Ovaj tekst je nastao pre šest godina, koliko je Beograd napredovao kao i glavni likovi ovog teksta procenite sami. Ovo je samo jedno od podsećanja šta je sve Nikola Janić pisao do sada.
O sramoti Beograda, srpskoj, državnoj, glavnogradskoj i ljudskoj, ne treba mnogo pisati. Dovoljno je pogledati ova dva gospodina na fotografiji i setiti se njihovih pojavljivanja u programima TV Pink-a (dva do tri puta nedeljno). Ova gospoda godinama govore iste priče o lepoti i o čistoći glavnog grada, Beograda, lepšeg od mnogih evropskih i svetskih metropola. Naravno da je tako, jer tako govori i veliki Aleksandar, a sve je zahvaljujući gradonačelniku Siniši Malom i njegovom malo manje malom gradskom menadžeru Goranu Vesiću.
Danas ovo ne bih pisao da nisam mesecima i danima trošio vreme telefonirajući i ukazujući na ruglo grada, u kome sam proveo trećinu godina života (danas mi je 76). Molio sam ih da uklone smrad i zaraze sa ulica i dalje neizmerno voljenog Beograda. Da spreče nesreće i padove i mladih i starih…Tog malog Sinišu sam, i kao predsednika nadzornog odbora nacionalne avio kompanije „Air Serbia“, pozivao i ostavljao poruke, ali bez odgovora. Nisam ga zvao da mi peva jer mali nema lep glas, ali je na dobrom glasu, već da se zaustavi ponižavanje putnika koji su katolici, protestanti, pravoslavci… pripadnici drugih vera, koje “Air Serbia“ bezobrazno diskriminiše, omalovažava i potcenjuje, u odnosu da muslimane.
Verska i druga ponižavanja i diskriminacija ovih putnika od strane Etihada, Air Srbije, čiji je većinski vlasnik (na papiru) Vlada države Srbije, prelazi sve granice i mnogo je ozbiljnije i bolnije od đubreta u centru Beograda i eventualno slomljenih ruku ili nogu.
Gore napisane reči nisu kritika zbog neke lične, ili stranačke mržnje. Moje reči su napisana istina i osuda svih koji su pred TV kamerama na ulicama, ili u TV studijima (uglavnom televizije Pink), govorili da je ovog leta u Srbiji sve više turista i da je ove godine u Beogradu bilo milion noćenja… Reči nisu napisane zbog eventualne istine o broju turista, već što su prećutali da je među tim turistima bilo desetine i desetine hiljada onih koji su prošetali centrom Beograda i što će svoje utiske o Srbiji i njenom glavnom gradu mnogim rođacima, prijateljima i kolegama verovatno opisati rečima:
„Srpski narod je gostoljubiv i prijatan. Devojke i žene su prelepe, a i muškarci nisu loši, ali…“.
E, ovo „ali“ neću da opisujem. Pogledajte fotografije u tekstu, dokumentovanu istinu jula i avgusta meseca 2017. fotografisanu na trotoarima u centru našeg grada. Psujte, grdite, kunite i žalite se, a objašnjenje je da problem nije u rupčagama, koje su „veliki“ dozvolili da tu budu godinama. Problem nije u „velikanima“, nego u nama koji ne možemo da ćutimo o „istorijskim“ rupama i smradu i što posle godina čekanja, dižemo glas u pokušaju da nam grad bude lepši i sigurniji. Govorimo iz ljubavi naših ulica i trotoara na kojima smo prvi put šetali sa devojkama držeći ih za ruke, a ne što mrzimo nekog Vesića i nekog Malog, a uz njih pride (obavezno) i Vučića. Jedna od mnogih, smrtno opasna rupčaga, nalazi se samo dvadesetak metara od ulaza u hotel „Moskva“ na Terazijama. Na ivici je pešačkog prelaza, kada krenete ka Knez Mihailovoj ulici. Gradski oci je možda čuvaju kao turistički ekskluzivitet, jer baš ta rupčaga, oštrih ivica oivičenih betonom i gvožđem, može nekom građaninu, ili turisti, da bude sećanje za život. U njenu dubinu i crninu može da upadne nečije malo kučence na povescu, ili nogica deteta koje se otrglo iz majčine ruke. U toj rupi, ili zbog te rupe, može da se unakazi neka mladost, nečija lepotica koja trči na sastanak sa voljenim. Ili nečija baka, ili neki deka, koji žure da unučićima odnesu još vruću i sa ljubavlju napravljenu gibanicu koja miriše na bakinu toplotu i koju će (ako baka i deka izbegnu rupe na trotoarima) unuci i unuke „smazati“ za doručak, užinu, ili večeru…
Postoje odgovorni koji nikome ne odgovaraju i rupe ostaju tamo gde su bile sve ove godine. To su (ne)ljudi čiji je posao i obaveza, a za to su dobro su plaćeni, da takav užas ne postoji u zemlji u kojoj su „oni“ izgradili više puteva nego što ih je bilo za svo vreme vladavine Josipa Broza Tita. O putevima u vreme Broza, kada su njima išle konjske zaprege i „Fića“, a danas lete fantomskim brzinama mercedesi, audiji, BMV i druge drumske „ajkule“ možemo uvek diskutovati, ali ne danas. Ostanimo sada kod današnjih ekskluziviteta. Umesto da idete ka šetalištu Knez Mihailove, pođite u suprotnom pravcu. Krenite od Terazija ka Slaviji, gde mnogi idu da vide „najlepšu fontanu“.
I dok koračate ka Slaviji, opet čudo!!! U tom pravcu, samo stotinak metara od hotela Moskva, ili tačnije rečeno između Moskve i Predsedništva Srbije, uslikane su i ostale fotografije koje vidite u ovom tekstu.
Fotografije su pokazatelj dela prelepog Beograda i, nažalost, ljudski skener koji nepogrešivo oslikava nečiji moral i nečiji „ponos“ ali sigurno i našu, sveopštu sramotu…
Nikola Janić
ONI se NIKADA i ne stide. To za njih ne vazi.
Нажалост се ситуација није променила! И данас можемо, на све стране, наићи на сличну ситуацију. Пно што ја не могу да схватим је чињеница да је плато око Храма Светог Саве незавршен и да има безброј оштећених плоча, на завршеном делу платоа. Ово се незавршава и непоправља, а реконструише се Трг Николе Пашића??!!