Odsustvo solidarnosti, nepoštovanje, bezobzirnost i poniženja u medijima

0
411

banksy_interest_in_people-1024x576Zašto uredništvo „Blica” ne smisli uverljivije razloge za otpuštanja ili bar ne objasni otkad to i po čijem nalogu poslovodstvo uređuje list? Zašto obezbeđenje na proslavi u Tanjugu izbacuje novinare u penziji? Zašto su u medijima ukinuti ne samo poštovanje već i najobičniji ljudski obziri?

Postoji li solidarnost sa novinarima koji su izgubili posao ili su im ukinute rubrike a oni sami premešteni na lošije plaćena mesta ili su na bilo koji drugi način obespravljeni i poniženi? Ne postoji!

Drugačiji – manje izričit – odgovor bio bi moguć jedino ako bi se estradni i – čak i tako – samo kratkotrajni i nedelotvorni protesti prihvatili kao verodostojno izražavanje solidarnosti.
Zbog čega nema poziva na štrajk?

Pojam estradnog nije slučajno upotrebljen jer – kao u slučaju Olje Bećković – protest nezadovoljnih građana nije ništa promenio. Poznate javne ličnosti, među kojima – kakve li ironije – neki od urednika koji se ne ustežu da u svojim redakcijama primenjuju metode protiv kojih tobože protestuju, imali su prilike da se slikaju kao borci za ljudska (u ovom primeru novinarska) prava. I to je sve. Kao na bilo kom pomodnom „hepeningu“.

Da li se može išta više, pitaćete, ako su mediji u privatnom vlasništvu, a gazde se udvaraju vlastima uklanjanjem nepoćudnih novinara koji u većini i sami ćute u strahu da će izgubiti posao? Naravno da može. Čemu, uostalom, služe čak dva novinarska udruženja i silne nevladine organizacije?

Ne samo da godišnjice i jubileje (u Tanjugu) obeležavaju bez svojih veterana već je na jednoj od takvih proslava obezbeđenju naloženo da neke od starih, penzionisanih novinara, kojima su uskraćene pozivnice, izbaci iz sale

Za kakve se to slobode i evropske vrednosti bore ako samo ćutke ili povremenim mlakim saopštenjima propraćaju – u doslovnom smislu – zatiranje i slobode izražavanja i novinarskih ličnosti?

Zbog čega ne pozovu na štrajk ili na odlučniji otpor esnafskoj ugroženosti, jer ovde nije reč o pojedinačnim slučajevima, već o masovnoj pojavi sa utvrđenim pravilima i prepoznatljivom metodologijom?

Da se Vlasi ne sete, ukidanje radnih mesta ili rubrika redovno se obrazlaže neophodnošću štednje koja je – jel’ – u nadležnosti poslovodstva, a ne uredništva. Već i površan pogled na listu onih koji su izgubili posao otkriva da se najviše štedi na nepoćudnima.

Moramo se, otuda, upitati kakvi su to urednici koji na to pristaju, kao što se moramo pitati da li su – kao u priči – poslednji u nizu naredbodavci iz vlasti koji nalažu poslovodstvu, a ono opet uredništvu, da za njihov račun uklanja nepodobne.

Znate ono, baba za dedu, deda za repu – i tako redom – sve dok se ne iščupa i zametne trag.
Žestok otpor otpuštanjima u Evropi

U Evropi su pokušaji vlasnika da utiču na uređivačku politiku – promenom strukture zaposlenih – redovno nailazili na žestok otpor. Među mnogim primerima za to dovoljno je da se pomene pobuna u „Mondu“, ili višednevna obustava rada novinara u Grčkoj i Italiji.

Kad god su, otuda, u pregovorima o kolektivnim ugovorima vlasti i poslodavci od novinskih udruženja tražili da zbog ekonomskih prilika „imaju razumevanja“ za smanjenje plata, čuli su redovno isti odgovor: vaše je da brinete o ekonomskom zdravlju zemlje, a naše o tome kako da zaštitimo zaposlene.

„Blic“ se, u poniznosti prema „gospodaru“ i osionosti i bezobzirnosti prema svima drugima, uključujući i sopstvene zaposlene, ne razlikuje više od tabloida kojima je to bilo glavno obeležje

Imajući to u vidu, nije nimalo neobično što se ovde ličnosti koje imaju dovoljno ugleda i odvažnosti za takav odgovor zamenjuju politički podobnima.

Moglo bi se čak reći da su šrafovi koji se – po potrebi – mogu zavrtati i odvrtati, sa stanovišta vlasti idealan obrazac konvejerskog novinarstva u kome je – kao na industrijskoj beskrajnoj traci – sve zamenljivo.

Kako se u tako obezljuđenom prostoru može braniti i negovati ne samo esnafsko već i bilo kakvo dostojanstvo?

Kada već o tome govorimo, prisećam se posete u Milanu najuglednijem italijanskom dnevniku „Korijere dela sera“. Jedna prostorija tog lista bila je uređena kao u muzeju, sa novinarskim stolom i pisaćom mašinom na njemu. Objasnili su mi da je u njoj radio čuveni novinar Montaneli, te će u njegovu čast ona takva ostati.
Poniznost prema gospodaru

Možete li tako nešto kod nas zamisliti? Naravno da ne možete, jer ovde su ukinuti ne samo poštovanje već i najobičniji ljudski obziri. Zaposleni se telefonom obaveštavaju o prestanku radnog odnosa ili se – nametanjem ponižavajućih uslova – primoravaju da sami odlaze.

Ni pisac ovih redova nije bio pošteđen sličnog iskustva. Pošto je deceniju i po u „Blicu“ imao jednu ili dve autorske kolumne i povremeno gostovao u trećoj i napisao par hiljada tekstova, telefonom mu je poručeno da se – prema nalogu poslovodstva – „zbog štednje“ ukida ona jedina preostala.

U Evropi su pokušaji vlasnika da utiču na uređivačku politiku – promenom strukture zaposlenih – redovno nailazili na žestok otpor – dovoljno je pomenuti pobunu u „Mondu“, ili višednevne obustave rada novinara u Grčkoj i Italiji

Uredništvo se nije ni potrudilo da smisli uverljivije razloge ili bar objasni otkad to – i po čijem nalogu – poslovodstvo uređuje list.

Najtužnije je ipak to što se „Blic“ (ne, nažalost, i jedini koji je izneverio svoje nekadašnje opredeljenje) u poniznosti prema „gospodaru“ i osionosti i bezobzirnosti prema svima drugima, uključujući i sopstvene zaposlene, ne razlikuje više od tabloida kojima je to bilo glavno obeležje.

Odsustvo elementarne pristojnosti u ovom slučaju ipak je zanemarljivo u odnosu na to kako su se u Tanjugu poneli prema svojim veteranima. Ne samo da godišnjice i jubileje obeležavaju bez njih već je na jednoj od takvih proslava obezbeđenju naloženo da neke od starih, penzionisanih novinara, kojima su uskraćene pozivnice, izbaci iz sale.

Ne može se, prema tome, govoriti o solidarnosti ako ne postoje osnovne pretpostavke za njeno postojanje, kao što se ne može govoriti o slobodi izražavanja ako je na uvredljiv i nipodaštavajući način ona ukinuta samim pripadnicima esnafa kojima je posao da je šire i neguju.

Koga je, uostalom, za to briga sve dok je na pretek šrafova koji se do mile volje mogu zavrtati i odvrtati a da ne daju glasa od sebe.

Dušan Miklja

Dusan_Miklja

Rođen 1934. godine u Beogradu. U životu se najviše bavio rečima kao profesor, prevodilac, novinar i pisac. Vračara mu je prorekla da će mnogo putovati, što se obistinilo. Bio je u međunarodnim snagama koje su čuvale mir na Sinaju. Izveštavao je, kao stalni dopisnik, iz Najrobija, Adis Abebe, Rima, Njujorka i Brisela. Kratko vreme proveo je u diplomatskoj službi u Rimu. Povremeno je bivao nezaposlen. Popeo se na Kilimandžaro. Počinio je sijaset drugih nerazumnosti. Pisao je romane, priče, putopise, drame, radio drame… Film „Jelena, Katarina, Marija” snimljen je po njegovom romanu. Prevodio je Markesa.

U Beogradu živi i radi kao nezavisni novinar i pisac.
(Izvod iz biografije, Goodreads​.com)

cenzolovka.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime