Ugušismo se od loših primera, od izdaje Kosova do rijalitija. Ali, u Srbi postoje i dobri primeri, Božji primeri, primeri koji zaslužuju da se pomenu, i da ljudi vide da, kako reče pesnik Rajko Petrov Nogo, „nije sve propalo kad propalo sve je“. Jedan takav primer je i delovanje manastira Ćelije kod Valjeva, počivališta Svetog Justina Novog. Da ga vidimo pa da se, po meri svojih sila nadahnemo. I da pregnemo, dok nas sunce greje, da i mi učinimo nešto što će ostaviti, makar i najmanji, svetao trag u narodu u kome nam je Gospod blagoslovio da živimo.
IZ ISTORIJE SVETE OBITELjI
Sva je srbska zemlja, kao nebo zvezdama, posuta hramovima i zadužbinama, koje su naši stari podizali „da s’ u njima poje Leturđija/onog sveta kao i ovoga“. Jer su naši stari sebi i svojim potomcima za dušu zidali ono što će ostati i kad se svi njihovi dvorovi i palate sruše. I ostalo je. I primaju nas svetinje pod svoje svodove kao što majka prima decu kad se, umorna posle dugog puta, vrate i zatraže roditeljsku nežnost.
Jedna od takvih svetinja je i manastir Ćelije, koja je u valjevskom kraju zablistala još u doba Svetorodnih Nemanjića. Ćelije su ime dobile ili po maloj crkvi, ne većoj od monaške kelije, ili po monaškim kelijama, koje su se nalazile u pećinama okolnih stena i planina.
Narodno predanje vezuje nastanak manastira Ćelije za doba Sv. kralja Dragutina, ali je, po svemu sudeći, sazidan u doba Svetog Stefana Visokog, kada je Valjevo bilo mitropolitsko središte. Za vreme Turaka, manastir je bio često paljen, ali ga je pobožni narod obnavljao i oko njega se ukupljao kao blagodatnog ognjišta u mraku ropstva. Kada je, uoči Prvog srbskog ustanka, nastupila seča knezova, u Valjevu su pogubljeni Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin, „obor – knez ispod Medvednika“. Njegovo telo je junak Miloš Kedić, Birčaninov momak, preneo i sahranio u ćelijskoj porti.
Godine 1830, u manastiru je osnovana škola u kojoj su učili mnogi slavni ljudi valjevskoga kraja – između ostalog, đelijski đak je bio i Sveti Nikolaj Žički. Nije slučajno prota Mateja Nenadović rekao da „treba našim kaluđerima blagodariti šta su naše manastire sačuvali, gde se naše sveštenstvo učilo, i što su našu veru i običaje sačuvali, te se nismo isturčili ili pošokčili“.
DOLAZAK SVETOG JUSTINA ĆELIJSKOG
Teško doba nastaje posle Drugog svetskog rata, kada na vlast dolaze bezbožni komunisti. Oni su manastiru 1946, u okviru tzv. „agrarne reforme“, oduzeli imovinu. Na čelu svete obitelji u te dane našla se igumanija Sara, koja je, skupa sa šest monahinja, došla iz manastira Ljubostinje. S obzirom da je manastir bio u velikoj bedi, sestrinstvo je išlo po crkvenim slavama, pevalo na Svetim Liturgijama i sabiralo priloge, od kojih se živelo. Pokrov Majke Božije bio je nad svetinjom, pa su se mnoge devojke, sa svih strana, sabrale da se u Ćelijama uneveste Hristu. Do 1957. godine u Ćelijama se našlo četrdeset i dve „zlatice“, kako ih je zvao manastirski duhovnik, otac Justin. Tako je manastir postao i rasadnik srbskog ženskog monaštva.
Godine 1948. mati Sara u Beogradu sreće oca Justina Popovića i poziva ga u manastir. Do tada gonjen od strane bezbožnika, proteran sa Univerziteta, smatran za narodnog neprijatelja, otac Justin se, s blagoslovom šabačko–valjevskog episkopa Simeona, obreo u svetoćelijskoj obitelji kao duhovnik koji će, po rečima savremenika, postati savest Srbske Crkve. Sudbina oca Justina i manastirskog sestrinstva naročito se trajno povezala 1952. godine, kada ga je Udba odvela iz manastira u Valjevo, očito s ciljem da ga likvidiraju. Tada je mati Sara sa sestrama otišla u Valjevo da ga traži, ne želeći da ode dok ga nisu pustili. Zlostavljanja Titovih bogomrzaca povremeno su se nastavljala, tako da je otac Justin neprestano bio pod nadzorom Udbinih špijuna. No on je bio duhom slobodan; živeo je životom podvižnika, svakodnevno služeći Svetu Liturgiju i moleći se za spasenje svog naroda. Neprestano je stvarao – pisao Žitija svetih, Dogmatiku, Tumačenja poslanica Sv. apostola Pavla. Za to vreme, sestrinstvo Ćelija je brinulo o njemu kao najvećoj manastirskoj riznici – brze na poslušanje i neprimetne kad otac Justin dočekuje svoje sagovornike, ove monahinje su pokazale da su na dostojnoj visini zadatka kakav je život sa svetim čovekom.
DOBA IGUMANIJE GLIKERIJE
Godine 1962, upravu nad manastirom preuzela je igumanija Glikerija (Janjić). Od tada Ćelije postaju veliko gradilište: pored narodne trpezarije, podignute su crkva Sv. Jovana Zlatousta i grobljanska kapelica, a 1991. renovirana je stara crkva Sv. arhangela Mihaila i Gavrila. Sestre manastira Ćelije su u ove poslove ulagale svoj trud i rad, učestvujući u izgradnji svih objekata. Vadile su pesak i šljunak, pravile ciglu. Molitveno pravilo je, međutim, bez obzira na poslove, obavljano u celosti.
U ovom trenutku, u izgradnji je veličanstveni hram sa tri oltara, posvećenih Svetima Justinu Filosofu, Savi Srbskom i Mariji Egipatskoj. Pored hrama, završava se i konak za mogobrojne goste iz inostranstva, koji dolaze da se pomole pred moštima ave Justina.
Misionarstvo ćelijske obitelji naročito se ispoljilo u oblasti izdavaštva. Igumanija Glikerija i njene sestre objavili su na desetine naslova, da bi, kao venac svega, počelo izdavanje sabranih dela oca Justina, te nove svetootačke riznice. Izdanja manastira Ćelije mnogima su pomogla da, u teško vreme duhovne pustoši, nađu put ka Hristu. Igumanija Glikerija je, početkom poslednje decenije prošlog veka, u Valjevu osnovala duhovnu biblioteku „Otac Justin Ćelijski“, u kojoj zainteresovani mogu naći dušekorisne knjige.
U najtežim danima po srbski narod, za vreme strašnog rata devedesetih godina XX veka, ćelijsko sestrinstvo je neprestano bdilo nad svojim mnogonapaćenim narodom. Sestre su vodile decu iz ratom zahvaćenih područja na letovanje u grčke manastire, redovno obilazile ratišta i ranjenike u bolnicama, delile lekove i hranu potrebitim. Neki put je igumanija Glikerija sa svojim sestrinstvom stizala i na prve linije fronta, deleći patnju i nadu sa svojim narodom, decom Svetog Save i Svetih Nikolaja i Justina. Ništa im nije bilo teško, jer se sve može u Hristu koji moć daje. Manastirska imovina u Srba uvek je smatrana imovinom ubogih i sirotih, kako piše u 28. članu Dušanovog zakonika: “I po svima crkvama da se hrane ubogi, kako je upisano od ktitora, ako ih od mitropolita, ili od episkopa, ili od igumana ne ushrani, da se odluči od sana.“
Ćelijsko delo je uvek bilo i na tragu Svetog vladike Nikolaja. Vladika Nikolaj je naročito mislio o deci siromaha i deci bez roditeljskog staranja. U Bitolju je 1935. godine osnovao dečje hranilište „Bogdaj”, na čijem čelu je stajala Nada Adžić, potonja igumanija manastira Vraćevšnice, Ana. U hranilištu su se nalazila deca pravoslavne i muslimanske veroispovesti (njima je davana hrana u skladu sa islamskim verskim propisima.) Priloge za „Bogdaj” obezbeđivao je narod, a pomagale u i lokalne vlasti. Bilo je i priložnika sa strane. Vladika Nikolaj je spevao himnu „Bogdaja”, koju su deca rado pevala, i u kojoj su se nalazili, između ostalog, stihovi: “Učimo se dobri biti, / i svom rodu koristiti.” Dobrotvorima bogdajskim Nikolaj Velimirović je govorio „kad pružaju hleb gladnoj deci, samome Hristu pružaju. Kada služe deci, samome Hristu služe. Kad goste decu, samoga Hrista goste.”
To je jedan od razloga zbog koji su Ćelije, sa svojom igumanijom, rešile da otvore i jedan centar za pružanje duhovne milostinje deci Svetoga Save koja su se našla na udaru epohe besmisla i laži.
SAVETODAVNI CENTAR
U prostorijama ćelijske biblioteke radi savetodavni centar, otvoren uz podršku beogradskog centra (koji deluje već četvrt veka) krajem 2017. godine. Tim Pravoslavnog savetodavnog centra „Sveti Justin Ćelijski“ – duhovnik, sociolog i psiholozi, pruža besplatnu pomoć Valjevcima. To je još jedan izdanak pregalaštva sestrinstva manastira Ćelije, predvođenog neumornom mati Glikerijom. Osnovan je po blagoslovu vladike Milutina. Podršku su dale i gradske vlasti i valjevski lekari.
Dr Tomislav Tomić, saradnik beogradske ustanove, prilikom otvaranja je rekao: “U našim savetovalištima brinemo o ljudima svih nacija i religija. Mnogi od njih dolaze dobrovoljno i češće kod nas, nego u državne ustanove. Valjevo je jedno od mesta koja su pretrpela strahovita stradanja, naročito u Prvom svetskom ratu… Ovaj narod i srpski narod uopšte je jako propatio u oba svetska rata. Takođe, bili smo „obezglavljeni“ bez Crkve u doba komunizma. Sad se najveći broj ljudi okreće Crkvi. Zašto? Zato što su iscrpljene sve mogućnosti u svetu. Takođe, pretrpeli smo i traume u vreme bombardovanja. Psihijatri i psiholozi će, nažalost, imati sve više posla. Bolnice su preopterećene i lekari ne mogu da se posvete dovoljno pacijentu i nama često šalju ljude iz bolnice „Laza Lazarević“…“
VIDEO SI BRATA – VIDEO SI BOGA
Ćelijska svetinja živi radi Hrista i bdije oko moštiju oca Justina. O toj brizi je savremeni srbski pesnik, Matija Bećković, napisao stihove:
Na grobu oca Justina
Kod manastira Ćelije
Sestra zamenjuje cveće
I tepa mu da brže raste.
Vidiš kaže crnorizac Amfilohije
Ava nije imao dece po telu
Otkako je briznuo u plač za Hristom<
Ničim se na zemlji nije mogao utešiti
A opet na njoj ima bezbrojnu duhovnu decu.
Ona mu humku greju vrućim suzama
Poljske cvetove smenjuju neuvelom
Neutešnoj sveći ne daju da presvisne
A tolikim roditeljima pored rođene dece
Grob negde samotari urušen u šikari.
Sabrane oko Svetog Justina Ćelijskog, igumanija Glikerija i njene sestre svedoče kako je služba Bogu istovremeno i služba bližnjima, dokazujući svetootačku izreku da je video Boga onaj koji je, ljubavlju i milosrđem, ugledao svoga brata.
Vladimir Dimitrijević
Izvor: Analitički forum
