Kroz srpska sela srebreničkog kraja

O paklu stradanja, patnje i nepravde

2
2090

srebrenica1Prošlo je više od 22 godine od vremena kada su u periodu od 1992. do 1995. godine jedinice Armije Bosne i Hercegovine iz srebreničke enklave svakodnevno sistematski napadale srpska sela u regionu Srebrenice, Bratunca i Skelana, uništavale i ubijale sve pred sobom. Od tada do danas slika tih uništenih, napuštenih sela ni demografski ni fizički nije se nimalo promenila. Iako se svake godine u naselju Skelani, prvom naselju srebreničke opštine kada se iz Bajne Bašte drinskim mostom pređe u Bosnu, održava skup o stradanju Srba u ovom delu Bosne, iako postoje dokazi o strašnim zločinima nad srpskim civilima, mnogo muslimanskih zločina u tom kraju ni do danas nije rasvetljeno do kraja, jer su ostali u senci događaja u julu 1995. godine u Srebrenici. Zbog toga se polako zaboravlja tragedija srpske Srebrenice, srpskih sela koja su posle 1992. i 1993. godine bukvalno ostala potpuno pusta i razorena. Više u tim selima gotovo da nema nikoga ko bi ispričao njihovu priču. Jedino sećanje jeste kada se u ponekom od tih sela obično u septembru ili oktobru, mesecima tokom kojih je bilo najviše stradanja, drži parastos ubijenima. Danas kada se krene po tim selima u kojima se sretne tek po koji meštanin, jeste začuđujuća činjenica o inertnosti tih svedoka, o nepostojanju želje da govore o svojim stradanjima. Oni kažu, ne žele da se sećaju patnji kroz koje su prošli, ali napominju i podatak da se posle 1995. godine vodio sveopšti medijski rat protiv srpskog stanovništva, te tako nisu imali priliku da govore. Činjenica je da ni mediji u Srbiji, a ni srpski mediji u BIH nisu imali interesa da više i suštinskije „govore“ o srpskom stradanju, pa je tako do danas sve ostalo na pričama o pojedinačnim porodičnim tragedijama. Grupa novinara jesenas je krenula da obilazi srpska sela srebreničkog kraja. Prvi utisak je: napuštenost i otuđenost od života. Vreme je ovde stalo, kazaljke života nisu se još pokrenule. Prazna, usamljena sela dočekuju i ispraćaju godine, i kao takva mnogo govore o pretrpljenoj ljudskoj patnji i progonu nedužnog naroda. U tim selima gotovo da nema dece, školske zgrade su uništene, niko ih nije popravio. Nema niko ni da uđe u njih. Tek poneka crkva je obnovljena, ali je zaključana, nema parohijana čak ni u dane praznika. Na naučnom skupu „Stradanje Srba srebreničkog kraja“ juna 2014. godine, o nestajanju srpskih sela u ovom kraju govorio je publicista Ljubiša Simić, a njegovo izlaganje pod naslovom „Putopis kroz srpska sela srebreničkog kraja nekad i sad“ publikovana su u Zborniku radova sa pomenutog skupa.

Selo Podravanje i odsečene srpske glave

Na tridesetak kilometara od centra Srebrenice nalazi se srpsko selo Podravanje. Nema vidljivih znakova života. Jake muslimanske snage 24. septembra 1992. godine opkolile su ovo razuđeno planinsko selo i sve njegove zaseoke. Kažu, tada su opkoljeni Srbi molili da ih gađa srpska artiljerija kako ne bi pali živi u ruke razularenoj muslimanskoj vojsci. Meštanin Ivko Šarac priča kako je jedna grupa seljana uspela da pobegne do okolne šume, da bi ujutru oko 4 sata krenuli prema selu Gunjaci. Ivko kaže kako mu je tada poginuo rođak Mitar, a drugi rođak Dragutin sa još trojicom meštana preživeo je sakriven tri dana u jednoj šikari . A Dragutin ovako priča: „Opkolili su nam selo sa svih strana, presekli put prema Milićima, zapucalo je i počela je strahovita galama. Gledali smo kako pljačkaju i pale našu imovinu i gone stoku. Toga dana poginuli su mi brat Milan i bratanac Dušan, a drugi brat Veselin je zarobljen. Posle strašnih tortura u srebreničkom logoru razmenjen je, ali je od posledica umro ubrzo po završetku rata. Pričao mi je Veselin da ga je lično tukao Naser Orić, poznavali su se, sa njegovim sinom je išao u školu. Najstrašnije je bilo da slušamo kako nas komšije muslimani iz susednih sela zovu da izađemo iz kuća da bi nas klali“,seća se Dragutin Šarac. U Podravanju danas živi i Milojka Bibić, koja sa tugom objašnjava da je od nekada velike familije Bibić ostala samo ona. Njena dva brata, otac i majka su pobijeni. Jednog brata je pronašla sa odsečenim udovima, drugog sa odsečenom glavom. Kaže Milojka, ne treba zaboraviti na koji način su ubijali Srbe: „ Odsečene srpske glave nabijali su na stubove ograde. Pojedine osobe kojima je glava bila odsečena imale su preko 80 godina.“ Draginja Tomić, kaže, tog zlokobnog septembra ostala je bez muža koga su spalili. Nađeno je samo nekoliko kostiju koje su sahranili. A profesor Miloš Mitrović koji živi u Bratuncu, rodom je iz Podravanja, navodi da mu je septembarski muslimanski pokolj odneo majku Ružu koja je tada imala 65 godina, a stric Mihailo kasnije je pronađen bez glave. I drugi Milošev stric je ubijen: „Tada su zaklali moga strica Draga Mitrovića koji je doživeo ustaško klanje u Drugom svetskom ratu i živeo bez moći govora sa traumama, sve do ovog rata devedesetih, kada su ga uhvatili i zaklali potomci onih koji su kalili 1941. godine. To je jedinstven slučaj da jedan čovek doživi dva klanja u dva rata sa 67 godina života, a oni koji su preživeli svedočili su da mu je koljač rekao: „Preživeo si 1941. a sada sigurno nećeš“, priča profesor Mitrović, i dodaje da ni posle 22 godine nisu pronađeni posmrtni ostaci Milomira Petrovića i Miloša Marinkovića, kao ni većina odsečenih glava. Zna se da je svih 120 kuća u selu Podravanju tada spaljeno, a prethodno je sve opljačkano. Preko 80 zapaljenih kuća nije obnovljeno, i selo još nema vodu, a nekoliko staračkih domaćinstava koja su bila prinuđena da se vrate na svoja imanja, još uvek žive u šupama i podrumima porušenih kuća, jer nisu dobili donacije za obnovu. Inače, na području opštine Srebrenica sredstvima međunarode zajednice obnovljeno je više stotina bošnjačkih kuća. Pre dve godine u centru sela Podravanje kod novoizgrađene crkve Ognjene Marije otkrivena je spomen ploča sa imenima nastradalih meštana. Među njima je i ime Gojka Tomića, Markovog oca: „Kome je smetao moj poluslepi otac, zašto je on bio kriv?“ Zna se da za ove stravične zločine u selo Podravanje niko još nije odgovarao. Ubijeno je preko 100 Srba, među njima je bilo sedam žena.

Da Vas podsetimo:  Šiptarski festival i secesionista Ugljanin su udar na Srbiju!

srebrenica2

Selo Brežani, ubijani i živi i mrtvi

Nešto bliže Srebrenici je selo Brežani, koje je muslimanski napad preživelo 30. juna 1992. godine. U centru sela nalazi se malo pravoslavno groblje. Kada su zauzeli selo muslimani su, nakon proterivanja Srba, svoj bes iskaljivali na nadgrobnim spomenicima. Rušili su ih i kopali oči sa slika na grobnim pločama. Nekoliko grobova je otkopano. Kosti srpske dece razasute su po celom selu, i čekalo se skoro 9 meseci da se sahrane. Tela ubijenih starijih meštana ostavljali su divljim životinjama. Danas ovo selo ima 50 meštana, a pred rat imalo je 200 stanovnika. Među ubijenima bilo je žena i dece. najmlađa ubijena osoba imala je 14 , a najstarija 88 godina.

Zalazje, Obadi, Andrići, sela bez ljudi

Put dalje ide ka selu Bukova Glava. Nema asfalta, prečicom može kroz šumu. Lep jesenji krajolik. I pitanje kome je smetalo ovo selo, skrajnuto od civilizacije. Na vidiku su samo ruševine. U nekim budžacima živi nekoliko staraca. Mladih snaga i povratnika nema. U neposrednoj blizini su sela Mala Turija i Pribićevac. Oba su doživela istu sudbinu. Potpuno su uništena. U njima nema života. Vreme stalo. Kao da je juče završen rat. I u selu Zalazje slično. A kada se u srebreničkom kraju pomene ime ovog sela, svi znaju da su u ovom selu tokom Drugog svetskog rata fašisti pobili 90 meštana uglavnom žena i dece, o čemu svedoči spomen kosturnica. Pola veka kasnije događa se isti scenario, a sada od muslimana stradaju opet Srbi i srpske kuće. Blizu Zalazja je selo Obadi, a zatim mesto Andrići. Nema ljudi. Kroz ruševine probilo divlje rastinje. Puteljci zarasli u korov, ne prepoznaju se. Grane starih stabala jabuka savile se od roda. Nema ko da ih bere i jede.

Krnići, Karno, Međe, sve tragove života pokrio je korov

Na drugom kraju srebreničke opštine je selo Krnići. Do njega se dolazi asfaltom kroz obnovljeno bošnjačko selo Tokoljaci. Selo Krnići bilo je ranije poznato po velikom broju meštana koji su odlazili na školovanje po svetu. Do 1959. godine selo je imalo status opštine. Danas u centru sela nalaze se ruševine doma kulture koji su muslimani spalili. Tada su živog spalili i učitelja Vasa Paraču, rođenog 1912. godine, koji je bio učitelji Srbima i muslimanima. Napad je izvršen 5. jula 1992 godine i u Krnićima nije ostala cela ni jedna srpska kuća. Ovde danas niko ne živi, a mali broj meštana koji je uspeo da pobegne pre muslimanskog pogroma, danas živi u Srbiji, Mađarskoj, Rusiji, širom Evrope. Nedaleko je i selo Karno, u čijem centru se nalazi manastir posvećen Pokrovu presvete Bogorodice. Ivo Andrić je opisivao ovo srebreničko selo. Potpuno je prazno. Susedno selo je Međe. I ono je prazno. Ostaci spaljenih kuća svedoče da je nekada ovde bilo života. Danas je korov pokrio taj život, puteve, sve tragove ranijeg ljudskog postojanja .

U Ratkovićima i straci spaljivani na svom ognjištu

Ima i gore od goreg. Ulazak u selo Ratkovići je strahovito porazan. Ratkoviće su u zoru 21. juna 1992. godine napale muslimanske snage iz Srebrenice i okolnih sela. Ubijeno je 24 civila, među njima bilo je žena i invalida. Selo je tada potpuno spaljeno. Ovo selo smešteno je između potpuno obnovljenih bošnjačkih sela, sa jedne strane su sela Osmače, Podkorijen, Dedići i Poznanovići, a sa druge Moćevići. U ovim selima vrvi od života. Obnovljene su kuće, škola, putevi. Ali, do Ratkovića može se doći samo starim makadamom, punim blata. U Ratkovićima nema struje. Selo je podeljeno na Gornje Ratkoviće, koji su je pre rata imali status mesne zajednice, bili su jedno od najvećih sela u regiji, i Donje Ratkoviće, gde je veliko seosko groblje. Celo selo je prazno. Vlada tišina, ne čuju se nikakvi zvuci, koraci, samo se vidi izmaglica koja se polako spušta na ruševine. U centru je spomenik žrtvama napada. Ima imena koja su tada bila zakoračila i u devetu deceniju života, poput nepokretne Desanke Stanojević koja je živa spaljena na svom ognjištu. Najveći broj ruševina zarastao je u visoko rastinje i gotovo da se ne vidi. U nizu, vidljivo je preko 50 spaljenih kuća, dalje korov…. Pre rata Ratkovići su imali oko 300 domaćinstava, Vlada Republike Srpske 2010. godine obnovila je tri kuće, a vratile su se samo dve porodice sa ukupno sedam članova.

Da Vas podsetimo:  Slučaj Farmakom: „Radili smo isključivo po nalozima države”

srebrenica3

Božićni napad na Kravicu

Kada se govori o stradanju i nestajanju srpskih sela u srebreničkom kraju ne može se izostaviti veliko područje Kravice nadomak Bratunca sa nekoliko sela i zaselaka. Sva ta mesta stradala su na Božić 1993. godine. Muslimanske snage izvele su napad iz tri pravca, napad je bio duže planiran. Sela Bačići, Štulići, Velika Njiva, Rusići, Šiljkovići, Ježeštica, potpuno su uništeni, kuće spaljene, svo stanovništvo proterano. Ostalo je zabeleženo da je pri tom napadu u Kravici oskrnavljen i spomenik Milevi Mlađenović koju su ustaše 1944. godine zajedno sa jednogodišnjom kćerkom i svekrom zaklale. Iako se spomenik ne nalazi blizu Milevine kuće, niti je na uočljivom mestu, razjareni muslimani su tupim predmetom oskrnavili sliku pokojnice na spomenku. Najmlađa žrtva ovog strašnog masakra, koji se dogodio kada su Srbi napuštali crkvu posle božićne službe, bio je Vladimir Gajić, koji je imao samo 4 godine,a Novica Bogićević imao je 14 godina. Najstarija žrtva bila je baka Mara Božić sa 84 godine. Spaljeno je 690 kuća, crkva je sravnjena sa zemljom, groblja su uništena, grobovi prekopani. Ubijeno je 158 meštana, a jedan broj stanovnika nekoliko zaselaka uspeo je da po najvećoj zimi pobegne i po dubokom snegu i ledu pregazi Drinu i pređe u Srbiju. U martu kada je Vojske Republike Srpske započela kontraofanzivu i nakon 70 dana zauzela ponovo Kravicu, sahranjeni su poubijani meštani na bratunačkom groblju. Poznato je da su zapadni mediji potpuno ignorisali muslimanski masakr u Kravici.

Bratunac-spomenik

Bratunački pokolj

Srpsko selo Fakovići kod Bratunca napadnuto je 5. oktobra 1992. godine, i toga dana ubijeno je i masakrirano 25 civila, a masakr se nastavio i narednih dana. Meštanin Ljubiša Mitrović kaže da je napad počeo oko podneva. Ljudi su se zadesili u njivama, ili ispred kuća: „ Samo u kući Novke Nikolić zapaljeno je 8 civila, njihova izgorela tela teško je bilo identifikovati. U Fakovićima i susednim selima Radijevići i Boljevići spaljeno je oko 200 srpskih kuća, pobijene su cele porodice“. Niko nije još uvek odgovarao za ova muslimanska zlodela, kaže ogorčeno Radovan Vasić koji je 5. okotbra 1992. godine izgubio sina Dragana.

Tragična priča Miluna Nikolića

I sela u regionu Skelana doživela su sličnu sudbinu. Spisak ubijenih meštana i spaljenih srpskih kuća je dugačak. U jeku žetve pšenice 5. avgusta 1992. godine muslimani su se obrušili na selo, pobili stanovništvo, kuće popalili, žito odneli. Jedan meštanin pokazuje temelje porušene kuće i objašnjava da je ta kuća preživela i Prvi i Drugi rat, ali nije odolela muslimanskoj najezdi. Sva sela, Klekovići, Pribojevići, Arapovići, Gaj, Jezero, Bradići, spaljena su tog avgusta, i danas su tu samo sagoreli ostaci temelja. Mediji su zabeležili tragičnu priču Miluna Nikolića iz Skelana. Nije imao ni punih 16 godina kada je dospeo u mučilište u Srebrenici. Njegova tragedija počela je 5. jula, kada je muslimanska vojska ubila njegovog brata Nebojšu u Srebrenici. Mesec dana kasnije Milun je sa rođakom Zlatkom Vasićem pošao bratu na grob kada su ga muslimanski vojnici iznenada uhvatili i zarobili, a kada je kasnije razmenjen, mislio je da sanja svoje spasenje: „ Moji otac i majka umirali su od tuge za bratom Nebojšom, nisu mogli da prežive njegovu smrt niti svirepo iživljavanje nad njegovim telom. Moje hapšenje bilo je poslednja kap. Srca im nisu izdržala, umrli su jedno za drugim u razmaku od godinu dana. Ja sam nažalost preživeo, nesreća je moje druge ime. Od tolikog batinanja otkazuju mi jedan po jedan organ, imao sam do sada 5 operacija“, kaže Milun koji danas živi u Skelanima.“ Ne, nemam snage da ispričam šta se sve dešavalo u muslimanskom kazamatu. Eto, u ćeliji smo morali da mokrimo u flašu, a onda kada ožednimo, pili smo mokraću. Zarobili su i mog rođaka Zlatka, strahovito su nas pendrečili oborene na pod, a jednom su mi rekli: „Čuj Milune, onako mrtvom tvom bratu Nebojši odsekli smo uvo, a potom i glavu, sve smo u tančine ispričali tvojoj majci kad smo je videli kako plače na mostu, neka zna kako joj je skončao jedan sin, a i ti ćeš uskoro…“ U ćeliji u kojoj smo spavali nije bilo ništa, ni kreveta, ni ćebeta, a u sobi za ispitivanje u koju su me odveli odmah po dolasku u Srebrenicu, video sam uvijenu, tri centimetra debelu bakarnu žicu. Bila je krvava. Na pojedinim delovima videli su se ostaci ljudskog mesa. Stresao sam se, znao sam šta me čeka…“ Milun je rođen u Bajnoj Bašti, ali se kao beba i njegov dve godine stariji brat Nebojša, preselio u Skelane sa roditeljima i babom. Rat mu je odneo brata, roditelje i bliže rođake. Od 1995. godine živi u Beogradu, u Skelane ne dolazi.
Branova i Cvetkova sudbina

Da Vas podsetimo:  Zatiranje SPC u Crnoj Gori – poturčenjačko duboko oranje

Pakao stradanja srpskog stanovništva u srebreničkom regionu preživeo je i Brane Vučetić, koji je decembra 1992. godine kada je izvršen napad na njegovo selo Bjelovac imao samo devet ipo godina: „Kada je počeo napad pobegao sam kod komšinice Mire Filipović i sa njeno dvoje dece sakrio se na tavan. Muslimani su u kuću bacili bombu, a nas su izveli napolje. Svuda su bila mrtva tela. Video sam telo Dragoljuba Filipovića, i momka koga smo u selu zvali Cale. Na ogradi našeg voćnjaka ležalo je naslonjeno telo mog brata. Video sam jednu mrtvu devojku, bila je masakrirana. Odveli su me u tamnicu u Srebrenici i svaki dan me onako pijani tukli, šamarali, udarali vojničkim čizmama…“. Brane je oslobođen 8. februara,a zajedno sa još dvadesetak Srba razmenjen je u Skelanima za pet mrtvih muslimanskih vojnika. Sličnu sudbinu doživeo je i Cvetko Ristić, iz sela Kušići kod Skelana, koji je 16.januara 1993. godine kada je zarobljen imao samo 14 godina. Na kućnom pragu vojska Nasera Orića ubila mu je oca Novaka, majku Ivnku, brata Miću i sestru Mitru. Posle rata jedno vreme živeo je u užičkom domu za napuštenu decu, kasnije je radio fizičke poslove po Srbiji i Crnoj Gori. Vratio se u Skelane, da bude, kako kaže bliže svojima… Dve godine starijeg brata Miću nikada nije pronašao, a na skelanskom groblju je zajednički spomenik nesrećnim Ristićima, na njemu su uklesana imena: Novak (42)Ivanka (43) Mitra (19) i Mićo (16).

srebrenica4

Polako sve pada u zaborav, hoće li se nekada saznati istina?

Priča o spaljenim i porušenim selima preko Drine je mnogo. Danas se na srpskim temeljima umesto dece može videti korov koji metar po metar osvaja prostor. U velikom broju sela od porodičnih kuća ostala je samo gomila cigala i krša. Temelji su već neprepoznatljivi. Da li će vreme koje dolazi razrešiti pitanje ko je kriv za egzodus Srba i uništavanje njihovih korena, kao i za oblak ćutanja koji se svih ovih godina nadvija nad celim regionom i koji sprečava kako domaću tako i stranu javnost da sazna celu istinu o sudbini srpskog stanovništva u ovim selima. Neka su potpuno nedostupna, neka nemaju prilaze, nemaju više ni imena, polako se zaboravljaju…  O povratku Srba na svoja ognjišta za sada nema ni govora. O tome govori i podatak da su u selu Jezero vrlo brzo polupani prozori na skromnoj kući koja je izgrađena za povratak jedne srpske porodice. Ova kuća nalazi se uz velelepne zgrade koje su donatorske organizacije izgradile za Bošnjake. Organizacije sa Zapada ne žele da doniraju obnavljanje srpskih kuća iz poznatih razloga. Ukoliko bi počelo obnavljanje srpskih kuća, Zapad bi morao priznati da su ih muslimani uništili, i da su učinili najbrutalnije zločine za koje bi jednom morali odgovarati. Propagandnoj mašineriji vodećih zapadnih zemalja koje su se u nesrećnom ratu svrstale na stranu vinovnika tragičnog zatiranja srpskog naroda u srebreničkom kraju još uvek nije u interesu da se o Srbima govori kao o žrtvama. Ono što je očigledno na terenu i potpuno vidljivo, budućnost uništenih srpskih sela srebreničkog regiona je neizvesna. Preživelima osim strpljenja i nadanja nije ostalo ništa. Kažu, važno im je i da uništena sela otrgnu od zaborava, i da se svetu prenesu njihove patnje i stradanja, kako bi se porušili zidovi ćutanja koji ih okružuju svih ovih godina i na koje su ljudskom nepravdom osuđeni. Preživeli ne smeju prestati da govore o svojim stradanjima kroz koja su prošli. Trebalo bi što pre ono malo preostalih Srba po selima srebreničkog kraja da ispričaju sve o svojoj patnji, o katastrofi koju su preživeli, o nepravdi koja ih prati do danas.

Novka Ilić
Foto: ostaci porodičnih kuća u napuštenim selima.

2 KOMENTARA

  1. Poštovani imam osjećaj de se ne popravljanjem urušenih kuća onemogućuje povratak nekim ljudima, posebno nama Jugoslovenima.16 puta sam konkurisala za donacije, samo su fotografisali i uvek me preskakali,a donacije su dobijali u selu Grbavici Brčko Distrikt čak oni kojima ni metak nije okrznuo kuću jer je tako hteo predsednik MZ Rado Varcaković-Radan.Poznati razlozi. Moj otac je takođe konkurisao 16 puta i nazad je 23.marta umro u tuđoj kući u 88-oj godini života. DA LI IKO IZ INOSTRANSTVA KONTROLIŠE DONACIJE. Izgleda da su se udružili oni koji su u toku rata rtušili.

  2. Pamtim pricu moga prvog komsije . Za vreme Drugog svetskog rata je sa partizanima prosao ove krajeve i iste prizore mi pricao o porusenim kucama . A upamtio je svaki detalj . I kada se ovo desilo bio je vec priveo kraju i pominjao mi selo Kravicu sta je on tu video i svaku kucu porusenu .

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime