Ceo dosadašňi tok decembra obeležile su izjave državnog sekretara SAD Majka Pompea, a te izjave se u zbiru svode na dve države koje stalno napada. U pitaňu su Rusija i Kina. Pompeo Rusiju i Kinu konstantno imenuje kao pretňe. Pretňe po šta?
Naravno, ne treba da čudi što neki Amerikanac sasvim slučajno državni sekretar, pljuje po državama koje su najveći konkurenti njegovoj državi oružano, ekonomski, kulturološki i na svaki drugi način. Ono što čudi jeste ta plitka retorika i stalno kićenje Rusije i Kine istim epitetima i imenicama.
Međutim, hajde da premotamo unazad, pa da vidimo. Seća li se iko da su Rusija i Kina bile zemlje koje su izvršile tolike invazije na druge države, a kukavički nikada nisu zaratile u svojoj zemlji? Istina, imali su Amerikanci taj građanski rat koji je prema onome šta su pravili u drugim zemljama ispadalo kao najobičnije sporečkavanje. Da li su Rusija i Kina napravile najmoćniju kinematografiju na svetu i onda iskoristile njen uticaj da plasiraju političke ideje? Nije li Amerika ta koja je kroz muziku kojoj smo se svi divili utrla put ovim novim mlatimozgovicama koje danas nama prodaju kao muziku? Dakle, Rusija i Kina nisu najveće razočaranje u kulturno-umetničkom smislu, već zemlja sekretara Pompea.
Pompeo već duže vreme ne zvuči kao državni sekretar, već više kao sekretarica koju niko ni za šta ne pita, pa onda ona mora dokazati svoje postojanje pred šefovima i opravdati platu koju dobija, a kako drugačije nego povicima: „Rusija i Kina su najveće pretnje!“
On Rusiju i Kinu imenuje kao pretnje bezbednosti i demokratskim vrednostima. Da li sme neko čija je zemlja izbacivala 78 bombi na sat u svetu da priča o bezbednosti? Sme li država koja je skoro čitav kontinent očistila od starosedelaca da govori o demokratiji? Je li za ove teme nadležna država koja je činila sve one gadosti o kojima smo čitali, koje smo gledali i u kojima smo i mi Srbi učestvovali, isključivo kao žrtve?
Istinu govoreći, Rusija i Kina jesu velike pretnja. One su pretnja po unipolarni svet fabrikovan u Americi, pretnja su po vršljanja američkih vojnika i plaćenika po drugim državama, pretnja su po ekonomiju Amerike, pretnja su po ono što Amerika naziva „demokratijom“, pretnja su po reviziju istorije i nasilnu amerikanizaciju, šaljivo nazivanu globalizacijom, pretnja su po zatiranje nacionalnih identiteta, pretnja su po nove ratove, pretnja su po obojena proleća, pretnja su po odsustvo pameti, stida i ljudskosti.
Iskren da budem, ne verujem da sam ikada čuo za tako milozvučne pretnje od strane nekih država koje ovo ne izgovaraju, već dokazuju primerom.
U jednom od svojih obraćanja prethodnih dana, Pompeo je poručio Rusiji i Kini: „Imate krv na svojim rukama.“ Ovo ne može biti optuživanje, jer svi vidimo šta rade Rusija i Kina, već se može tumačiti isključivo kao akt istorijske revizije i pokazatelj da su Amerikanci krv sa svojih ruku, izgleda, oprali. Međutim, Pompeo zaboravlja da su Srbi i dalje živi, kao i drugi narodi koji su propatili zbog samovolje i nadutosti Amerikanaca silom, pa i dalje svi znamo kakve su im ruke.
A američki državni sekretar bi mogao da prestane sa ovim besmislenim napadima. Već se svima po(m)peo na glave, one koje još uvek razmišljaju, vide, čuju i pamte.
