Nadsrbljavanje

0
766

Od pojave novih, postkomunističkih Srba, uočljiva je pojava po kojoj ovaj tekst nosi naslov. Ko je bolji Srbin, koja su merila koja nekoga čine Srbendom, a nekoga tek Srpčićem? Ko je davalac atesta, odnosno ko je taj koji meru srpstva određuje? Ko je ovlašćeni ober-Srbin?

nadsrbljavanjeSuština snobizma je, kaže najveći srpski sociolog kulture, Miloš Ilić, u imitaciji i diferencijaciji. Dakle, prvo se imitira nešto što se ne razume (srpstvo, pravoslavlje, oblik državnog uređenja) i to tako što se nema uvid u žive uzore (jer je, zbog komunizma, nastao diskontinuitet u tradiciji i običaju), već se slede papirni uzori, knjige i izvikani intelektualci (gotovo svi, poput Danka Popovića, bivši oberkomunisti), ili davno preživeli, u političkom smislu, Ljotić i Nikolaj Velimirović. Sve patriotske lekcije su učene, dakle, bez živog uzora, bez tradicije i običaja, te su zato mrtvorođenčad, skupa sa onima koji lekcije drže.

Osrednje školovani fićfirići, provincijski vukovci i deca komunista su se dočepali srbovanja i bezočno i besramno sebe proglasili ovlašćenim patriotama, od Draškovića i Šešelja, do ovih danas.

Prvi snobovi su, kaže dalje Miloš Ilić, nastali posle Francuske buržoaske revolucije, iz reda slugu aristokratije, koji su, iz zatvorenih plemićkih krugova, izneli među prost svet fine životne navike aristokratije, koja je, pre toga, bila uredno pobijena. Naravno, sluge su iznele imitat, ono što se okom moglo opaziti, a da nisu ni dotakli svu ogromnu simboliku koja je plemstvo nosila hiljadu godina i sa kojom je ono sraslo. Šta je aristokratija značila sama sebi, to sluga nije mogao ni da zamisli. Isti proces se dešavao i ovde, kod stvaranja ovlašćenih patriota. Budući, kao što rekoh, predvojeni od vere i nacije, predvojeni jednom ili dve ateističke i jugoslovenske generacije, oni su pribegli jedinom čemu su mogli – imitatu.

Da Vas podsetimo:  Velika stvar za ceo jug Srbije! Počinje sa radom Banka hrane jug!!!

Srpski seljak je život provodio nemajući pojma da je patriota, nacionalista i vernik. To je bio njegov stil življenja, nešto čega uopšte nije bio svestan i nosio je to tiho i bez oglašavanja. Imitatori to nisu mogli, jer nisu ni poznavali original. Nacija i vera su počeli da se formiraju, koncem osamdesetih, po modelu „kako Mali Perica zamišlja“. Ko je gledao, u to doba, Šešelja i Draškovića kako se krste, kako se teatralno ponašaju u crkvi, mogao je da vidi da im to nije praksa od mladosti, niti da je nasleđena od roditelja. Preglumljivanje uvek odaje imitatora.

Početak devedesetih je doneo to da je Šešelj počeo da daje definicju dobrog Srbina. Uslov da neko prođe test je bio da je loše obučen, krezub, polupismen ili nepismen i da je bio spreman da srpstvo zavali za radno mesto, ili neku neveliku sumu.

Posle tog prvog talasa pseudonacionalizma, došao je drugi, koncem devedesetih i početkom ovom milenijuma, kad su se pojavili izvesni omladinski pokreti, koji su bili, u početku, izrazito klerikalnog opredeljenja. Sve što je srpsko i pravoslavno, pretvorili su u grotesku.

Zla kob svakog skorojevića se sastoji, osim, toga što je imitator bez razumevanja, i u tome što se neprestano diferencira unutar ekipe. Čim se oformi grupa, odmah se stvara „bolja“ i „gora“ skupina. Bolja je, recimo, ona koja govori „srbski“, ona je, ajd’ da trapavo kažem, srpskija od one koja govori samo „srpski“. Naravno, ovo jevtino nadgoranjavanje i takmičenje za pol-poziciju u srbovljnju, neodoljivo je za bagru svake vrste. Lake pobede, koje se dokazuju jednim slovom, poželjnije su nego dugotrajno učenje, skupljanje znanja i sl. Ekipa, naravno, teži da psotane još uža: nije dovoljno pisati „srbski“, već je i ćirilica obavezna. Ko ne piše ćirilicom, Srbin nije. Ekipa postaje jož uža, kriterijumi sve uvrnutiji. Onda se podrazumeva da se u crkvu ide svake nedelje, da se pričešćuje, da se posti i da se, što je i najgore, svima okolo dosađu9je s tim. Ko ne dosađuje, Srbin nije. Počinju jedni drugima da prebrojavaju pričešća, da uhode jedni druge u sredu i petak da vide da li se posti ili ne i, uopšte, odvaja se jedan jož uži krug skorojevića.

Da Vas podsetimo:  Da bi prvak dobio komplet knjiga, roditelji moraju da ŠTEDE 53 MESECA

Žene u crkvi oslovljavaju sa „sestrice“, da bi se naglasio aseksualni momenat, iako im oči govore da bi pokidali sestrice da ni perje od njih ostalo ne bi. Formira se čitav jedan rečnik crkvenih i teoloških reči i izraza, neka vrsta verskog „Vujaklije“, koji je pristupačan samo još užoj ekipi. Metanoja, sabornost, crkvenost…ne vieš od desetak takvih pojmova, koji se agresivnim i dosadnim ponavljanjem nameću okolini. To je već skramica patriotsko-pravoslavnoe ekipe. No, zla kob da se ekipa mora i dalje diferencirati i nadgornjavati, tera ih u dodatna preterivanja i preglumljivanja, tako da, taman i da ih deset ostane, opet neko mora da se ispostavi kao bolji od ostalih. Nema snoba koji će se zadovoljiti petim mestom.

Cena svog tog snobizma, te klerikalno-patriotske groteske se ispostavi tek kad u celu priču uđe novac, a kad-tad uđe. Šešelj i Vuk su odlično naplatili svoje Srbovanje, oni novi ni to ne umeju. Sa prvim parama se zaboravlja sve; kupuju se besna kola, jure švalerke, nabacuju se satovi i odela i sve se vraća tamo odakle je i počelo: kao što su sluge francuske aristokratije imitirale svoje gospodare, tako su i ovi imitirali veru i nacionalizam, ali ih, kao ni one prve, to nije učinilo manje slugama novca i jevtine slave. Prirodni kraj svakog imitata je u parama, one ga demskiraju i daju mu pravu cenu.

Mi smo usred tog procesa. Lažni i imitativni srpski nacionalizam i groteskno pravoslavlje nalaze se na nizbrdici. S parama dolaze poroci, s porocima i službe koje poroke dokumentuju i njima primoravaju lica na saradnju i pretvaraju ih u ljigavce. Nekima se to desilo, nekima će se tek desiti. Uglavnom, jednih se dočepao Vučić, drugih strane službe i sve ide onim tokom koji je nužan za skorojeviće i snobove.

Da Vas podsetimo:  Država ili pozorište apsurda

Dobra stvar je baš ta diferencijacija, odnosno sabijanje u sve uže krugove, jer su time na pare napecane samo vođe i uzan krug njihovih saradnika. Većina razočaranih pristalica će prestati da preglumljuje, vratiće se na normalnu, vekovima utvrđivanu meru vere i nacionalizma. Oni imaju šansu da svojoj deci prenesu nešto autentično i stvarno.

Milan Milenković

www.milanmilenkovic.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime