Od Karađorđevih ustanika pa do junaka iz Gvozdenog puka, srpsko selo čuvalo je i sačuvalo svoja ognjišta i svoju zemlju. Ovde, na početku, preskočiću sumornu statistiku današnjice koja je manje-više svima poznata. Zadržaću se malo duže na prvoj rečenici – čuvalo i sačuvalo!
Kao istoričar možda se i previše okrećem prošlosti. Ipak, svako koga interesuje ova tema ne može a da ne pogleda u prošla vremena. Kada je srpski narod 1804. otpočeo oslobođenje i ujedinjenje, glavni oslonac voždu Karađorđu i njegovim vojvodama bilo je selo. Ono je bilo baza, materijalna i ljudska, vojnička. Prve slobodne teritorije bila su upravo sela beogradskog pašaluka. Iako mala i teško izmučena ratovanjem, ona će postati temelj moderne srpske države. U Drugom srpskom ustanku knez Miloš Obrenović ponovo se okrenuo selima Šumadije da ponesu barjak slobode. I kasnije, u toku 19. veka, srpski seljaci učestvovali su u ratovima za oslobođenje, pa i u borbi za građanska i politička prava. Vođi čuvene Timočke bune iz 1883. jesu bili intelektualci, prvaci Narodne radikalne stranke poput Nikole Pašića i Pere Todorovića, ali su pobunu na svojim plećima iznela sela kao što su Krivi Vir i Lukovo. Od 1912. do 1918. nepobedive pukove srpske vojske činili su domaćini koji su u ta ratna vremena ostavili kuće i njive, pa krenuli u odbranu otadžbine. I čuveni vojvoda Živojin Mišić bio je sin skromnog i vrednog domaćina. Skupom cenom plaćena je odbrana domova, u gotovo svakom selu u Srbiji na viđenijem mestu, obično u porti crkve ili školskom dvorištu, stoji spomenik junacima koji se nikada nisu vratili na svoja imanja.
Sve do polovine prošlog stoleća Srbija je bila ruralna zemlja. Još u toku 18. i 19. veka, strani putopisci koji su prolazili ovim krajevima čudili su se broju sitne i krupne stoke koju je posedovalo prosečno domaćinstvo. To domaćinstvo bilo je osnovna ekonomska snaga mlade države. Sloboda koju su doneli hatišerifi iz 1830. i 1833. privlačili su brojne doseljenike iz ostalih, tada još ne oslobođenih, srpskih zemalja. I pored teškog rada, političkih trzavica i ratova, selo je napredovalo. Broj stanovnika stalno se povećavao, gradile su se škole, probijali putevi. Nešto što je u današnje vreme gotovo nepojmljivo. Značaj koji je poljoprivreda imala najbolje ilustruje Carinski rat iz 1906. Shvativši da je selo kičma naše tadašnje države, Autrougarska zabranjuje izvoz poljoprivrednih proizvoda iz Srbije preko njene teritorije. Ipak, seljak je i ovo izdržao, kao što će i u kasnijim vremenima izdržati brojne pritiske. Kad god je država bila u krizi selo je trpelo. Najbolji primer ove pojave predstavlja prinudni otkup koji su nakon Drugog svetskog rata sprovele nove komunističke vlasti, a koji je mnoge domove doveo do ivice propasti.
Baš u to vreme, početkom druge polovine 20. veka, industrijalizacija tadašnje države nanosi veliki udarac selu. Iako sam po sebi ovaj proces nije bio štetan, odvukao je ogroman broj ljudi sa svojih ognjišta u gradove. Naglo povećanje gradskog stanovništva i opšta deagrarizacija, na neki način predstavljaju početak procesa čiji se kraj i dalje ne nazire, a čije posledice selo i dalje trpi. Sankcije i ratovi devedesetih nisu pomogli oporavku seoskih sredina koje su, sa druge strane, bile izvor opstanka za mnoge porodice koje je pogodila teška ekonomska situacija sa početka devedesetih. Nakon demokratskih promena, očekivanja srpskih seljaka nisu bila ispunjena. Šta više, selo je ušlo u tešku krizu koju u najveće proživljavamo. Bez stvarne želje političkih elita da se uhvate u koštac sa problemima, oni su se godinama uvećavali. Veliki troškovi proizvodnje, niske otkupne cene, nekontrolisan uvoz iz inostranstva, zastarela mehanizacija…. Niz je poprilično dug.
Pored svih pobrojanih političkih i ekonomskih promena, u zadnjih nekoliko decenija događa se još jedna – kulturološka. Kako je ovo vrlo složeno pitanje koje traži mnogo više prostora, pokušaću da skratim – ljudi ne žele da žive na selu! Razloga, objašnjenja i opravdanja je mnogo: nedostatak uslova, lakši život u gradu, želja da se bude deo urbanog stanovništva a ne ,,seljak”. Ovaj savremen način razmišljanja ima različite korene. Vaspitanje, obrazovni sistem ili savremene tehnologije 21. veka, šta god da je u pitanju, selo i na ovom polju gubi bitku.
I kada se konačno sabere sve ovde navedeno dolazi se do one već pomenute sumorne statistike. Od 4700 sela u Srbiji njih 1200 polako nestaje. Oko 1000 sela ima manje od 100 stanovnika, a u više od 200 nema osobe mlađe od 20 godina. Kako smo od domaćina, pobednika na Ceru i Kolubari, došli do napuštenih kuća? Ili, možda, još važnije pitanje: kako zaustaviti ovu propast? Najjednostavniji odgovor bi bio poništiti sve štetne pojave, jednu po jednu, onako kako su se i javljale. Lako za izgovoriti, ali sprovesti u delo vrlo teško. Za tako nešto biće potrebna čelična volja naših slavnih predaka. Ima li naše selo za to snage?
autor:Stefan R.
