Prirodno je da roditelji vode računa o svojoj deci do određenog životnog doba. Neki kažu da su njihova briga do 18. godine, a onda ih puštaju u ralje surovog sveta da sami vode računa o sebi.
Tog principa se drže uglavnom zapadne kulture. U našem mentalitetu je duboko ukorenjeno da roditelji vode računa o deci i kada imaju 50 i više godina, jer kažu, koliko god godina da ima, to je moje dete i ja ću pomoći i finansijski, a ako mogu i fizički. Čuvaću mu decu, dodati pare od moje penzije, ići umesto njega u nabavku. Zimnica na gotovo, unucima za džeparac i slična podrška se podrazumevaju. Nešto kao sluga, ali bez novčane nadoknade.
Međutim, postoje i obrnute situacije kada roditelji – faraoni smatraju da su deca dužna da im daju sve svoje vreme i, na kraju krajeva, život, jer oni su im ga i podarili. Prijateljica doktorka mi je pričala kako je njen kolega, takođe ugledni doktor, kod nje na pregled doveo oca, gospodina od 70-ak godina. Sve vreme tokom pregleda je vremešni gospodin kinjio i omalovažavao sina, kako ga je bespotrebno terao da dolazi, kako on gubi svoje vreme (misleći na sopstveno, ne na sinovljevo vreme, naravno). Da ga baš briga da čeka, mada nije čekao, i kako, eto, on lekarima baš i ne veruje sasvim jer, pobogu, on valjda svoj organizam poznaje bolje od tamo nekog lekara. Doktorka je prekinula pregled i gospodinu održala bukvicu kako mora da shvati da treba da poštuje to što sin čini za njega, jer je on lekar sa ozbiljnom lekarskom karijerom i njegovo vreme je takođe dragoceno. Jednostavno je želela da mu ukaže na to da sin čini nešto za njega, iako nije dužan da to radi.
Postoji još jedna priča, koju je lično doživela bliska rođaka moje prijateljice i koja je zahvaljujući svojoj majci završila kod psihijatra. Naime, njih dve su godinama živele same, a devojka je brinula o majci koja je bila profesorka u penziji. Dobrodržeća dama koja je imala bolesti shodne njenom životnom dobu – nije bila nepokretna niti neuračunljiva. Međutim, uloge su se spontano podelile tako da je ćerka bila dužna da brine o majci i nije mogla da je ostavi samu. Nije mogla da zasnuje partnersku vezu, ali je mogla da ide na posao i to tako da uvek bude na stend-baju, ako majka slučajno pozove i da može da reaguje ako joj nešto zatreba. Zato je i pored bolje plaćenih i kvalitenijih poslova, birala onaj koji je blizu njenog stana i na kom su imali razumevanja da ona zbog situacije sa majkom često mora da izađe ranije, nekad da dođe kasnije, uzme slobodan dan. Sve, samo da bude majci na usluzi. Sve, samo da majka ne čeka i da kraljica majka ne bude sama. U toj životnoj klopci u kojoj se našla, nije stigla ni da misli na sebe i svoj život. A vreme prolazi i briga ga da li smo se zaglavili u nekom životnom ćorsokaku iz kog ćemo izaći možda jednom, kad svi vozovi odu i kad bude kasno za sve. Ipak, majka u svom egoizmu nije to tako gledala već je u nekom trenutku, sva zabrinuta pitala: „Sine, kako ću ja kad mi ti umreš, šta će biti sa mnom?“. Inače, ćerka nije bila bolesna već potpuno zdrava, ali šta ako bi možda umrla, pa da napakosti majci, koja je godinama perfidno zlostavljala pasivnom agresijom i oko koje su se životi obe već decenijama vrteli.
I ovde se nameće ključno pitanje: da li su deca dužna da vode računa o roditeljima – u kojoj meri, na koji način, do kada, i po koju cenu?
Da li su deca dužna da brinu o roditeljima čak i onda kada im oni svojim egoizmom, kog često ni sami nisu svesni, oduzmu mladost, pravo na izbor, bolje sutra, porodicu, pa i život? Ili su možda „deca“ sama kriva što su uhvaćena u zamku za koju često tvrde da je situacija bez izlaza, iako izlaz sasvim sigurno postoji?
Nekad je dovoljno (i preko neophodno) samo zatvoriti vrata za sobom i ne osvrtati se više… Ma koliko zvučalo teško, nemoguće i nefer.
Goca Savković
Tekst pokusava da prikaze zivotne situacije. Neki zakljucak? Mozda je manjkavost sto tekst nema zelje da ukaze na mudru odluku, vec samo sagledava problem koji ima osoba slicnih godina kao tekstopisac. Iz tog razloga u nasem drusvu i u zapadnoj civilizaciji dolazi do otvaranje sve veceg broja domova za stare i sve vise restorana kuvenih jela. Mozda drzava treba da vodi iskljucivo brigu o decu i starima. HUMANO.