Kad transporter američke vojske doprema ambasadora Srbije iz Vašingtona u Beograd, potpuno je normalno da ambasador Amerike sedi na mestu predsedavajućih u Skupštini Srbije. Da li je to dobro za Srbiju, drugo je pitanje
Dakle, ako smo ih razumeli dobro kao što jesmo, oni koji su nam okupirali zemlju sad nam se još i rugaju zbog toga. Mediji koji se lažno predstavljaju kao nezavisni kažu da je to potpuno u redu, a sve je i još bolje jer je, bez zviždanja i konopca za vešanje, u Skupštini Srbije u čast Amerike upriličen Dan Amerike. Sa ambasadorom Kristoferom Hilom kao glavnim gostom, koji je svoje mesto sa koga se predsedava Skupštini Srbije, izgleda, zaslužio ruganjem Srbima i Srbiji iz okvira njenog ustava i Rezolucije 1244.
Naime, „kad se Nacionalna garda Ohaja u Srbiju vrati„, nakon što je u Beograd sleteo transportni avion te njihove garde iz Ohaja, poručio nam je ambasador, sa evidentnom željom da nas uvredi jer mi, kao što je poznato, čekamo da se naša vojska na Kosovo vrati, a ne njihova u Srbiju – sve i ako nas pomenuti mediji samozadovoljno obaveštavaju da to spada u „domen srpske nacional-patriotske fantastike, jer je sva prilika da se to nikada neće desiti, dok, kad se američki vojnici u Srbiju vrate, već, nije slučaj“.
U vezi s tim slučajem, evo jednog pažnje vrednog, žalosnog detalja zbog koga ne možemo da se ne zapitamo kakve to moralne spodobe nečim takvim mogu da budu zadovoljne.
Što se povratka tiče, naime, i dotični transportni avioni za vraćanje američkih vojnika u Srbiju, „Boingovi“ C-135, učestvovali su u njihovoj agresiji na našu zemlju. Ko zna, možda i baš ovaj što je Nacionalnu gardu Ohaja sad vratio u Srbiju, uostalom, verovatnoća je poprilična, napravljeno ih je svega 60 ukupno. Biće da je to ono pravilo da se zločinac vraća na mesto zločina.
Te je zato kudikamo veća uvreda, od one koju nam je ambasador Hil svojim tvitom namenio, što se među teretom takvog transportnog aviona našao i ambasador Srbije u Vašingtonu, koji je ovom prilikom u Beograd dostavljen zajedno sa američkim gardistima, a ima ih i koji tvrde da su njega predvideli za direktora BIA, umesto sadašnjeg direktora BIA koji je pod američkim sankcijama. No suviše to neprijatno zvuči da bi bilo istina, čak i kad se uzmu u obzir sva naša neprijatna iskustva s njima i nama.
Kako god, svakako se postavlja pitanje da li je jednom ambasadoru Srbije barem malo neprijatno, ne zbog sebe nego zbog nas, da u Srbiju bude dopremljen avionom kakav je učestvovao u njihovoj agresiji na našu zemlju. Ili se samo nama čini da bi trebalo da bude neprijatno. I čija li je to bila genijalna ideja, uz ključno pitanje, šta je time trebalo da se postigne. Osim poniženja, razume se.
Kad smo kod toga: Hilov pokušaj da nas uvredi onim tvitom svoje ambasade zapravo o njemu govori više nego o nama. U najboljem je slučaju to samo nedostatak dobrog ukusa i lične pristojnosti, jer nije pristojno vređati domaćina, ali taj bi manjak lične kulture bio samo njegov problem koji nas ne zanima, da je to posredi u ovom slučaju.
No pre će biti da ova njegova pakosna provokacija predstavlja izraz frustracije što naš interes nismo na sopstvenu štetu podredili onom njegovom višem interesu o kome je na ovom mestu već bilo reči.
Ali i nešto još zlokobnije od toga. Hil, naime, ništa netačno nije rekao kad nas je opomenuo na povratak Nacionalne garde Ohaja u Srbiju. Vraćaju se oni ovamo svake godine još otkako su prvi put došli posle sporazuma iz 2006, pa se nikada do sada nisu potrudili da nas svojim dolaskom ovako isprovociraju. Ova provokacija, otuda, mogla bi da se shvati i kao najava bliske budućnosti u kojoj namerno brutalno neće paziti na naša osećanja dok nastoje da ostvare svoje ciljeve. Koji su, naravno, sve vreme isti kakvi su bili i kada su i njihovi transportni avioni C-135 korišćeni u agresiji na našu zemlju.
Pa je valjda otud i logično što je ovaj njihov vazdušni desant na Beograd nastavljen u Skupštini Srbije manifestacijom želje da se dopadnemo svom agresoru, koja je u tu svrhu nazvana Dan Amerike u Beogradu.
Ukratko, što se toga tiče, sve je proteklo kako i dolikuje, domaćinski, tako da skrupulozni domaćin svog gosta nije deranžirao neprijatnim podsećanjima na ukupni kontekst naših odnosa, to jest koja će se vojska gde vratiti; uostalom, po modelu ustanovljenom kad je ovde bio princ Čarls pa su njegovi tadašnji domaćini, kažu, morali da potpišu da neće spominjati agresiju ’99. kako ne bi uznemirili osetljive uši princa koji je u međuvremenu dočekao da postane kralj.
A ne treba ni napominjati da sličnih dana u Skupštini Srbije, na primer, Rusije ili Kine, nije bilo, iako su skupštinske grupe prijateljstva sa Rusijom i sa Kinom brojnije od grupe prijateljstva s Amerikom. Ali Rusija i Kina podržavaju teritorijalni integritet Srbije, pa, izgleda, zato nisu ni zaslužile takve neke dane.
Ova paradoksalna razlika u tretmanu prijatelja i agresora svoj je upadljivi iskaz dobila i na nebu nad Beogradom, kada su američki dan u Skupštini Srbije svojim letom ometali avioni srpskog ratnog vazduhoplovstva. Koga ne bi ni bilo da ometa Amerikance da su se samo Amerikanci o tome pitali, to jest da se o tome nisu pitali i Rusi i „migovi“ koji su nam odatle stigli, da u njima polete naši piloti koje ’99. nisu stigli da ubiju.
A uz Ruse i Kinezi pride, jer njihovi nam protivvazdušni sistemi sad čuvaju nebo, zlu ne trebalo, od nekih budućih agresora. Pri čemu jako dobro znamo ko jedini ima potencijal da to bude.
Upravo zato niko razuman i ne priželjkuje pogoršavanje odnosa sa Amerikom. Tim pre što je veliko pitanje i da li je Rusiji i Kini, usred globalnih promena koje predvode i u to evidentno ulažu enormne napore, sad potrebna kriza na našem prostoru. I zašto bismo sebe dovodili u opasnost da nam od njih bude potrebna veća pomoć od one pomoći koju u ovom trenutku mogu da izdvoje.
Ali to ne znači i da pred njihovim i našim ne-prijateljem treba da se prostiremo ničice. Osim ako nam to, na primer, neće vratiti Kosovo i Metohiju, a, koliko smo obavešteni, neće. Štaviše, našu iskazanu spremnost da se onako poništimo pred njima samo mogu da shvate kao znak da to i mogu da nam učine, tim pre što to i žele.
Što će reći da malo dostojanstva, ipak, nije na odmet. Makar i zato što će, kad sledeći put požele da nas uvrede, morati dvaput da razmisle o tome. Jer bi mogli da dobiju odgovor kakav i zaslužuju, umesto odgovora kakve mi ne zaslužujemo. Uostalom, samo tako će nas više ceniti, a samo tako nečemu i možemo da se nadamo. I sa jedne i sa druge strane. Tim pre ako smo pravilno razumeli da je onaj tvit Hilove ambasade najava pojačanog pritiska koji nam preti…
autor: Nikola Vrzic
Uopste necu da citam tekst,pretpostavljam da je odlican,samo da dodam kako mi govorimo da stvari stoje.Okupirana zemlja,gde okupator vrslja I svoje namestenike organizuje kako im oodgovara.Ko ne vidi,taj je u gadnom problemu.Ovde nam pokazuju da oni rukovode kako hoce.