U nekoliko štampanih medija 05.01.2017 pojavio se naslov “Burna sednica vlade“. Na toj sednici Predsednik Vlade je zbog lošeg poslovanja kritikovao Blagoja Spaskovskog (direktor RTB “BOR“, Zorana Drobnjaka (direktor “Putevi Srbije“), Dmitra Đurovića (direktor “Koridori Srbije“), Stevana Dželetovića (direktor “Resavice“), Miroslava Stojčića (direktor “Železnice Srbije“), kao i čelnike javnog servisa RTV i RTS.
Od navedenih, kritikovanih, direktora, posebno su, poslednjih meseci, u Blicu, učestali tekstovi o Blagoju Spaskovskom: “Spaskovski bacio 300 miliona evra-promašena investicija u novu topionicu u Boru“, “Za Spaskovskog ne važe zakoni Srbije“ (12.12.2016), “Da nije tužno bilo bi smešno’‘ (12.12.2016), “Vučić hitno vratio Spaskovskog iz Londona-RTB BOR je crna rupa naše ekonomije“ (01.11.2016), “Čudan preobražaj kontroverznog direktora“ (17.07.2016), “Marš odavde,vidi koliko si ružna’‘ (10.04.2016), “Ima li spasa od Spaskovskog“ (05.04.2016), “Blagoje ojadio Srbiju za 42 miliona evra“ (17.12.2015), itd , itd..
Iz biografije Blagoja Spaskovskog vidimo da je rođen 1948. godine. Završio je Rudarsko-geološki fakultet u Beogradu, kao i specijalističke studije iz procesne automatike u Bolderu u Koloradu. Kasnije je položio i sve ispite na magistarskim studijama Rudarsko-geološkog fakulteta. U rudniku bakra Bor zaposlio se 1972. godine, i postepeno do 1979 godine napredovao do mesta upravnika pogona Flotacija. Na funkciju tehničkog direktora Rudnika bakra Veliki Krivelj imenovan je 1983. godine, a zatim je istu funkciju vrši i u Rudniku bakra Bor. Od 1990. do 2000. godine bio je generalni direktor borskog rudnika bakra. Nakon toga prelazi u preduzeće Ortosistem iz Beograda, da bi 2008. godine došao na čelo RTB BOR Grupa. Tokom 90-tih bio je istaknuti član SPS i blizak saradnik Nikole Šainovića, da bi kasnije postao blizak Srpskoj radikalnoj stranci. Na lokalnim izborima 2010. godine predvodio je listu “Ujedinjeni regioni Srbije-Socijaldemokratska partija Srbije-Mlađan Dinkić“. Decembra 2010. izabran je na mesto predsednika borskog odbora G17 plus. Polovinom 2013. napustio je G17 plus i prešao u Srpsku naprednu stranku.
Analizom profesionalne biografije mreže direktora javnih preduzeća, ali i državnih institucija, uočava se isti onaj obrazac svojstven navedenoj profesionalnoj biografiji. Prvo, to je obrazac konstantnog profesionalnog napredovanja, kao i uspinjanja u socijalnoj hijerarhiji kroz dve decenije, u društvu koje opet s političkog aspekta karakteriše visoka napetost, dramatično stranačko antagonizovanje, visoka nezaposlenost, stradanje u ratovima, socijalno propadanje nižih slojeva društva zbog tranzicije, iseljavanje visokoobrazovanog mladog stanovništva, kao i porast stope mortaliteta. Drugo, to je bliskost direktora s glavnim odborima vladajućih političkih stranaka. Treće, to je obrazac prelaženja iz stranke u stranku. Četvrto, to je obrazac zadržavanja pozicije uprkos promenama republičke vlasti, odnosno, republički, pokrajinski i lokalni izbori nemaju nikakav uticaj na strukturiranu i etabliranu mrežu direktora širom Srbije.
U ovom tekstu Blagoje Spaskovski nije tendenciozno i zlonamerno spomenut. On je spomenut samo kao jedan primer, kako bi se ukazalo na fenomen, koji je opasan za društvo. Osim toga, možda bi mediji trebali i samog Spaskovskog pitati koji su, po njegovom mišljenju, razlozi i uzroci koji se nalaze u pozadini čestih medijskih napada na njega. Takođe, treba imati na umu, da se fenomen večnih direktora, i onih “klanova“ kojima su oni okruženi, ne ispoljava samo kada je reč industrijskim gigantima. Taj fenomen postoji svugde i skoro da predstavlja zakonitost i pravilnost.
Naime, radi se o patološkom fenomenu, bez presedana, koji, između ostalog, govori o razmerama i obimu političkih manipulacija. Sa jedne strane, predizborne kampanje i atmosfera koja ih prati karakterišu najviši stepen dramatičnosti. U toj režiranoj drami, to jest dramskoj predstavi, nailazimo na antagonizme po pitanju spoljne politike, ekonomske politike, kulturne politike, antagonizme među političkim strankama, tabloidne sukobe, brutalne okršaje između političkih lidera koje prate najozbiljnije optužbe za privredni kriminal, izdaju naroda i države, pljačku i korpuciju itd, itd. S druge strane, nakon vatrenih i dramatičnih predizbornih kampanja, analiza javnih preduzeća, državnih institucija, onih koje se odnose na ministarstva, pa sve do lokalnih nivoa i lokalnih institucija pokazuje da se izbori ne reflektuju na strukturu ovih institucija, ili je taj uticaj minimalan.
Fenomen večnih direktora, direktora industrijskih giganata ili osnovnih škola u nekim malim opštinama, dakle, ukazuje pre svega na razmere političke manipulacije srpskim narodom. On takođe, ukazuje na činjenicu da u Srbiji još uvek, nakon pseudokomunističkog perioda, kao i tranzicionog ,odnosno, nakon uvođenja višepartjskog sistema, ne postoji svest, ni unutar političkih stranaka, niti kod najobrazovanijeg sloja stanovništva, o potrebi da se obezbedi dinamika unutar svih institucija, vertikalno i horizontalno, kao i svest o tome koliko je opasno, kada tokom dužeg vremenskog perioda, ista grupa ljudi ima monopol nad tim institucijama.
Zašto bi neko bio direktor neke osnovne škole 4 mandata? Zašto bi se ikome dozvolilo da bude načelnik neke opštine 4 mandata? Zašto bi neko bio direktor neke galerije 30 godina? Kako je moguće da neko bude direktor naučnog instituta više od 20 godina?? Zašto bi iko bio dekan nekog fakulteta 3 mandata? Zašto bi neko bio direktor nekog javnog preduzeća 20 godina? I kako je, uopšte, moguće da se potresi srpskog društva, kao i “armagedonski“ politički sukobi ne reflektuju na izvestan sloj društva, koji uprkos društvenim potresima, ne menja svoje mesto u socijalnoj strukturi?
Ovaj problem posebno ozbiljno treba shvatiti kad je reč o severnoj Srbiji. Na poslednjim pokrajinskim (i loklanim) izborima, održanim 2016. godine SNS je dobio većinsku podršku birača, a u većini opština predsednici opština su iz SNS-a. No, da li je došlo do promena upravljačkog sloja nakon ovih izbora, ili je održan, sačuvan, čak zaštićen onaj upravljački sloj koji je pozicioniran posle 05. oktobra 2000. godine, ili tokom Vlade Vojislava Koštunice oformljene od DSS, G17 plus, SPO uz manjinsku podršku Vladi od strane SPS-a, i sa Predsednikom Republike Srbije iz DS? Do promena jeste došlo kad je reč o ključnim figurama strukture pokrajinske i opštinske vlasti, odnosno do promene prvog čoveka pokrajinske vlade i predsednika opština. No, ako na čelu jedne opštine imamo predsednika koji dolazi iz SNS-a, ali istovremeno sačuvanu, i od smene, zaštićenu strukturu lokalnih direktora preduzeća i institucija, da li to znači da SNS, u takvoj jednoj, zamišljenoj opštini, u suštini, nema ni V od vlasti?
Ako se izbori ne reflektuju na ovaj, izgleda, povlašteni i ko zna zbog kog razloga, privilegovan sloj srpskog društva, ako izbori ne determinišu društvenu dinamiku, postavlja se pitanje da li je jedini smisao izbora politička i socijalna zaštita tog upravljačkog sloja i obezbeđivanje legitimiteta jednoj istoj mreži na republičkom, pokrajinskom ili lokalnom nivou, koja se reprodukuje i održava uprkos svim izborima, uprkos svim ekonomskim i političkim krizama, uprkos regionalnim, ili čak globalnim promenama?
Brana KOČIĆ
www.vidovdan.org
Hm,hmm..radi se o „ne smenjljivosti“, operativaca,koji izdrzavaju eselone,faze smene politicara „odavde do vecnosti“..“dzibuti sistema“.Probala je, pevacica Maja Nikolic,(strina joj je radila na zeleznici) da izvrsi „promeneu zeleznici“ pa nije uspela, probao je i Radisa Urosevic, da izvrsi neke promene u Telekomu (radio amater) pa nije uspeo..a, jacih „kalibara nemamo“.
Ovde je reč, pre svega, o krizi morala. Rukovodilac koji je moralno pragmatičan je danas poslušan saradnik a već sutra pogodan instrument za manipulaciju.