Nas je istorija načinila Srbima

1
986

Svet ne prašta istoriju, a govori da ju je zaboravio. Oni koji ne pamte svoju istoriju, ne pamte ni sebe, a ako ne pamte sebe, ko su onda oni? Iz čega su nikli?

Nas teraju da zaboravimo svoju istoriju kako mi ne bismo ostali mi, već da bismo postali neko bez imena i lika, korena i kape, zemlje i Boga. Ako sebi dozvolimo da postanemo takvi, onda će nas lako nakalemiti na nešto drugo i od nas praviti ono što nikada nismo bili, a ostaće fascinirani količinom istorije koju smo zaboravili i veličinom našeg oproštaja svetu koji nas je zatirao.

A šta će biti sa nama koji pamtimo? Gde će nas ugnati? U koje torove? Gde su ta mesta na kojima će moći da žive oni koji će jedini pamtiti zaboravljenu istoriju zaboravljenog srpskog naroda? Šta mi da pamtimo od tolike istorije? Kako napretku nekadašnjem da se radujemo unazad i u vremenu kad samo nazadak postoji? Koju od velikih bitaka da nastavljamo za svoj narod?

Ne može ovolika istorija pasti samo na leđa nekolicine! Ako istorija nema naroda kojem se dogodila i koji je pamti, onda ni nje nema. Ako nema naroda, nema ni države, a ako nema države, šta onda ostaje ovde? Pod čime da se skuće Srbi koji sebe još uvek tim imenom nazivaju?

Kome ćemo Svetog Savu? Ko će ugrabiti Njegoša kad ga iznesemo na rasprodaju? Car Dušan otići će onima koji za njega ne znaju, pa će se nečija deca preko okeana igrati sa nasledstvom Nemanjića. Crkve i manastiri će postati šoping molovi, ali u srednjevekovnom stilu. Puteve će nam preorati da bismo se zagubili u svojoj zemlji. Naše pobede će se predstavljati kao tuđe, a imaćemo sreće ukoliko bude tako, jer ih mogu lako predstaviti i kao naše poraze. Jefimijinim vezom će se brisati čaše u Starbaksu. Povelja Kulina bana će biti reciklirana za toalet papir. Od Hilandara će nastati pomorska baza, pa će Simeonova loza služiti da obesni progonitelji Srba napune svoje trbušine nabrekle od naše nevolje zalivene drevnim manastirskim vinima.

Da Vas podsetimo:  Bagatelisanje kredibiliteta

Ko će na tenderu, ako sve ne ode budzašto, dobiti naše prestonice, grbove, zastave, svece, krune? Koji će narod počupati sve krstove i nasaditi nešto drugo? Naše isposnice će biti tuđe čeke za lov na zverove, preostale Srbe i Boga koji će i tada živeti u Srbiji ne bi li nas sačuvao.

Šta će ostati od nas ako sve zaboravimo, podelimo i priznamo za tuđe? Ostaće ono što smo mi danas prema našim precima – ništa! Ono što ostane će biti ono što smo, ako se ne osvestimo i budemo barem donekle ono što smo bili! Nas je istorija načinila Srbima. Kroz nju smo se održali. Ona je naša lična karta. Ne možemo je celu upamtiti, ali ako svako od nas upamti ponešto, znaćemo ko smo i prepoznavaćemo se među sobom.

Šta će mi u Manasiji Mekdonalds? Nije mi Gazimestan za Ikeu! Ne dam Maglič za Hilton hotel!

Istorija je trajala i traje. Ona se ne završava. A da li će se završiti naše postojanje u njoj, ta stvar je samo na nama! Nema onoga ko je davao svoje, a ostao svoj.

Uostalom, kome pričam… Preslabi ste vi za istoriju! Ne možete podneti njenu snagu, niti se možete snaći u tolikoj širini. Srbija je naša kuća, a istorija treba da nam bude ograda kojom ćemo kuću štititi.

Međutim, takav smo narod da smo staru srušili i sazidali novu ogradu. Sjajnu ogradu od laži, banalnosti i sramote i čuvamo je kao najveće blago. Mi današnji Srbi smo napravili kuću oko ograde.

Milan Ružić
in4s.net

1 KOMENTAR

  1. Kod nas su se stvari uvek postavljale u pojednostavljenom, zaoštrenom, isključivom obliku – ili-ili. Tradicija ili modernizacija, jedna je od najjačih dilema, počev od XIX veka, do danas (pogledajte „Korene“ Dobrice Ćosića). A pogledajte npr. Japan, koji je tehnološki veoma, veoma moderan, a isto tako brižljivo i s ljubavlju čuva tradiciju, čak toliko da se takvom odanošću prema sopstvenoj tradiciji možće pohvaliti malo koji narod na svetu. Ja vam tvrdim da je lakše osvojiti tehnološki napredak nego sačuvati tradiciju. Jedno od pitanja glasi: zašto nama nije moguće i jedno i drugo, kao Japancima?

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime