Oni su čuvari Kosova i Metohije

0
524

Srbi povratnici na Kosovu i Metohiji nemaju nameru da ponovo napuštaju svoja ognjišta iako imaju svakodnevne probleme. Razuđeni u nekoliko sela u opštini Istok, čvrsto su odlučili da svoje potomke podižu na ognjištu sa koga su i sami potekli.

Žarko Jeftić sa sinovima
Žarko Jeftić sa sinovima

Tipski izgrađene nove kuće naizmenično se smenjuju sa ostacima porušenih, spaljenih kuća, zatrpanix smećem i zaraslih u korov. Na ponekom zidu koji je preživeo albanske napade 1999. i 2004. godine na Srbe na Kosovu i Metohiji i dalje stoje natpisi UČK. Nekad puna Srba, danas su srpska sela u ovom delu Metohije gotovo prazna. Tek poneki povratnik Srbin. Neretko, samo stariji.

U povratničkom selu Žač, u opštini Istok podno Mokre Gore na Kosmetu, prva kuća na ulazu u selo — srpska. Domaćin Žarko Jeftić, ponosni otac petoro dece, vratio se u rodno mesto 2010. godine, kada je rešio da neće više da se potuca po tuđim kućama. Nova kuća sagrađena na temeljima stare. Prvi komšija — Albanac. Nekada je ta kuća pripadala Žarkovom bratu od strica, ali ju je on prodao. Prvi komšija Srbin, od njega udaljen — četiri kilometra. Žarko, ljudina vedrog duha, novog komšiju svojata, pa ga i dalje „zove“ brat-stric. U selu još deset srpskih povratničkih kuća, ali uglavnom prazne. Žarko ih zove „Srbi vikendaši“ jer samo vikendom, i to ne svakog, dolaze u kuće. 

„Lepo je ovde prijatno, danju spavamo-kunjamo, noću čuvamo, dežuramo i tako to… Uveče čuješ: te nešto lupi, nešto tresne — izjutra nema krave. Kad padne mrak, bacaju petarde… Pre neki dan mi odneli kokoške. Lepo ušli, natovarili u korpu, preskočili ogradu (obična žičana ograda) i odneli! I da sam video ko je — moram da ćutim, da ne bih popio metak. Još moja koža nije neprobojna“, prepričava smejući se Žarako svoju svakodnevnicu.

Šala, više reklo bi se ironija i inat, ga i održava u životu. Pokušava da kao i većina Srba povratnika živio od poljoprivrede ali, kaže teško je. Nema ko da kupi, a Albanci obore cene pa mleko, i ostale proizvode kupuju al za „bagatelu.“

„U Mitrovicu se ne isplati da idem — daleko je. Više potrošim nego što zaradim. Decu vozim u školu svaki dan u jednom pravcu četiri kilometra. Za to pare daje Kancelarija za KiM, hvala bogu redovno, inače… Kuće nam je obnovilo Ministarstvo za povratak ali — nema posla… Najstariji sin mi taksira u Mitrovici kad može, ali treba da se prehrani petoro dece! Nije ni bezbedno, evo neki dan me sretne komšija Albanac, pa mi kaže: ’Ti se bre se šetaš ovuda kô da si usred Srbije!“. Šta da mu odgovorim, okrenem na šalu i teraj“, priča Žarko dok sedimo na tremu ispred nove kuće. Pogleda u zemlju, pa reče:

„Evo šta je ostalo od stare kuće — samo ovaj stepenik i deo temelja… Za mustru“, opet se našali.

Najgore mu je za decu. Nemaju s kim da se igraju, nemaju slobodu da se kreću.

„Kad dođu iz škole, relacija im je soba—dvorište, i to je to!“, priča Žarko.

Krećemo. Ispraća nas do kapije, rasteruje kokoške koje dokono po lepom decembarskom danu lenje kvocaju.

„Neće ove niko da dira. Još su sitne, kad pređu tamo preko kilogram, e onda će da ih kupe“, aludira on na pređašnji razgovor o krađama. Mašu nam sa kapije, žele sretan put, mi njima ostanak. Tek kasnije od njegovog komšije Petka čujemo da Žarko ima i te kakve probleme. Dva deteta su mi ozbiljno bolesna. Za oba deteta leka ima, ali u Milanu, Italiji… Novac za put prikuplja manastir Viski Dečani, ali para još treba.

Kroz špalir albanskih kuća opasnih visokim kapijama na kojima se vijore zastave države Albanije, stižemo u dom Nebojše Drljevića, isto u Žaču. Njegovo domaćinstvo osmočlano. Najstariji član ima 84 godine, najmlađi dve godine.

Dvorište veliko, lepo sređeno. Sliku jedino kvari ruševina nekadašnje dvospratne kuće porodice Drljević. Nova kuća pod rukom domaćice blista. Jelka već okićena, a domaćica na sto iznosi zimnicu, meso… Očas posla je trpeza prepuna. Dva velika psa šar-planinca, laju li laju.

Baka Jelica, druga po starini u kući, odmahuje rukom, pa kaže:

„Jaooo, da nam nije pasa, ko zna šta bi se desilo sa nama… Oni kad zalaju, mi znamo da nešto ne valja, da je neko u dvorištu. To je oruđe naše. Oni nas čuvaju, inače…“, priča starica dok odmahuje glavom levo-desno prisećajući se naglas kako je bilo kad je 1999. godine morala da beži iz sopstvene kuće. Kaže, nije joj svejedno jer su gađali kamenjem i svašta se zbivalo. Pre rata, s Albancima su živeli normalno, sada sa njima nemaju kontakta. Mada, ima izuzetaka.

Domaćin Nebojša školsku decu takođe vodi u školu u Osojane. Krađe, nezaposlenost, problemi koji muče sve.

„Ni bezbednost nije na nekom nivou, pokušavaju i nas da pokradu, ali mi smo se nekako, eto, obezbedili, pa ne uspevaju… Ima još onih koji nas gledaju popreko, ali… Ne damo se!“, reče Nebojša podižući do tada oborenu glavu i pogleda nas pravo u oči. Tim gestom — rekao je više nego rečima.

Deca se raduju najavljenom bazenu koji bi od leta trebalo da proradi u Osojanima. Tada će, kaže, imati više i društva, pa će sve biti bolje. Put nas dalje vodi do sela Dragoljevac, udaljenog od Žača oko desetak kilometara. Između dve srušene kuće, mala nova kuća, u sredini na pragu, domaćin Ljubomir Miljković. Sa njim živi supruga Jelica. U selo se vratio 2015. godine 25. juna. Deca su u Beogradu, jer za njih ovde nema posla. Na obe srušene kuće ispisano velikim slovima UČK.

„Ne mogu ja to da izbrišem, nek stoji, ne smeta mi, samo da nas ne diraju. A i eto, podseća me na ono što nam se desilo. Komšija preko puta mi je Albanac, znamo se od pre, sa njim imam dobre odnose, često mi i pomogne kad nešto zatreba i tako…“, priča Ljubomir, mada, kaže, u zadnje vreme ih „čačkaju“ pomalo.

„Čim vide da nešto radim, onda hoće da prave štetu i da preko ograde bacaju đubre u dvorište. Napada velikih za sada nema, a kako će dalje da bude, ne znam“, sleže on ramenima.

Čeka mart. Kaže, za tada je planiran povratka Srba u još šest kuća, pa će tada kao biti lakše.

„Biće tu do mene, to mi je sve familija i ima da bude bolje onda“, uveren je on. U selu još nekoliko kuća obnovljenih, ali su prazne. Ljudi su se vratili, pa ponovo otišli jer nisu mogli da prežive.

Ljubomir nas ispraća. Za njim trčkara malo štene, koji nosi ime svog prethodnika, Krap, koga je Ljubomir morao da ostavi 1999. godine kad su izbegli.

U Istoku i okolini je nekad živelo osam i po hiljada Srba. Sada jedva da ima ima oko hiljadu, i to razuđeni na sve strane u desetaka sela i zaselaka.

Velimir Zuvić živi sa ocem, majkom i sestrom u selu Sinaje udaljenom od sela Dragoljevac oko 25 kilometara. Bavi se poljoprivredom. Vratio se 2008. godine. Zatekli smo ga kako peče jabukovaču. Sam. Prošle godine su mu zapalili seno i ukrali traktor.

„Držim stoku i time se i bavim. Kuća srpskih ima, ali nema ljudi. Nas Srba ima svega sedam, osam. Sa komšijama Albancima komuniciram sa zdravo—zdravo, većih problema nema… Osim što mi je neko, eto, napravio štetu prošle godine“, priča ovaj mladi čovek dok stoji na temeljima porušene stare kuće sa koje pogled obuhvata celu osojansku dolinu i šire.

„Nema ljudi i to je problem. Samoća… Izgubio sam nešto volju… Nisam kao ranije“, kaže on sležući ramenima dok odgovara na pitanje da li se pokajao što se vratio.

Iz Sinaja idemo u selo Opraške. U selo koje čini samo jedna porodica, i to srpska. Do kuće se stiže kroz albanska sela i makadamskim putem. Domaćim Petko Miletić ovde se sa suprugom i dvoje dece vratio 2009. godine. Oba deteta su školskog uzrasta i kao i ostala srpska deca, idu u školu u Osojane. U Opraške su se prvi Srbi vratili 2006. godine u tada obnovljenih 13 kuća. Godine 2009. napravljene su još dve kuće, u međuvremenu su se svi Srbi povratnici vratili za Srbiju, i to pre svega zbog ekonomskih uslova. Petko je doskora držao krave, ali je to morao da proda. Jer, kako priča, malo-malo, pa mu komšije Albanci ili odnesu pumpu za vodu, ili odseku kabal od struje…

„Godine 2011. smo imalo problema, jedan je čovek ozbiljno pretučen i jedna kuća zapaljena. Sad je tako kako je. Nije bezbednost baš dobra, ali ide nabolje. Napada je sve manje, ali nas ekonomska situacija ubija. Prve komšije Srbi su mi udaljeni oko četiri kilometra. Teško prodajemo ono što proizvedemo jer je cena niska… Šta i kako ćemo dalje, ne znam, ali nemamo ni kuda“, kaže on.

Domaćica Snežana, inače rodom iz Kruševca, dane i samoću prekraćuje vezom, ručnim radom.

„Samoća je najgora. Dosada. Ovo uzmem, heklam, pa se zanimam. Pokušam nešto da prodam… I nije mi svejedno kad ostanem sama ovde… U blizini imamo jednog Albanca iz Albanije, koji je uzurpirao neka srpska imanja i ima velike pse dresirane koji malo-malo, pa dođu pred vrata… Više puta su nam i decu napadali ali, ne možemo mu ništa, priča Snežana dok nam pokazuje svoje rukotvorine vredne svake pažnje.

Brankica Ristić

www.rs.sputniknews.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime