Pošto je „kaznena ekspedicija“ kijevskog režima doživela propast, a priča o „ruskoj invaziji“ je već do te mere potrošena da ne daje rezultate, propagandisti Imperije našli su novog krivca: Srbe!
Sredinom XVIII veka, nekoliko hiljada Srba-krajišnika odselilo se za Rusiju na poziv imperatrice Katarine Velike, u potrazi za boljim životom i slobodom veroispovesti. Baš u to vreme je Beč počeo da krši svoja obećanja verske slobode u Vojnoj Krajini i vrši pritisak da se tamošnje stanovništvo pounijati ili pokatoliči. Krajišnici su naselili dve pogranične zone: jednu južno od Kijeva (Nova Srbija) sa sedištem u Novomirgorodu, i drugu severno od današnjeg Luganjska (Slavosrbija), sa sedištem u Bahmutu (današnji Artemjovsk). Ovu drugu grupu doseljenika predvodio je husarski oficir Jovan Šević, čiju je priču u romanu „Seobe“ opisao Miloš Crnjanski.
Budući da su u to vreme srpski i ruski bili daleko bliži jezici (pre Vukove reforme koju je podržao Beč), a broj doseljenika nije bio veći od 10.000, oni su za generaciju-dve postali Rusi. Ševići, (de)Preradovići i Tekelije nastavili su vojničku tradiciju: čukununuk Jovana Ševića, Ivan, odlikovan je za zasluge u boju pod Borodinom 1812. Ali koliko je srpske krvi i tradicije ostalo u današnjim stanovnicima Slavosrbije, teško je reći.
Srbima u matici poznato je postojanje naseobina u Novorusiji uglavnom zahvaljujući Crnjanskom. Konkretno znanje je, međutim, slabo: dugo se po srpskim portalima pričalo da je grad-heroj Slavjansk u stvari Slavjanoserbsk, iako je ovlašnim pogledom na kartu bilo moguće videti da to prosto nije istina. Slavjanoserbsk se nalazi severno od Luganjska, i odatle je artiljerija hunta nedeljama bombardovala grad. U stvari, veći deo teritorije Slavosrbije i danas kontroliše kijevska hunta.
Međutim, zapadni propagandisti nisu mislili na srpske doseljenike iz 1750 kada su pokrenuli hajku na Srbe kao vinovnike sloma kijevske hunte, već na Srbe koji su sada u Novorusiji. Već u martu su se na Krimu pojavili srpski dobrovoljci sa četničkom zastavom, u čije ime je nastupao Bratislav Živković. Kada je u Slavjansku počeo otpor kijevskoj hunti – posle holokausta u Odesi i pokolja u Mariupolju – borcima komandanta Strelkova pridružili su se i srpski dobrovoljci, četnički odred „Jovan Šević.“
Inače, komandant Slavjanska Igor Ivanovič Strelkov je početkom devedesetih bio dobrovoljac u redovima Vojske Republike Srpske, što su zapadni mediji iskoristili da ga ocrne kao „srpskog ratnog zločinca“. (1)
Krajem avgusta je zapadna propaganda (2) počela da priča o Srbima koji su pristigli kao pojačanje borcima Novorusije. Novinarka je pritom spinovala priču tako što je hvalila režim u Beogradu za „neutralnost“ u Ukrajini i poštovanje naređenja Brisela i Vašingtona. Nemojte biti iznenađeni: BIRN je u stvari propagandna organizacija, iz koje stoje (između ostalog) „čovekoljupci“ poput Soroša i ministarstva vanjskih poslova SAD i Velike Britanije.
Dok se premijer Vučić pravdao da navodno „desetine Srba ratuju na obe strane“, bilo je jasno da ako se neko i bori na strani hunte (za šta nema ikakvih dokaza), to čini za novac. Za to vreme, borci na strani Novorusije preko društvenih mreža – a to je, veli američki Stejt Department, sada dovoljan dokaz za sve – tvrde da su četnici, dobrovoljci koji se bore za principe, a ne plaćenici.
