostatku sveta”.
Tako je i pre nekoliko dana, prilikom boravka američkog potpredsednika Džozefa Bajdena u Beogradu, „Politika“ objavila njegov komentar te posete, koja je, zapravo, uvreda za srpski narod. S obzirom na poslušničku proameričku politiku premijera Vučića, ovo je nesumnjivo odstupanje od načina na koji bi novinar-poslanik pobedničke koalicije trebalo da opiše Bajdenovu posetu Beogradu, pa bi se moglo pretpostaviti da to prilično zbunjuje čitaoce.
Ako Miroslav Lazanski piše ono što stvarno misli, onda je on u raskoraku sa svojim kolegama , glasačkom mašinom u Skupštini i zar ne bi bilo prirodno da zbog „poziva koji se ne odbija” oseća obavezu da sledi politiku A. Vučića?
Nedoumica bi mogla da se okonča u nekoliko narednih meseci. Ili će on za skupštinskom govornicom ostati vanstranačka ličnost i suprotstavljati se proameričkoj premijerovoj politici, ili će se odreći svojih oštrih kritika spoljne politike Bele kuće.
Lazanski će u svakom slučaju morati da se opredeli između razočaranja svojih čitalaca i slušalaca ili A. Vučića koji ga je uveo u Narodnu skupštinu.
Vojislav M. Stanojčić
Stanje stvari
