Naprednjačke igre bezbednosti

Na Dan pobede nad fašizmom 9. maja 2017. godine, u Beogradu je usvojen statut jednog novog udruženja, koje će za godinu dana rada, zaklonjeno iza simbola antičkog šlema, postati vodeća udruga za organizovanje konferencija o državnoj bezbednosti. Radi se o Udruženju Nacionalna avangarda, koje je bilo zaduženo da kao predstavnik „nevladinog sektora“ upriliči raspravu o bezbednosnim problemima, na kojoj su govorili premijerka, predsednik, ministar odbrane, predstavnici BIA, KOS-a i ostalih vidljivih i nevidljivih organizacija koje se danas „isključivo bave pitanjima“ bezbednosti u Srbiji. Naime, u hotelu Hilton je 5. oktobra ove godine održana konferencija pod nazivom „Ka bezbednijoj Srbiji“, koja je imala za cilj da sa bezbednosnog stanovišta osvetli petooktobarske događaje iz 2000. godine, kao i da se osvrne na aktuelne bezbednosne pretnje. Konferenciju je otvorio predsednik Aleksandar Vučić, koji se u svom izlaganju osvrnuo na Peti oktobar, istakavši da je taj događaj doneo neke dobre ali i loše stvari: „Dobro je što se Srbija otvorila ka svetu, a loše je što je nastupila brutalna pljačka i što su pljačkaši odustali od državnih interesa, razorili Srbiju i uveli je u najtežu krizu“. Kada Vučić kaže pljačkaši, on misli pre svega na Demokratsku stranku. Međutim, kada se pomene korupcija u periodu posle 2000, onda bi se ona pre svega morala povezati sa radom Agencije za privatizaciju, čiji istaknuti predstavnik danas sedi u Ministarstvu finansija Vlade Republike Srbije. Ostale linije povezivanja sa koruptivnim delom postpetooktobarske političke elite takođe vode do lavlje pećine odakle se danas generiše revizionistički diskurs o Petom oktobru.

Ove godine je u toj lavljoj pećini ogranizovana konferencija na kojoj su zauzeti militantni stavovi spram svih koji su na neki način bili povezani sa obaranjem režima Slobodana Miloševića u jesen 2000. Pre svega su na udaru bili opozicioni političari, kojima je predsednik Vučić osporio bilo kakvo petooktobarsko političko nasleđe. Toj subverzivnoj skupini pridruženi su i predstavnici civilnog sektora, novinari i sindikati, ali i stalna „albanska pretnja“, koju je posebno istakao ministar odbrane Aleksandar Vulin. O njima je, kao eksponentima „spoljašnjeg faktora“, govorio visoki funkcioner BIA Marko Parezanović, uveren da se ovim putem vrši „zloupotreba pojedinaca iz redova opozicije i pojedinih delova medija“. Ovakva interpretacija, dobro poznata iz javnog diskursa pre Petog oktobra, trebalo bi da bude ozbiljno upozorenje javnosti da se tokom perioda vladavine novoradikala dogodila potpuna revitalizacija ne samo partijskih struktura koje su činile Miloševićev režim, već i glavnog narativa koji je danas prisutan u svim režimskim medijima, u Skupštini, govoru najviših državnih zvaničnika, koji su u Hiltonu, pod senkom velikog antičkog šlema kao simbola Nacionalne avangarde, slobodno iznosili svoje viđenje nedavne prošlosti, odnosno perioda u kom nisu bili na vlasti: od 5. oktobra 2000. do 6. maja 2012.

Konferencija je održana u „veoma osetljivom bezbednosnom trenutku“, odnosno dan nakon ukidanja najviše borbene gotovosti Vojske Srbije, koja valjda nije podignuta u Srbiji još od 5. oktobra 2000. Zajednički imenitelj ovih akcija ostao je „spoljni faktor“. Ovaj bezbednjački žargon, plasiran kao tobožnji rezultat pomnih istraživanja čitavih timova zaduženih za bezbednost zemlje, može se prepoznati i u Statutu ekstremne desničarske organizacije Nacionalna avangarda, koja se ovom konferencijom predstavila u najboljem svetlu. Učinila je ono zbog čega je i osnovana: napravila je „evolutivni skok“ (što je, inače, oksimoron jer evolucija ne pravi nikakve skokove!) „od predmodernog ka postmodernom preskačući moderno“, kako glasi jedno geslo njihovog programa. Arheofuturistički imperativ, sadržan u njihovom simbolu vojničke kacige i otvorene knjige sa centriranom metom usred imena, poručuje da je došao trenutak kada treba otpočeti ozbiljnu borbu proitv „spoljnog faktora“ na domaćem terenu. Naime, predstavnici Nacionalne avangarde ustanovili su, kako kažu, da ono što smatraju „srpskim nacionalnim pokretom“ (čine ga „pripadnici srpske nacije privrženi nacionalnoj ideji u Srba“) mora da dostigne „novi stupanj svesti/razvoja“. Zapravo postoji nesporazum u ovom manifestu da li se radi o višem stupnju svesti ili razvoja, ali u svakom slučaju, jasno je da kolektiv mora da napravi taj odlučujući (marševski) korak. Svi kao jedan! Dosta se on gubio po predmodernim bespućima od Gazimestana do Gazivoda, došlo je vreme da se, nakon istorijskog govora u Mitrovici, pokrenu svi raspoloživi biološki kapaciteti osvešćenog dela nacije, ne bi li se dosegao stupanj razvoja naprednjačke avangarde. Biti Marko Đurić ili Nikola Selaković, na kraju krajeva, što da ne, biti Aleksandar Vučić – sažetak je celog manifesta ove militantne skupine, jer ko je napravio tako dugo čekani „evolutivni skok“ ako nije on.

Da bi se do toga došlo, Nacionalna avangarda zastupa tezu da je svima nama neophodan mozak i to jedan, centralni, sa sedištem u Beogradu, odakle bi se po analogiji sa centralnim nervnim sistemom vršila distribucija nacionalnog nadražaja kojim bi se nacionalno biće ubrzalo do stanja visoke borbene gotovosti. Ova akceleracija bi vremenom dovela do ostvarenja „istorijskog sna“, odnosno do konačnog „oslobođenja i ujedinjenja srpskih zemalja“. Kao glavni eksponent „spoljnog faktora“, koji stoji na putu takvom procesu, nalazi se famozna „Druga Srbija“. Obračun s njom jedan je od svetih zadataka Vučićeve Nacionalne avangarde, koja zagovara stvaranje fronta. Najavljeno čišćenje „antinacionalnih snaga“ u dubokoj je sinergiji sa obrazovnom, kulturnom i medijskom politikom aktuelne republičke Vlade. „Naša je prednost u tome što nas je više“, kaže se u manifestu Nacionalne avangarde, koja sanja o Trećem Rimu, odnosno „imperijalnoj Moskvi“, odakle se predsednik upravo vratio sa konsultacija o Kosovu. Međutim, u međuvremenu se dogodilo nešto neobično sa prozvanim „spoljnim faktorom“, jer su i Soros i Stoltenberg postali bliski partneri predsednika Srbije. Za progon su tako ostali samo oni pojedinci koji odbijaju da se povinuju nacionalističkom „ubrzanju kolektivnog uma“ i, naravno, Albanci. Prvi učinci arheofuturističkog imperativa usledili su vrlo brzo, kada su proteklog vikenda na ulicama Novog Sada brutalno pretučena dvojica albanskih mladića.

Saša Ilić
Peščanik.net