Koliko Srba se bori u (bivšoj) Ukrajini? Neki kažu čak trista. Po sopstvenom priznanju, četnički odred „Jovan Šević“ imao je najviše 40 boraca. Zanimljivo je da službenici kvislinške vlasti u Srbiji nisu znali da je Šević bio husar iz XVIII veka, pa su davali izjave kako će da „uhapse tog Ševića“ (!) ako ga se dočepaju. Sa srećom! Ali bilo da ih je dvadeset ili dvesta, to nije dovoljno da odsudno utiče na tok borbi. Štaviše, početkom septembra su četnici obznanili da su oslobodili Slavjanoserbsk, da je time njihova misija ispunjena, i da se vraćaju kućama (3).
Zbog čega je, onda, nastala tolika dreka oko ovih Srba?
Simbolizam. Srbija se u zapadnoj propagandi predstavlja kao pokorena zemlja, čiji je „otpor širim trendovima političkih i ekonomskih reformi“ (4) slomljen sankcijama, rasparčavanjem, bombardovanjem, Žutim Oktobrom i potonjim izbornim manipulacijama, rezultat čega je kvislinški kult na vlasti u Beogradu.
Srbi bi trebalo da su slomljen narod, potonuo u beznađe, bez volje da pruži otpor, koji prihvata sopstveno ropstvo. Kao demonstracija može da posluži intervju ambasadora Imperije Majkla Kirbija medijima u „Sandžaku“ krajem jula (5), kada je zahtevao da Srbija eksplicitno prizna Ukrajinu s Krimom (što je Beograd smerno i učinio par dana kasnije) i osudi srpske dobrovoljce u Novorusiji – ali i „ubice“ braće Bitići, američkih Šiptara koji su se pridružili terorističkoj OVK i poginuli 1999. Dakle, Amerikanci mogu i smeju da se bore u drugim državama, ali Srbi – jok. Različita „pravila“ važe za osvajače i osvojene.
I naredba Vašingtona i Brisela da Srbija ne sme da trguje sa Rusijom više je od simboličkog nego materijalnog značaja. Srbija i nema šta da izvozi, posebno posle majskih poplava – a i kad bi imala, to bi bila kap u moru velikog ruskog tržišta. Stvar je, međutim, u održavanju nametnutog odnosa gospodara i sluge: Srbija može i sme da uradi samo ono što joj narede Vašington i Brisel.
Hapšenjem dobrovoljaca i pristankom na sankcije Rusiji, Imperija takođe želi da preko Beograda obezbedi moralno pokriće (6) za svoju agresiju: ako Srbija – koju je Zapad bombardovao, držao pod sankcijama, okupirao i rasparčao – podržava taj isti Zapad u ratu protiv Rusa – bratskog pravoslavnog naroda – onda to šalje poruku ostatku sveta da je Zapad u pravu, a Rusija ne.
Što bi možda imperijalnoj propagandi i pošlo za rukom, da nije nekolicine tvrdoglavih dobrovoljaca i duha krajiškog husara iz 18 veka…
Nebojša Malić
_____________________________
1) „Commander Strelkov’s Bosnian Connection”, 5. avgust 2014 (izvor). Autor ove paškvile, Srđa Pavlović, je profesionalni srbomrzac i predavač na univerzitetu u Alberti, inače centru Banderovske emigracije.
2) „Serbs join pro-Russian forces in Donetsk“ (BIRN), 19. avgust 2014.
3) „Pripadnici četničkog pokreta u Novorusiji završili misiju“, Četnički pokret, 3. septembar 2014
4) John Norris: „Collision Course“, Praeger, 2005 (citirao Kris Deliso ovde)
5) „Nemoguća neutralnost“, Sivi Soko, 23. jul 2014
6) „Srbija na tankoj žici“, LJiljana Smajlović, Politika, 25. 8.2014
