Ličnosti 2018. godine: Milo Lompar i Arno Gujon

6
422

Borba za KiM najmanji je zajednički imenitelj koji povezuje ličnosti 2018. godine. Obrazlažuća slova napisali prethodni laureati Slobodan Antonić i Aleksandra Ninković Tašić

Milo Lompar – intelektualac koji je u 2018. „nešto bio“

Među srpskim intelektualcima, protekla 2018. bila je nesumnjivo godina Mila Lompara. Najpre, objavio je dve sjajne knjige: Crnjanski: biografija jednog osećanja (525 str.) i Sloboda i istina: beleške o promeni svesti (269 str.). Obe knjige, svaka na svoj način, od suštinskog su značaja za srpsku kulturu. Prva kao kapitalna monografija o jednom od najvećih srpskih književnika u 20. veku, a druga kao oštroumna studija stanja današnje srpske kulture, društva i politike.

Takođe, Lompar je u 2018. godini publikovao i osmo izdanje knjige Duh samoporicanja (557 str; 1. izd. 2011) – možda najvažnije knjige za razumevanje dominantne ideologije u srpskoj kulturi s kraja 20. i s početka 21. veka, kao i drugo izdanje knjige Pohvala nesavremenosti (230 str; 1. izd. 2016), verovatno najlepši putopisno-refleksivni esej objavljen poslednjih par decenija na srpskom jeziku.

Ako se imaju u vidu: erudicija, naučna akribičnost, intelektualna odvažnost i poštenje i vanredno stilsko umeće profesora Lompara, protekla 2018. godina zaista je bila prava duhovna „gozba s vatrometom” za sve ljubitelje knjige u Srbiji.

Kao drugo, profesor Lompar je, u skladu sa svojim nadmoćnim uvidom da „ne postoje intelektualci da bi nešto znali, nego postoje da bi u onim trenucima kada se rešava sudbina naroda nešto bili”, odnosno da bi „svedočili ono što znaju” (ovde), bio jedan od glavnih inicijatora okupljanja srpskih intelektualaca u odbrani Kosova i Metohije od predaje i rasparčavanja. Svojim autoritetom i energijom Lompar je podsticao sve oko sebe da ne padnu u beznađe i ravnodušnost, razgovarajući sa svakim – od običnog sveta, preko političara i novinara, do akademika, vladika i samog Patrijarha. I to što već u 2018. nije „završen posao” oko „oslobađanja Srbije od kosovskog tereta” svakako jedan od najzaslužnijih aktera koji je, delujući iz pozadine, uspeo da pokrene makar deo našeg društva na otpor, bio je Milo Lompar.

I treće, profesor Lompar se nije plašio da izađe u medije i da zastupa svoju kulturnu misiju čak i tamo gde je to moglo da bude rizično po ugled i autoritet jednog univerzitetskog profesora. Svi smo bili ponosni na superiornost i visprenost koju je profesor Lompar pokazao, recimo, u TV emisiji „Ćirilica” (ovde), demonstrirajući kako se svaki medijski prostor može i mora iskoristiti za prosvećivanje publike i njeno upoznavanje sa svim onim najvrednijim i najvišim što postoji u srpskoj kulturi.

Zaista, ako je neko među srpskim intelektualcima obeležio 2018. godinu, to je bio Milo Lompar. I stoga – na mnogaja ljeta, dragi profesore!

S. Antonić


Arno Gujon – savremeni Vidovdanski vitez

Arno Gujon (Arnaud Gouillon, 27. 11.1985), humanitarac, Grenobl, Francuska.

Na Politehničkoj visokoj školi diplomirao je zaštitu životne sredine i zaštitu na radu. Radio je u Francuskoj i Egiptu.

Nepravdu prema srpskom narodu osetio je još 1999. godine zbog dejstava NATO pakta i kao srednjoškolac se pobunio. Posle albanskog pogroma nad Srbima 17.3.2004, zajedno sa bratom Bertranom, kreće u akciju prikupljanja pomoći za Srbe na Kosmetu. Sva pomoć dolazi iz Francuske, a oni tada osnivaju humanitarnu organizaciju Solidarnost za Kosovo.

Pomoć tako kontinuirano stiže godinama, a od malog prvog koraka i kombija napunjenog igračkama i školskim priborom prerasla je u čitave konvoje i sada je iza ove organizacije preko 12.000 Francuza koji pomažu redovno.

Najvažnija spona sa narodom na Kosmetu je bliska saradnja sa Eparhijom raško-prizrenskom.

Organizacija je svoju delatnost naročito usmerila prema Srbima u enklavama, a posebno je delovala i prema francuskoj javnosti. Godine 2005. dobio je Zlatnu medalju za humanitarni rad, a novinska kuća Novosti uručila mu je plaketu za najplemenitiji podvig godine.

U nizu priznanja svakako je najznačajniji Orden Svetog Save prvog reda koji dodeljuje SPC.

Ko želi izbliza da pogleda Arnoov humanitarni rad, treba da pročita njegovu knjigu Svi moji putevi vode ka Srbiji (128 str.).

Ne samo zbog obnovljenih škola, farmi za uzgoj stoke, pasterizaciju povrća, nebrojenih darova – obuće, odeće, igračaka, školskog pribora, samo je početak priče od četrnaest godina posvećenog humanitarnog rada, čini ga pravim savremenim Vidovdanskim vitezom, što je ime još jedne od nagrada koje je dobio.

Našem Arnou Gujonu,
Francuzu po rođenju, Srbinu po opredeljenju,
koji čuva stradalni srpski narod na Kosovu i Metohiji,
zahvalni i sa poštovanjem proglašavamo ga ličnošću 2018. godine.

A. Ninković Tašić

Izvor: stanjestvari.com

6 KOMENTARA

  1. Мило Ломпар је био нешто већ дуги низ година. А то “нешто” ја бих назвао српски интелектуалац епохе. Јер је управо он тај кроз ког је српски национални интерес нашао свој инелектуални израз и наставак у времену. Он је тај бакљоноша који је осветлио таму која је српски национални интерес почела да завија још са настанком Југославије, и само следећи ту светлост можемо из ње изаћи.

    • Сумњам да је српски национални интерес у Југославији био затамњен.
      Срби су живели и радили слободно, мирно и сретно у великој држави, све док их ратови нису сабили у Србију. Где данас, гледајући губитак Косова, животаре.

      • Ратови их сабили у Србију, ех? Дакле они у Српској нису више Срби, ни оних преосталих пар стотиница хиљада у тзв. Хрватској, ни оних 30-так посто што се упркос свом антисрпском зулуму још увек изјашњавају као Срби у не тако давно 98-постотно српској Црној Гори. А то што се она отуђила пре свега можемо да захвалмо комуњарсокој власти, као и претварање Босне из већински српске у већински муслиманску, одвајање Космета као и Војводине као република у републици (како то да Крајински Срби, који су имали неупоредиво више основа за аутономију од косметских шиптара, никад нису примирисали ни могућност да је добију, хммм?), па и сама авнојевска подела нове Југославије, којом су трећи највећи народ у њој били Срби ван Србије. А о документованом антисрпском ставу коминтерне и КПЈ од њеног оснивања да и не говоримо. Дакле, Срби су “живели мирно” у СФРЈ, тј. они који су преживели крајемратна и послератна затварања и погубљења, ако су били добри и нису се противили комуњарској крилатици да је “сваки национализам опасан, али је најопаснији српски национализам”. А најопаснији је јер је милион српских цивила, мање или више, побијено у усташкој НДХ, а до неколико стотиница хиљада силом покрштено и/или исељено. И што су због националистичког “хрватског прољећа” ето морали да смене и руководство Србије, тек да се зна ко је за све крив.
        Све јасно као дан. А зашто је српски национлизам тако опасан? Па једноставно зато, што да је постојало и најосновније уважавање српског националног интереса, Срби не би никад као највећи народ били подељени на ситна цревца, укључујући и саму Србију, док су сви остали били спојени у њихове националне републике. Не би никад Црнa Горa била одвојена од српског националног корпуса стварањем црногорске квази-нације, и не би никад историјски српскa Боснa муслиманизована стварањем муслиманске квази-нације.

        Све то, и много више, док су Срби “мирно живели” у СФРЈ – или бар тако пише у ботовском приручнику…

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime