Nakaradni zakoni kao unosan biznis i državna strategija legalnog razaranja porodice u Srbiji!??

1
408

Ideja razaranja porodice u Srbiji, dobila je na snazi posebno od kako je svu vlast u državi uzurpirao Aleksandar Vučić zajedno sa svojim kreatorima Zakona o sprečavanju nasilja u porodici i izmene Krivičnog zakonika, čime je omogućeno vladajućem režimu da lošu sliku društva učini još gorom.

Nadležene državne institucije, kao što su Centri za socijalni rad, danas mogu bez objašnjenja da oduzimaju decu roditeljima, da stanu na stranu jednog od roditelja bez valjanog razloga ili da se okrenu protiv oba roditelja i protiv njihove porodične zajednice, ukoliko neko “unutar sistema” proceni da će imati koristi od toga.

Temelji ovog zla postavljeni su još 2005. godine, Ukazom o proglašenju Porodičnog zakona koji je potpisao ondašnji predsednik Republike Srbije, Boris Tadić. U članu 2. pomenutog zakona, stoji cinična odredba koja glasi: “Porodica uživa posebnu zaštitu države”.

Vreme je pokazalo da je porodica u Srbiji sigurna samo ako je državni aparat dovoljno daleko od nje. Ubijanje društvenog bića, počinje i završava se ubijanjem porodice. Zločinačka narav sadašnjeg vladajućeg režima, zna da je to tako. Ali, zadatak mora da se obavi.

Igor Milanović

Nestručnost, nedostatak iskustva i korumpiranost socijalnih radnika, osnovni su razlozi zbog kojih sve češće dolazi do ubistava bračnih parova i dece i to u samim Centrima za socijalni rad.

Nedorečeni Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, prema mišljenju stručnjaka, upravo podstiče na nasilje, ali i to je deo opšte državne strategije o razaranju porodica kako bi što je moguće više dece moglo da bude prodato bogatim strancima spremnim da plate i više od 10.000 evra po detetu.

Zakoni koji regulišu socijalnu zaštitu i porodične odnose u Srbiji su prvenstveno usmereni ka razaranju porodice i tradicionalnih vrednosti, a aktuelna vlast, kao i svaka druga fašistička i totalitarna vlast smatra da je država neizbežni arbitar koji mora da reguliše svaku sitnicu u svakoj životnoj sferi građana.

Sistem koji nastaje pred našim očima u svojoj završnici biće neka vrsta Hakslijevog “Vrlog, novog sveta” u kome će osnova ćelija društva biti nacistička “Kuća za uzgoj”. Pitanje koje se postavlja je da li će do tada uopšte još biti ljudi u Srbiji.

U Srbiji, istina, ne postoji plan rađanja dece od po rasnim karakteristikama probranih roditelja, kao što je to bio slučaj u Trećem Rajhu, ali država je poslednjim izmenama zakona iz domena porodičnih odnosa na najboljem putu da postane “Kuća za uzgoj” za celu razvijenu Evropu.

Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, a delimično i kasnije, deca iz Srbije, ali i cele bivše Jugoslavije, prodavana su još u porodilištu: lekari bi ih odmah posle porođaja proglašavali mrtvima, telo nisu pokazivali roditeljima, a često nije bilo nikakvih pisanih tragova o navodnoj sahrani, a zatim bi prodavana platežno sposobnim parovima iz zemlje ili inostranstva.

Da su učesnici ove trgovine bebama još uvek veoma uticajni u Srbiji vidi se i po tome što vlast uporno odbija da prihvati najosnovniji zahtev oštećenih roditelja, a to je da ukine zastarevanje ovog dela kako bi mogli pred lice pravde da se izvedu svi oni koji su prodavali tuđe bebe.

Danas se ova trgovina odvija dosta elegantnije i, na prvi pogled, sasvim legalno. Biološki roditelji se proglašavaju nesposobnim da brinu o svojoj deci, najčešće zato što su lošeg materijalnog stanja i bez sopstvenog krova nad glavom, zbog čega im se deca oduzimaju i daju na usvajanje.

Današnje razvijene zemlje se trude da zakonodavstvo tako urede da ono na svaki način štiti porodicu, jedino je u Srbiji prednost data razaranju porodice. Socijalne ustanove na Zapadu koriste široku paletu načina i metoda da pomognu porodicama da prevaziđu probleme i ostanu zajedno, dok se Srbija trudi da stvori što je moguće više siročića koja će kasnije biti prodana u inostranstvu. Uništavanje porodice je, tako, u današnjoj Srbiji postalo unosan državni biznis u kome zarađuju svi osim nesrećne dece i njihovih bioloških roditelja.

Da bi neko mogao da obavlja roditeljske dužnosti, on prvo mora da bude živ i fizički u stanju da to čini. Osoba koja je iznemogla od gladi, sigurno nije u stanju da se stara još i o deci. U takvim slučajevima je potrebna pomoć države, ali umesto toga državni aparat prednost daje oduzimanju dece od biološkog roditelja i njihovu prodaju bogatim strancima .

Socijalna pomoć je u Srbiji uvredljivo niska i nije dovoljna ni za puko preživljavanje. Ona iznosi 6.900 dinara mesečno po primaocu, ali se daje samo devet meseci godišnje. Da bi neko uopšte stekao pravo i na ovu crkavicu mora da priloži na desetine dokumenata, a za većinu njih prvo plaća administrativnu taksu.

Najvažniji od svih ovih besmislenih dokumenata je dokaz da tražilac socijalne pomoći ne poseduje nikakvu pokretnu ili nepokretnu imovinu u Srbiji. Ako neko ima oronulu kuću, makar i nebezbednu za stanovanje, on je automatski isključen iz mogućnosti da mu država daje pomoć od oko 55 evra mesečno, devet meseci u godini.

Ako neko nema nikakav krov nad glavom, a pri tome mu ni država uz davanje socijalne pomoći ne obezbeđuje smeštaj, kako onda on, ili ona uopšte mogu da se staraju o svojoj deci? Vlast uopšte i ne planira da u takvim slučajevima deca ostanu kod svojih bioloških roditelja, već da budu pripremljena za prodaju strancima.

Onome, ko po proceni socijalne službe nije u stanju da se brine za svoju decu, ona mu se oduzimaju, privremeno smeštaju u dom, a zatim daju u hraniteljsku porodicu.

Čast malobrojnim izuzecima, hraniteljske porodice u ogromnoj većini slučajeva imaju dvostruku, po zaposlene u centrima za socijalni rad korisnu ulogu: prvo je da fizički i mentalno pripreme decu da budu atraktivna bogatašima iz inostranstva koja bi da ih usvoje, a druga je da novac dele sa ljudima iz centra.

Hraniteljska porodica za svako dete koje preuzme da neguje dobija oko 30.000 dinara mesečno!?! Pošto deca iz sirotišta, pa i ona smeštena u hraniteljskim porodicama, od države dobijaju garderobu i, ako idu u školu, školski pribor i udžbenike, pomenuta suma je samo za hranu.

Po zvaničnim podacima Zavoda za statistiku, prosečna odrasla, zaposlene osoba u Srbiji na hranu dnevno troši 500 dinara, a hraniteljskoj porodici na raspolaganju stoji duplo veća suma i to za dete. Očigledno je da ovde nešto nije u redu.

Umesto da daju za hranu i slične potrepštine dece, hranitelji taj novac delom zadržavaju za sebe, a delom kao mito daju nadležnom službeniku Centra za socijalni rad koji odlučuje koje će dete ići u koju hraniteljsku porodicu. Zahvaljujući ovako razrađenom biznisu dešava se i da pojedine hraniteljske porodice imaju po petoro, pa i više tuđe dece.

Da bi neko u Srbiji mogao da usvoji dete mora da ispunjava najosnovniji uslov, a to je da ima dovoljno para da plati nezajažljive radnike Centra za socijalni rad.

Ne postoje zvanični podaci, ali se nezvanično barata cifrom od najmanje 10.000 evra po jednom detetu, koliko “ispod žita” plaćaju usvojitelji. Ovoliko para malo ko ima u Srbiji, tako da se deca na usvajanje najčešće daju strancima. Na taj način se dodatno pospešuje “bela kuga” i odliv stanovništva u inostranstvo.

Pošto nisu svi roditelji siromašni i finansijski nesposobni da se brinu o svojoj deci, vlast je izmislila čitav niz mera pomoću kojih može sasvim legalno da roditeljima oduzme decu.

Majke i očevi koji zloupotrebljavaju prava ili grubo zanemaruju svoje dužnosti mogu biti potpuno lišeni roditeljskog prava i to pomoću jedne Vladine uredbe, odnosno podzakonskog akta.

Pravilnik o preventivnim merama za bezbedan i zdrav rad mladih je donelo Ministarstvo za rad i Ministarstvo zdravlja decembra prošle godine, međutim, Vlada Srbije je uzimajući u obzir preporuku Međunarodne organizacije rada (MOR) o zabrani i hitnoj akciji za ukidanje najgorih oblika dečijeg rada, donela Uredbu o utvrđivanju opasnog rada za decu 29. maja 2017. godine, na snagu je stupila 7. juna, a primenjivaće se od 1. januara 2018. godine.

Sigurno da je dobro što se država trudi da spreči zloupotrebu dečije radne snage, ali ono što ova Uredba donosi nije na prvom mestu zabrana zapošljavanja dece (odnosno lica mlađih od 18, a posebno osoba mlađih od 15 godina), već zabrana njihovog angažovanja. Razlika nije samo u semantici, već u suštini: angažovanje je svaka delatnost i ona koja je plaćena, ali i ona koja nije plaćena.

Tako će problem imati i roditelji koji, na primer, zatraže od svoje dece da im, kao što je vekovima bilo uobičajeno, pomognu u poljskim radovima ili kod čuvanja ovaca.

Sa druge strane, zakonodavac je omogućio zapošljavanje dece u svim oblastima u kojima je njihovo angažovanje zabranjeno, pod uslovom da se radi o praksi u okviru takozvanog dualnog obrazovanja. Znači, roditelji će biti novčano kažnjavani, a u ponovljenim slučajevima će im deca biti oduzimana, ali će poslodavci moći da se izvuku ako se pozovu na “obrazovanje kroz rad”.

Uredba, istina, za prvi prekršaj predviđa novčane kazne i to do čak milion dinara, ali u ponovljenim slučajevima nadležni socijalni radnik može da po slobodnoj proceni nađe kako roditelji zanemaruju svoje obaveze ili zloupotrebljavaju prava, zbog čega im se dete mora oduzeti. Još strašnije je to što u takvim slučajevima zakon predviđa oduzimanje sve dece od kažnjenih roditelja, a ne samo one koja su bila angažovana suprotno pomenutoj Uredbi.

Kao konačni udar na porodicu Vlada je spremila Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji je još jedna u suštini dobra ideja, ali primenjena na štetu i roditelja i dece.

Pomenuti Zakon, koji je počeo da se primenjuje od 1. juna ove godine doživeo je velike kritike upravo stručne javnosti i to najviše zbog toga što on ne sprečava nasilje u porodici u onolikoj meri u kolikoj ga provocira, a što su dokazala i dva strašna događaja koja su se odigrala u Beogradu svega mesec dana po stupanju na snagu Zakona i u kojima su na najsvirepiji način ubijene dve žene i jedno dete, dok je jedan počinilac izvršio samoubistvo.

Još u vreme skupštinske rasprave povodom donošenja Zakona pojedini poslanici, ali i deo stručne javnosti su ukazivali upravo na mogućnost da se neselektivnom i na prvom mestu nestručnom primenom bezbednosnih i kaznenih mera koje su predviđene može postići kontraefekat.

Naime, postoji opasnost, a to se upravo i desilo u dva pomenuta slučaja, da muž i otac, koji je zbog procene da predstavlja pretnju po život i zdravlje ostalih članova porodice udaljen iz svog stana i prepušten samom sebi, u jednom trenutku odluči da “raščisti stvari”, što se i do sada, pre stupanja na snagu novog zakona, najčešće, tragično završavalo.

Nesporno je da žrtve porodičnog nasilja zaslužuju zaštitu države i društva, ali je isto tako notorna činjenica kako je i nasilnicima upravo u prvim danima, a pogotovo satima neposredno posle primene zaštitnih mera iz Zakona neophodna stručna pomoć.

Pojedini opozicioni poslanici su uzalud ukazivali na ovo tražeći da nikakve odluke o primeni mera iz Zakona ne donose nestručne osobe, odnosno one koje su završile samo jedan običan kratki kurs. Psihologija je nauka koja se izučava na višegodišnjim studijama, a ne na vikend seminarima.

Na žalost, apeli stručne javnosti su i ovaj put ostali neuslišeni od vladajuće stranke čiji su poslanici u najvećem broju potpuni nadmeni idioti sa lažnim diplomama i doktoratima.

Iza ovakvog nakaradnog zakonskog rešenja krije se još jednom ista želja vlasti da na legalan način dovode do razaranja porodica kako bi što je moguće više dece bilo ponuđeno na usvajanje.

U razvijenim zemljama, u kojima postoji sličan zakon, stručne službe odmah procenjuju psihičko stanje osobe prijavljene za porodično nasilje i po potrebi određuju neku od mera bezbednosti (od kojih je najlakša zabrana prilaska žrtvi, a najteža čuvanje u zatvorenoj bolničkoj ustanovi).

Kod nas se navodni počinilac, na osnovu procene osobe koja od stručnosti ima policijski kurs u Sremskoj Kamenici i kratki seminar o porodičnom nasilju, udaljava iz stana i porodice i prepušta sebi i ulici. Eskalacija sukoba je na ovaj način bukvalno programirana.

Zakon o sprečavanju nasilja u porodici ne predviđa u prvim danima po prijavi pribavljanje nikakvog veštačenja psihologa ili psihijatra, čak ni sociologa ili pedagoga, već je sve pepušteno “kursistima”.

Zbog toga, upozoravali su stručnjaci, postoje velike šanse da se zakon zloupotrebljava , odnosno da žene prijave pretnje i tamo gde ih nema, samo da se dočepaju stana koji je, inače, u vlasništvu supruga, a koji, kao prijavljeni “nasilnik” iz istoga mora odmah da se iseli. Upravo to se, na žalost, i dešava, ali je baš takav rezultat zakonodavac i priželjkivao.

Koliko država malo brine o stručnoj pomoći bračnim parovima vidi se i po tome što u Beogradu, gradu sa skoro dva miliona stanovnika, postoji samo jedno državno bračno savetovalište u kome rade za ovakve poslove obučeni stručnjaci. Čak i kada bi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici i predviđao intenzivnu stručnu pomoć kako nasilniku, tako isto i žrtvi, nju ne bi imao ko da pruži.

Nestručnost i neiskustvo socijalnih radnika su i doveli do poslednja dva tragična događaja u centrima za socijalni rad, jer su nadležni donosili potpuno pogrešne odluke rukovođeni, između ostalog i željom da na taj način od roditelja iznude mito. Centri za socijalni rad su, na žalost, postali centri korupcije i nestručnosti.

A 1. Kako se zaštititi od Vesne

Žene i deca, žrtve porodičnog nasilja, već duže vreme dobijaju pomoć u Savetovališta za borbu protiv nasilja u porodici, čiji direktor je izvesna Vesna Stanojević.

Žene koje su prošle kroz sigurnu kuću pamte ovu priprostu i nasilnu ženu, koja im je zagorčavala život više nego pijani muževi. Pre osam godina, nesrećnice koje su prošle kroz sigurnu kuću uputile su pismo Magazinu Tabloid navodeći da se Vesna Stanojević lažno predstavlja da je diplomirani pravnik, a da nije sposobna ni pismo majci da sastavi.

Urednik je pismo poslao gospođi Stanojević na izjašnjenje. Tri dana kasnije, ona se pojavila u redakciji, plačući i kukajući na sav glasa. Ubiće se, kazala je, ako se to objavi, ako to pročitaju njene dve kćerke.

Rekla je da joj je muž smrtno bolestan, a na pitanje urednika da li ga je ostavila, ona se izjasnila da nije, pa se, pozivajući na ovu činjenicu, glavni urednik odlučio da zaustavi štampanje broja i dugo je molio direktora štamparije Grafoprodukt iz Novog Sada da sačeka dok ne pošalje izmenjenu stranu, iz kojeg je izbačen tekst o gospođi Stanojević.

Evo, već godinama, ona i dalje hara. Češće je na ekranima od Aleksandra Vučića. Ulazi u sigurne kuće kao kraljica. Sva napilritana i značajna. Uteruje strah u kosti onim ženama koje, navodno, štiti.

A 2. Ko je sastavio “spisak opasnih delatnosti”?

Oblasti u kojima je zabranjeno angažovanje osoba mlađih od 18 godina, sa izuzetkom kada je u pitanju stručno obrazovanje (tada je dozvoljeno zapošljavanje do maksimalno jedne trećine, odnosno jedne petine mesečnog vremena predviđenog za rad odraslih osoba): rudarstvo; snabdevanje električnom energijom, gasom, parom i klimatizacija; uslužne delatnosti u gajenju useva i zasada; pomoćne delatnosti u uzgoju životinja; lov, traperstvo i odgovarajuće uslužne delatnosti; seča drveća; uslužne delatnosti u vezi sa šumarstvom; ribolov; uklanjanje otpadnih voda; skupljanje opasnog otpada; tretman i odlaganje otpada; ponovna upotreba materijala; sanacija, rekultivacija i duge usluge u oblasti upravljanja otpadom; zaštitne i istražne delatnosti; zdravstvene delatnosti; kockanje i klađenje; pogrebne i srodne delatnosti; delatnost nege i održavanja tela; ostale nepomenute lične uslužne delatnosti.

S obzirom na telesni i duhovni razvoj dece mlađe od 15 godina života pored ostalih, posebno su naglašene i dodatne opasne delatnosti radi obezbeđivanja njihove zaštite: prerađivačka industrija; građevinarstvo; skupljanje otpada koji nije opasan; uzgoj životinja; delatnost pripremanja i posluživanja hrane i pića; uluge održavanja objekata; pranje i hemijsko čišćenje tekstilnih i krznenih proizvoda; delatnost frizerskih i kozmetičkih salona; delatnost domaćinstva koja zapošljava poslugu.

A 3. Državna proizvodnja siročadi

Hraniteljska porodica za svako dete koje preuzme od Centra za socijalni rad dobija oko 30.000 dinara mesečno i to sve do punoletstva deteta, odnosno dok ono ne bude trajno usvojeno od strane platežno sposobnih stranaca. Roditelji, koji bi da sami odneguju svoju decu od države dobijaju neuporedivo manje para i to svega nekoliko godina.

Da bi majka mogla da ostvari pravo na roditeljski dodatak, mora da pribavi i nadležnom odeljenju u opštini ili gradu u kome boravi odnese niz dokumenata i uverenja, kao na primer sudsko uverenje koje potvrđuje Centar za socijalni rad da nije lišavana roditeljskog prava i da brine o detetu za koje traži dodatak.

Trenutni cenzus za dobijanje roditeljskog dodatka iznosi 8.576,18 dinara, odnosno uvećai iznos 10.315,41 dinara. Cenzus je ukupan prihod po članu domaćinstva ostvaren u prethodna tri meseca pre podnošenja zahteva, a pravo na dodatak imaju samo roditelji sa prihodima manjim od cenzusa. Roditeljski dodatak za prvo dete isplaćuje se jednokratno i iznosi 39.345,83 dinara, dok sa za ostalu decu isplaćuje u 24 jednake mesečne rate. Za drugo dete on je 153.857,09 dinara, za treće dete 276.930,09 dinara, a za četvrto dete 369.236,22 dinara. Roditeljski dodatak za četvrto dete, koji se dobija samo jednom u životu, jednak je prihodu koji svake godine, maksimalno 18 godina, ostvaruje hraniteljska porodica za jedno dete. Država, očigledno, pospešuje stvaranje siročadi, jer se sve manje isplati odgajati sopstveno dete, a sve više tuđe.

A 4. Deca iz “Kuća za uzgoj”

Za vreme svoje vladavine u Nemačkoj nacisti su tridesetih godina prošlog veka pokrenuli projekat stvaranja “Kuća za uzgoj” (“Zuchthaus”) preko koga su želeli ne samo da povećaju broj stanovnika sa tipično arijevskim osobinama, već su istovremeno hteli da ti budući Nemci od malih nogu budu vaspitavani u duhu potpune pokornosti Fireru i Rajhu. Deca koja su stizala u takve kuće ili su bila plod spajanja probranih mladih vojnika i devojaka koje su odabrane samo da bi rađale decu ili su bila oduzeta od “nearijevskih” roditelja (najčešće Slovena), ali su imala tipične “arijevske” karakteristike (plave oči i kosu, visok stas, izduženu lobanju…).

Deca iz “Kuća za uzgoj” su bila u suštini vlasništvo Trećeg Rajha, ma koliko ovo surovo zvučalo. Nacističke vođe su sa njima mogle da rade šta god su hteli, ali ih je na sreću u tom naumu sprečio kraj rata i njihove vladavine koji se dogodio mnogo pre nego što su ova deca stasala. Posle rata su prebačena u klasična sirotišta.

Glosa

Vreme je pokazalo da je porodica u Srbiji sigurna samo ako je državni aparat dovoljno daleko od nje. Ubijanje društvenog bića, počinje i završava se ubijanjem porodice. Zločinačka narav sadašnjeg vladajućeg režima, zna da je to tako. Ali, zadatak mora da se obavi.

getosrbija.wordpress.com

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime