Od Bodruma do rusofobne NATO propagande

0
446

pajticNakon više od decenije u Vojvodini dolazi do „smene“ vladajuće garniture. Bojan Pajtić je vlast nad Vovodinom zaključio rusofobnim ispadom. Pajtić je ovim srpskoj javnosti dokazao da je svrha vojvođanskog autonomaštva upropašćenje vlastitog zavičaja radi ometanja saradnje Evrope sa Rusijom u korist globalističkog poretka. Zbog nečiste savesti priviđaju mu se ruske vojne baze kojih u Srbiji nema.

Čuvajte se lažnih proroka,
koji vam dolaze u ovčijem ruhu,
a iznutra su grabljivi vuci.
Po plodovima njihovim poznaćete ih.

(Sv. Jevanđelje po Mateju)

Napuštajući položaj prvog čoveka Pokrajine, u prisustvu direktora pokrajinskih fondova i pokrajinskih sekretara, Bojan Pajtić je predstavio javnosti „rezultate svoje vladavine“ i izrazio „zabrinutost za Vojvodinu“. Tvrdio je kako je njegova vlast tobož bila „skromna“ i „štedljiva“. Stotine milijardi dinara profućkanih u Razvojnoj banci i fondovima Pokrajine nije pominjao, ali je republičku vlast optužio za „uskraćivanje“ 500 milijardi dinara iz budžetskih sredstava i „minimum saradnje“ s pokrajinskim vlastima“. Hvalio se mostovima koje je izgradila Pokrajina. Izrazio je „očekivanje“ da će biti donet zakon o finansiranju Vojvodine, iako punih deset godina nije ni pokušao da ga izradi a kamo li podnese predlog takvog zakona. Izrazio je i „zabrinutost“ za budućnost Pokrajine, propustivši da se osvrne na sopstvenu odgovornost zbog dvanaest godina nesrećne pokrajinske prošlosti i sadašljosti.

Autonomaška panika zbog nepostojećih ruskih vojnih baza

Par dana kasnije Pajtić se obratio Aleksandru Vučiću otvorenim pismom u kojem je izrazio sadržinu jedne svoje zabrinutosti. Naveo je da su mediji pod Vučićevom kontrolom počeli „besomučnu kampanju protiv EU i SAD“. Evo šta Pajtića najviše tišti u Vojvodini: „Konkretni razlog mog pisma Vama je posebna zabrinutost oko medijskih najava izgradnje ruske vojne baze u Srbiji, u Zrenjaninu kod aerodroma Ečka“. Najodgovorniji čelnik režima iz kojeg su izvirali najveći problemi Vojvodine danas izmišlja kako je poznato „koliko je problema našoj zemlji napravio tzv. srpsko-ruski humanitarni centar u Nišu, zajedno sa potpuno nepotrebnom vojnom paradom sa ruskom vojskom i nizom zajedničkih vojnih vežbi“. Naravno, Srbija se odlično seća trenutne akcije ruskih spasilaca prilikom poplava u Obrenovcu maja 2014. godine. Pajtiću je očigledno „problem“ to što su ruski spasioci zahvaljujući niškom humanitarnom centru spasili život 400 Obrenovčana u vreme kada su SAD i EU nemo gledale kako se ovaj srpski grad davi. „Sama pomisao da se ideja podizanja ruske vojne baze u Srbiji razmatra je razlog za uzbunu“, sugeriše Pajtić, predlažući da se Srbija vojno integriše u NATO savez koji je 1999. godine, bombardujući Novi Sad, uništio sve novosadske mostove, zgradu RTV NS, razarao novosadsku i pančevačku petrohemijsku industriju i brojne druge ciljeve po Vojvodini.

Naravno, Pajtić iznosi neistine. Nikakva „ruska vojna baza“ se neće graditi kod Ečke, baš kao što u Nišu ne postoji ruska vojna baza, već humanitarni centar. To što je Blic planirani trenažni centar za pilote nazvao „ruskom bazom“ samo je primer novinarske nepreciznosti ili gluposti. „Ruska vojna baza kod Ečke“ je Pajtićeva izmišljotina, utvara koju proizvodi njegova lična uobrazilja da će rusofobnom izjavom ponovo zainteresovati za sebe gospodare globalističkog poretka. Menadžer glasanja iz Bodruma bi morao da se seti kako su još 2009. godine njegovi koalicioni partneri iz LSV (Aleksandar Marton) na sličan način izmišljali postojanje koncentracionog logora u neposrednoj blizini Ečke (Stajićevo), lažno trdeći da su tu Hrvati mučeni a neki čak i ubijani. U stvari, radilo se o sabirnom centru za pohapšene kriminalce u istočnoj Slavoniji1991. godine (među kojima je bilo i Srba, a u kome niko nije umro). O toj istini svedoče novinarska reportaža Ljubiše Spasojevića i reagovanje predsednice Udruženja ratnih vojnih invalida iz Zrenjanina Jovanke Pavlović, koji su se javnosti obratili povodom manipulacija sabirnim centrima u Stajićevu i Torku. Pajtića 2009. godine nije brinulo laganje o „koncentracionim logorima“, a danas ga brine nepostojeća „ruska vojna baza“ kod Ečke.

Da Vas podsetimo:  Niš dao aerodrom, ali dug prema vojsci se ne oprašta

Od početka 2008. godine sam redovno upozoravao domaću javnost na destruktivne posledice primene politike vojvođanskog autonomaštva. Danas su posledice te štetočinske politike očigledne svuda po Vojvodini. Bukvalno, ispred svakog grada, ispred svakog sela u Vojvodini, klate se na vetru i propadaju na kiši naherene, zarđale i od žege i mraza izbledele table s davnim najavama Pajtićeve pokrajinske vlade o početku velikih kapitalnih radova, planovima industrijskih zona ili tehnoloških parkova. Vojvodina je, međutim, puna pustih fabričkih hala i praznog poslovnog prostora propalih trgovinskih firmi, a koje su propale upravo tokom Pajtićeve vlasti u Vojvodini. Vojvodina je puna svedočanstava razarajuće privatizacione stvarnosti i Pajtićevih obećanja koja se nisu ostvarila.

Vojvođansko autonomaštvo je još od 1991. godine svoje uporište utvrdilo u malograđanskom sentimentalizmu i ksenofobiji palanačkih „filozofa“ Vojvodine. Politički podobni kulturni model je vojvođansko autonomaštvo pre svega gradilo na preziru „fensi paora“ prema sopstvenoj otadžbini, državi, narodu, vlastitom interesu i kulturi. Religiozno su verovali da je „Beograd opljačkao Vojvodinu“, a tu predrasudu je od početka širila LSV Nenada Čanka kao suštinski smisao ideologije vojvođanskog autonomaštva. Na žalost, iako drugačije i nije bilo moguće, politička orijentacija vojvođanskog autonomaštva je izgrađena na zavisti prema Beogradu. Tu svoju orijentaciju od nedavno užurbano utvrđuju rusofobijom i, nakon perjanica LSV, njihov rusofobni stav je prihvatio prvi čovek DS.

A devedesetih godina prošlog veka činilo se da će Bojan Pajtić ostvariti karijeru u dramskoj umetnosti kojom se amaterski bavio 15 godina. Politički angažman je počeo u nacionalističkoj Narodnoj partiji Milana Paroškog 1996. godine. Iako je u tu partiju ušao zbog porodičnog prijateljstva sa njenim liderom, to mu nije smetalo da ostane u DS pošto se Milan Paroški povukao iz DS vrlo brzo razočaran Zoranom Đinđićem.
Zoran Đinđić protiv autonomaštva i separatizma u Vojvodini

Današnja javnost je uglavnom zaboravila da je zakonodavna delatnost početnog doba DOS-ovske vlasti u periodu 2000-2003. godine bila pod tehničkom normativnom kontrolom Bojana Pajtića koji je u to vreme bio predsednik Zakonodavnog odbora Narodne skupštine R. Srbije. To je upravo ono doba kada su donošeni propisi kojima je omogućena besomučna „privatizacija“ da bi se „na doboš“ rasprodavale najskuplje domaće fabrike, budzašto otkupljivali najbolji domaći poljoprivredni kombinati i zatvarale najbolje domaće banke.

Ipak, imao je Zoran Đinđić lucidnih trenutaka. Na žalost, bilo je to retko i prekasno. Još polovinom 2001. godine Đinđić je ispitao ekonomske i finansijske odnose AP Vojvodine sa Republikom Srbijom, pa je obavestio javnost da nikakva eksploatacija Vojvodine prethodnih deset godina nije postojala, već da je istina upravo suprotna. „Đinđić je o odnosu centrale vlasti prema Vojvodini rekao da pljačke nije bilo i da je u pripremi izveštaj o davanju Vojvodine republici i obratno, prema kome je Vojvodina bila izdržavana“.

Da Đinđić nije poginuo, brzo bi postalo jasno kako nije bilo, nema, niti će ikada biti „Srbijanske pljačke Vojvodine“. Već početkom 2001. godine Đinđić je ušao u sukob s vojvođanskim autonomašima donošenjem Omnibus zakona za Vojvodinu. On je 2002. godine pokušao da pravno reguliše odnose Republike i Pokrajine. Međutim, stvari su se izmenile nakon Đinđićeve pogibije marta 2003. godine. Najavljeni Đinđićev izveštaj koji bi raskrinkao sve autonomaške propagandne laži o Vojvodini kao kravi muzari Srbije do današnjeg dana nije ugledao svetlost dana! Đinđićevi naslednici su sve učinili da javnost zaboravi za postojanje tog izveštaja.

Biši glasači DS i poštovaoci Zorana Đinđića još uvek dobro pamte njegovu preporuku da „Vojvodina treba da postane lokomotiva koja će povući Srbiju u Evropu“. Vrlo brzo nakon Đinđićeve pogibije, zaslugom Borisa Tadića i Bojana Pajtića, Vojvodina je Demokratskoj stranci poslužila kao lokomotiva koja je Srbiju povukla u feudalno doba.

Da Vas podsetimo:  Iza svakog uspešnog poslovanja Er Srbije stoji - država

Vojvođansko autonomaštvo nije uspelo da brzo iskoristi pogibiju Zorana Đinđića 2003. godine. Nemogući Prednacrt Osnovnog zakona o APV kojim bi na mala vrata Vojvodina postala pokrajina SR Jugoslavije nije dobio saglasnost odlučujućih političkih faktora Vojvodine, uključujući i predstavnike tadašlje DS. Međutim, Prednacrt je bio prvi akt kojim je definisana Vojvodina kao „evropska regija“. Ne slučajno, radom na propalom Prednacrtu je rukovodio dr Aleksandar Fira, gospodar ustavno-pravne struke doba propalog Brozovog socijalističkog samoupravljanja, čime je omogućena legalizacija sapratističkih pokreta sprovodeći odumiranje države u praksi.

Od Bodruma do Banovine

Čim je marta 2003. godine poginuo Đinđić, Bojan Pajtić je odmah postao šef poslaničkog kluba DOS u Skupštini R. Srbije. Ovaj poslanički klub je odmah skandalozno zloupotrebio postupak demokratskog odlučivanja u Srbiji (afera „Bodrum“). Uprkos tome što je srpskoj janosti postalo poznato kako je Pajtić direktno tvrdio da su sedinicama prisustvovali odsutni poslanici, i on i ostali akteri afere „Bodrum“ ostali su nekažnjeni. Naime, saznalo se da su neki poslanici vladajuće poslaničke grupe DOS „glasali“ iako nisu bili prisutni u Skupštini. Postalo je jasno da se radi o zloupotrebi elektronskog sistema glasanja. U konkretnom slučaju radilo se o spornom izboru guvernerke Narodne banke (Kori Udovički) jula 2003. godine. Bruka je pukla kada se saznalo da je narodna poslanica Neda Arnerić (DS) „glasala“ za izbor guvernerke, iako je bila odsutna, jer se nalazila na letovanju u turskom gradu Bodrumu. Tadašnji portparol DS Aleksandar Radosavljević je javnosti kao „dokaz“ predočio lažne avionske karte Nede Arnerić. Međutim, kada se saznalo da ne postoji vazdušna linija Bodrum-Beograd, tada je Bojan Pajtić izneo neistinitu konstrukciju kako je Arnerićeva od Bodruma do Istambula putovala taksijem, a od Istambula do Beograda avionom. Neda Arnerić je nekoliko meseci kasnije javnosti priznala da je tokom glasanja bila u Bodrumu. Isto su potvrdili i Boris Tadić i tadašnji predsednik Vlade Zoran Živković (DS), koji je čak naveo da je Bojan Pajtić „najodgovorniji za manipulaciju poslaničkim karticama“. Boris Tadić je tokom kampanje za mesto predsednika DS obećao da će rasvetliti aferu „Bodrum“ kad postane predsednik DS, ali je postavši predsednik DS „zaboravio“ svoje obećanje.

Uprkos teškoj kompromitovanosti aferom „Bodrum“, Pajtić se 2004. godine domogao položaja predsednika Izvršnog veća Skupštine APV. Do 2008. godine postao je „rekorder po članstvu u Upravnim odborima javnih preduzeća“. Ovakvu „laskavu“ ocenu dao mu je izrazito evroatlantski opredeljeni beogradski politički nedeljnik „Vreme“.

Pajtićeva vlast je već 2004. godine, na inicijativu LSV (danas je jasno da je LSV stranka rokfelerovih političkih lobista), ignorišući struku, tradiciju i javno mnjenje usvojila motive sa spomenika slobode u Rigi (okupljališta letonskih neonacista) kao motiv za zastavu Vojvodine. Ovo je otvorilo novi mračni proces u Vojvodini. Počeo je proces laganog, ali upornog obesmišljavanja antifašističkih tradicija Vojvodine i njihovoj zameni krajnje problematičnim sadržajima. Paradigma tog procesa je besramno promovisanje jednog titoističkog ketmana, kripto-fašiste i stvarnog obožavaoca Ezre Paunda, kao korifeja vojvođanskog antifašizma. Radi se o Radomiru Konstantinoviću. Zašto im je Radomir Konstantinović bio toliko značajan? Zato što je Konstantinović teško razumljivim stilom u svojoj knjizi „Filozofija palanke“ 1969. godine etiketirao niz najvećih srpskih pisaca nazvavši ih nosiocima „palanačkog duha“ i izneo lažnu tvrdnju o postojanju autentičnog „srpskog nacizma“.

Pajtić je imao dve godine da potpuno samostalno pripremi svoj položaj i odabere buduće saveznike za narednu deceniju autonomaške muže naših novaca. Zahvaljujući lošoj proceni, SVM je ušla u koaliciju sa LSV bez DS, pa na izborima 2003. godine nije uspela da dosegne cenzus na republičkom nivou. Čankovu LSV je iz političke smrti povampirio 2006. godine upravo Bojan Pajtić glasovima pokrajinskih simpatizera DS, tako što je primio LSV u koaliciju. Kadrovi DS i LSV su se godinama „kuplungovali“ na vlasti Javnih preduzeća. „Vojvodinavode“ i „Vojvodinašume“ su postale partijsko feudalno leno LSV. Svi ti, „dušebrižnici“ za sudbinu naših novaca, uporno su propuštali da u ustavnom roku (kraja 2008. godine) podnesu predlog zakona o finansiranju Vojvodine.

Da Vas podsetimo:  Odmazda bez javne rasprave

Tokom besomučne DOS-ovske privatizacije, uz puno učešće kadrova DS, omogućeno je tajkunima Miloševićevog doba da se „za tepsiju ribe“ domognu vlasništva nad poljoprivrednom zemljom, kombinatima i poljoprivrednom industrijom Vojvodine. Jedan od tajkuna postao je Miodrag Kostić, bivši direktor DS, koji je zahvaljujući privatizaciji munjevito postao poljoprivredni veleposednik i „kralj šećera“. Od svih tranzicionih režima istočne Evrope, evroatlantski svet nije zahtevao restituciju samo imovinskih prava građana Srbije. Svo vojvođansko autonomaštvo, pa i vojvođanska DS, razvijalo je, pomagalo i unapređivalo proces uspostavljanja novih spahiluka u Vojvodini. Deceniju i po su sprovodili ili bar pomagali feudalizaciju poljoprivrednih, industrijskih i drugih kapitalnih resursa Vojvodine, dok je očajni narod ostajao bez posla i prihoda, a danas se prave ludi.

Protiv pravne države ilegalnom „evropskom regijom“

Nastupanjem efekata svetske ekonomske krize 2008. godine, Pajtićev pokrajinski režim je sa ostalim vojvođanskim političkim autonomaštvom suštinski sprovodio u Vojvodini samo jedno: Uspostavljanje ilegalne „evropske regije“.

Ustvari, koliko god sistem poljoprivrednih subvencija bio loš, njime je Republika Srbija ipak izdržavala poljoprivredu u Vojvodini. Vredi podsetiti da je sistemom republičkih poljoprivrednih subvencija, za kojim danas žale najljući „autonomaši“ preko 70% republičkih novaca za agrar upućivano baš vojvođanskim zemljoradnicima. Upravo Pajtić je 2005. godine odlučujuće uticao da se uvede lošiji sistem subvencija. Upravo zahvaljujući njemu, subvencionisana je poljoprivredna proizvodlja po hektaru, a ne po prinosu. Šta više, Pajtić je čak predlagao da se uvede subvencija po hektaru bez vlasničkog ograničenja. Povukao se tek kada je javnosti postalo jasno da bi nelimitiranim subvencijama Republika iz svog budžeta ovako nagrađivala tajkune za to što su se za džabe domogli zemlje.

U doba kada je iz sve snage trebalo pripremiti poljoprivrednu industriju i zemljoradnju u Vojvodini da izdrži nalet svetske ekonomske krize, Pajtićevi autonomaši i beogradski evroatlantisti su sve snage uložili u narušavanje legalnog statusa Vojvodine u ustavnom sistemu R. Srbije. Tajno od javnosti, oni su pripremili Korhecov statut APV. Dragoceno vreme su protraćili da bi Vojvodini srušili krov na glavu. Septembra 2008. godine Pajtićevi autonomaši su u Vojvodini bespotrebno izazivali krizu ustavnosti i zakonistosti donošenjem akata kojima su uzurpirali republičke nadležnosti. Zakon o nadležnostima APV i Korhecov statut su imali svoj destruktivni politički smisao sami po sebi. Međutim, legalni položaj Vojvodine u Srbiji narušen je prvenstveno iz geopolitičkog razloga – radi ometanja energetske saradnje južne Evrope i Rusije. Vojvođanski separatizam je od 2008. godine sasvim uklopljen u antirusku geopolitiku NATO-a.

Tokom 2008. i 2009. godine, kada je nastupio odlučujući udar svetske ekonomske krize na Vojvodinu, Pajtićevi autonomaši su pokrajinsku privredu prepustili sudbini kako bi javnost zamajavali nemogućim Korhecovim statutom. Za svoju politiku su autonomaši potražili saveznike na lokalu među do juče mrskim im „Srbijancima“ i propagirali uspostavljanje niza autonomija u Pomoravlju, pravcem planirane trase „Južnog toka“.

Godine 2009. upozorio sam na fingiranost političkog sukoba Mlađana Dinkića sa Bojanom Pajtićem. Vrlo brzo potom, republički režim je skandalozno prilagodio srpsko zakonodavstvo pokrajinskom protivustavnom Korhecovom statutu. Evroatlantski Tadićev Beograd i autonomaški Pajtićev Novi Sad su na taj način združeno narušavali vladavinu prava sasvim propuštajući da se bore protiv posledica svetske ekonomske krize u Vojvodini.

Dušan Kovačev

FSK

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime