Napokon se i to desilo. Nakon nekoliko meseci mrcvarenja javnosti svojom pritajenom kampanjom, Vučić je najzad procenio da je vreme da objavi svoju predsedničku kanditaturu. Učinio je to na sebi svojstven način. On koji je lično i kroz svoju mrežu mulj-medija žestoko napadao druge kandidate da zloupotrebljavaju državne i političke položaje za svoje kampanje, da je predsednički kandidat objavio je sa pozicije predsednika vlade i u Upitniku, udarnoj političkoj emisiji na državnoj televiziji, koja je trajala koliko god je on smatrao da treba, pri čemu je više desetina puta prekidao nesrećnu voditeljku i žalio se na televiziju koja mu je sve to omogućila, svakako ne kao predsedničkom kandidatu već kao predsedniku vlade.
Naravno, u trenutku kada Vučić i formalno postaje predsednički kandidat mora se, i formalno, postaviti pitanje zašto neko ko je predsednik vlade koji, u političkom sistemu Srbije, ima svu izvršnu vlast želi da sve to napusti i ustoliči se na mesto sa mnogo manje ustavnih ovlašćenja i moći, više protokolarno nego operativno?
Stav većine nerežimskih analitačara da Vučić time otpočinje svoj pokušaj apsolutizacije vlasti u Srbiji, do koje će doći promenom Ustava, kojom bi se pored ostalog zemlja uvela u predsednički sistem, ili postavljanjem svog poslušnika za predsednika vlade onako kako je to činio Tadić, ima svoju logiku i argumentaciju. Ali, u tom smislu svoju logiku ima i pitanje – zar mu ne bi bilo tehnički lakše da apsolutizaciju vlasti izvrši proguravanjem “svog” predsedničkog kandidata (npr.Vulina), kako je to svojevremeno učinio Milošević sa Lilićem?! Verovatni drugi krug, u tom slučaju, ne bi bio nikakav preveliki rizik kako nam sugerišu Vučićevi dežurni analitičari, budući da on apsulutno kontroliše i medije i sve izborne mehanizme. Bar ne veći rizik od toga da, kao predsednik, izgura promenu Ustava, na koju se obavezao svojim zapadnim gospodarima. Jer, nemojmo zaboraviti da potrošeni Tadić nije od Nikolića, u drugom krugu, izgubio toliko voljom izašlih glasača, koliko voljom Van Rompeja, tadašnjeg šefga EU, koji je Nikoliću pobedu čestitao još oko 16 časova. Ostalo je odradio CESID (pre njih Miki Rakić i MI-6), kao tadašnji instrument zapadne kontrole izbornog mehanizma u Srbiji, davanjem okvirnog zadatka CIK-u. Ostalo je istorija iz stradanja u sunovrat.
Želim da kažem da nikako kao Vučićev motiv za kandidaturu ne treba odbacivati želju da sebe lagodnije i bezbednije politički pozicionira! Duboko svestan da njegova politika doživljava kolaps na svim nivoima životne stvarnosti i da opstaje samo na medijskoj agresivnosti i beskurpuloznosti, koja građanima Srbije ne dozvoljava da kritički sagledaju, ili bar da čuju, ISTINU o stvarnim efektima njegove vladavine Vučić čini jedino što može u ovom trenutku. Povlači se na bezbedniji položaj, svestan da njegove manipulacije deluju sve besmislenije!
A prava ISTINA je da Vučića više ne primaju rado po evropskim prestonicama, da ga Rusija principijelno toleriše, ali na njega ozbiljno ne računa, da su mu Trampova vrata zatvorena još u onom trenutku kada je njegov štab objavio koliki je prilog Vučić dao za Kampanju Klintonovih (ne od svojih, već od državnih para), da su njegovi ekonomski “uspesi” samo medijske špekulacije, da je uključen u mnogo sumnjivih poslova kao mlađi partner mafijaškog režima Mila Đukanovića, da je privredne tokove potpuno predao u ruke hrvatskih tajkuna itd. Ništa dobro. Ništa što obećava da zamajavanje Srbije može potrajati duže od godinu dana. Posvađan, prvo sa samim sobom, a onda sa svima ostalima (sem Vulina i Stefanovića), on očajnički traži izlaz iz začaranog kruga političkih uzroka i posledica, koji uvek dolaze “ex-post” (2), ali nikada ne izostaju!
Predsednički izbori idealan su zaklon, za burna politička vremena koja neminovno dolaze. Konačno priznanje Kosova, atributi državnosti Vojvodine, prekogranična regija “Sandžak”, promena Ustava koja će sve to verifikovati, predaja vodnih resursa i preostale državne imovine neoliberalnom kapitalu u vidu tzv. “investicionih fondova”, samo su neke od obaveza koje je Vučić preuzeo prema svojim stranim nalogodavcima koji su ga doveli na vlast, a još uvek ih nije nije ih ispunio. Ne što nije želeo, ili hteo, već što nije mogao. Njegova politička istrošenost, iako je on prikriva ličnom i stranačkom agresivnošću, kao i zloupotrebom medija i pravosuđa, ne garantuje da će kao premijer moći da ispuni obaveze koje je preuzeo.
Povlačenje na politički lagodnije mesto predsednika države, bar on tako smatra, otvoriće mu mogućnost da kroz stranačku infrastrukturu, iskontroliše proces postavljanja premijera po svom ukusu, čime će Zapadu odužiti dugove za dovođenje na vlast, a sebe politički sačuvati. Mislim da se prekombinovao. A siguran sam da je i Nikolić tako razmišljao kada je postavljao njega, pa mu se nije baš posrećilo.
U svakom slučaju da bi što legitimnije uradio to što želi, Vučiću su neophodni i parlamentarni izbori, pa kao što sam njegovu predsedničku kandidaturu najavio još pre par meseci sada najavljujem da će uz predsedničke biti raspisani i vanredni parlamentarni izbori. Gotovo sigurno. Oni su mu neophodni da bi dao pun legimitet, ali i mandat, onome koga on vidi kao svog naslednika na mestu premijera. U tome ga može sprečito jedino izričito protivljenje Zapada, no čini se da oni nemaju razloga da ga, u aktuelnom političkom trenutku, u tome sputavaju. Tim pre što su i Vučićevi najozbiljniji takmaci (Vuk Jeremić i Saša Janković) pod njihovom punom kontrolom.
Dakle, sada kada je Vučić objavio kandidaturu, ključna dilema nije ko će biti budući predsednik, već ko će ga naslediti na mestu premijera?! Od toga će, a ne od imena predsednika, zavisiti dalje kretanje Srbije u periodu koji neposredno predstoji. Da li Vučić i posle Vučića (kako on zamišlja), ili …? Da bi odgovorili na ovo pitanje svakako valja razmotriti ko su njegovi mogući naslednici?
MOGUĆI VUČIĆEVI NASLEDNICI
Jasno je da će u avanturu sa bespotrebnim raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izbora Vučić ući sa namerom da, kao apsolutni pobednik, pruži legitiman mandat premijeru po svom izboru. Uzimajući u obzir njegovu apsolutističku narav, kao i obaveze koje ostavlja svom nasledniku, jasno je da će njegov izbor biti čovek spreman na potpunu poslušnost i bez moralnih skurpula da sprovede sve što mu se naredi bez obzira na posledice koje to može imati po narod i državu. U tom kontekstu svakako se izdvajaju dva imena, Stefanović i Vulin, s tim što mi je ovaj drugi izvesniji, uprkos činjenici da su mu zenice daleko šire od vremena kada se predstavljao kao patriota po Kosmetu. Valjda mu se kvari vid. Pomenute kriterijume, istina, zadovoljavaju i mnogi drugi SNS prvaci, poput Kneževića, Drecuna ili Babića, ali ipak to bi bilo previše neozbiljno.
No, Vučićev problem, biće njegovi zapadni mentori, koji bi na tom mestu najradije videli Zoranu Mihajlović kao garanta svojih nezajažljivih interesa. Iza nje stoji i lobi srpskog ogranka Trilaterale, što Vučić može da ne voli, ali će mu biti teško da prenebregne. Ono što je Vučiću neprihvatljivo kod Zorane kao mogućeg premijera jeste višak ambicija i manjak odanosti prema bilo kome izuzev prema svojim zapadnim mentorima. On i sada na nju nema gotovo nikakav uticaj i naloge joj prenosi preko stranih ambasada, tako da ona sigurno neće biti njegov izbor. Ali, kao što znamo, ne pita se samo on …
Naravno, tu je i politički hermafrodit, Ivica Dačić, koji je naprasno zaboravio na svoje obećanje da će se kandidovati na predsedničkim izborima, ali se dosetio da bi mogao biti premijer, pa se otvoreno preporučuje Vučiću kroz medije, a biračima kroz zaoštrenu retoriku o nacionalnim pitanjima. Čovek koji je potpisao Briselski sporazum i sa Tačijem kafenisao u više navrata, ponaša se kao da nije ni čuo za odricanje vlasti od Kosmeta, ili kao da nikada u vlasti nije ni bio, što je najbolja potvrda da su parlamentarni izbori izvesna stvar. Iako je poznato da Vučić prema njemu gaji prezir koji se graniči sa gađenjem, Dačićeva pragmaničnost i spremnost da trpi, ali i da pripreti, nisu mu dozvolili da ga se otrese, pa i u ovoj situaciji izgleda mu manje loše rešenje od zmijolike Zorane Mihajlović. Ili bar prihvatljivije…
Naravno, sve će zavisiti i od rezultata izbora, ali pred Vučićem je svakako težak period, kada će morati da iznova osvaja većinu onoga što sada ima pod kontrolom. Tim pre, što će, ako želi da prodaje sebe kao predsednika svih građana, morati da se povuče sa stranačkih funkcija. Tamo će, istina, možda moći da postavi koga god želi, ali sigurno je da će njegov izbor biti limitiran na klimoglave političke pigmeje kojima se okružio, a koji sigurno neće biti u stanju da upravljaju naglo naraslom i osetljivom stranačkom strukturom u kojoj ima mnogo nezadovoljnih po raznim osnovama. Broj raspuštenih odbora kojima Vučić upravlja kroz poverenike pokazuju da ni sam Vučić nije bio sposoban da se sa stranačkim problemima suoči na pravi politički i demokratski način. Ovde moramo primetiti da stoprocentna podrška predsedništva stranke njegovoj predsedničkoj kandidaturi ima mnogo manju političku težinu nego da je njegovu kandidaturu podržalo 70 % stranačkih odbora. Saopštenja podrške koja će uslediti nakon odluke predsedništva samo su farsa, koja ima manipulativni karakter, a ne stvarnu političku vrednost.
UMESTO ZAKLjUČKA ILI FAKTOR NIKOLIĆ
Bura koju je podigla kratka vest agencije „Sputnjik“ da će i se Nikolić kandidovati za predsedničke izbore(3) jasan je pokazatelj koliko se Vučić boji ove mogućnosti. Razlog nije u činjenici što Nikolić ima ozbiljne šanse za pobedu, već u tome što bi njegova kandidatura jasno ukazala na tri stvari:
-Vučić u stranci nema podršku kojom se hvališe i sigurno je da bi mnogo članova sa dužim stažom u stranci svoj glas dalo Nikoliću, što bi bilo uvod u opasne podele rovite stranačke strukture o čemu sam već govorio.
-Sve manipulacije kojima Vučić pribegava da bi pokazao kako ima podršku Rusije (kroz svojatanje zasluga za Putinovu odluku da pomogne naoružavanje Vojske Srbije) pale bi u vodu, jer bi ruska diplomatija diskretno, ali jasno, stavila do znanja da Nikolić uživa daleko veće poverenje ove zemlje. A ako bi podrška Rusije Nikoliću bila izričita, onakva kakva je bila Dodiku, on ne bi bio ni bez šansi za pobedu.
-Nikolić najbolje poznaje sve Vučićeve slabe tačke (od političkih do psihičkih), a dobra Agencija za politički marketing mogla bi od toga da napravi čudo.
U svakom slučaju, kandidatura Nikolića bila bi dobra vest za čitav patriotski diskurs, bez obzira što se Nikolić tokom svog mandata nije proslavio patriotizmom. Ona bi, sama po sebi, ukazala na brojne Vučićeve slabosti i pomogla sagledavanju teških posledica koje njegov izbor može imati po Srbiju kao pravoslovnu i slovensku zemlju.
No, nažalost, poznajući Nikolića verovatnije je da će on mogućnost svoje kandidature pretočiti u predmet nekakve političke trgovine sa Vučićem, pa u to ne treba polagati neke velike nade.
Iako, i bez Nikolića i sa njim, gledano na duži rok, Vučićeve bolesne ideje nemaju šansu da opstanu, svaki dan njegove vlasti dodatno podiže cenu koju zemlja i narod moraju platiti za Slobodu od jarma koji nam je nametnuo. IMAJMO TO NA UMU, MI SRBI, NAROD PRAVOSLAVLjA I KOSOVSKOG ZAVETA …
Dragan Milašinović
/www.fsksrb.ru
Uputnice:
– www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/svet/2551646/vals-podneo-ostavku-novi-premijer-kaznev.html
– ex post – „unazad“, jedna od osnovnih zakonomernosti u delovanju društvenih zakonitosti
– www.politika.rs/scc/clanak/374376/Sputnjik-Nikolic-resio-da-se-kandiduje-za-predsednika
Analiza članka je veoma dobra i treba je svakodnevno ponavljati, ne bi li nekako dospela do svesti debelokožaca, glasača.
Добра анализа. Тај сценарио изгледа најреалнији. Није ни питање која је излазна стратегија за епизодисту којег би Вучић довео за премијера да за њега вади кестење из ватре. Наватирали су се добро, и то је једино што им је битно…