Pismo sa Kosova ili kad bezbednost postane luksuz

0
381

U većim srpskim mestima kradu se automobili, u rubnim selima stoka. Naša zajednička ocena je da žele nešto da isprovociraju

Pojedini mediji u ostatku Srbije preneli su vest srpskih medija sa Kosova i Metohije u kojoj, otprilike, piše: Tri srednjoškolke stopirale su u Gračanici do škole koja se nalazi u pet kilometara udaljenom Lapljem Selu. Njih je povezao Albanac koji potom nije hteo da zaustavi auto. Devojčice su molile da čovek zaustavi automobil, ali je on odbijao i posle njihovih paničnih zahteva i plakanja konačno se zaustavio. Slučaj je potvrdio Bratislav Trajković, komandir policijske stanice u Gračanici, i rekao da je istraga u toku. U istoj vesti još piše da kroz Gračanicu prolazi magistralni put Priština-Gnjilane koji je vrlo prometan i često se iz automobila dobacuje srednjoškolskoj deci i ženskim osobama. Incident se dogodilo 15. aprila u popodnevnim satima. (U međuvremenu, na osnovu snimka sigurnosnih kamera policija je   uhapsila Albanca E. K. starog 35 godina zbog seksualnog uznemiravanja pomenutih devojčica.  Određen mu je pritvor od 48 sati.)

Ključna reč ove vesti je stopiranje. Ona čini da se oni koji čitaju vest, a ne poznaju situaciju na terenu, odmah zapitaju zašto su stopirale? Kao da nisu svesne gde žive. Sigurno je ta reč izazvala i drugačije zaključke, jer stopiranje nije uvek pravo i popularno rešenje. Iz ove vesti, odnosno pomenute reči, širi se jedna duža i ne tako lepa istina. Radi se o slobodi kretanja Srba kroz srpske sredine, ali, da prvo razjasnim zašto su devojčice stopirale.

OPASNO STOPIRANjE

Da bi otišle, ne u školu kako je prvo javljeno, već na praktičnu nastavu u bolnici u Lapljem Selu, jer su učenice Medicinske škole u Gračanici, one mogu ili da stopiraju ili da plate taksi koji bi ih koštao pet evra u jednom pravcu. Praksa se obavlja posle časova, odnosno onda kada školski autobusi više ne saobraćaju. Kako su u prisustvu roditelja ispričale u policijskoj stanici, u trenutku kada su ušle u auto nisu znale da im je stao Albanac. U to su posumnjale kada je počeo da ih ispituje, jer su primetile da srpski jezik govori sa akcentom. Pre nego što su stigli u Laplje Selo postale su nervozne zbog njegovog ponašanja, i u trenutku kada je odbio da stane počele su da plaču, paniče i vrište, svesne šta može da im se dogodi.

Školski autobusi iz Gračanice put ostalih srpskih mesta u centralnom delu Kosova odlaze u podne. Deca koja idu na praksu u KBC Priština-Gračanica, čija se odeljenja nalaze u Gračanici i Lapljem Selu, često stopiraju. (Praktična nastava u bolnicama ne može da se odvija za sve đake pre podne, jer su male i nema mesta.) Pored školskih autobusa, između sela saobraćaju i privatni kombi prevoznici, i poslednji iz Gračanice odlazi u četiri sata popodne. Do podneva oni polaze na pola sata, dok kasnije ređe idu. Da ne bi polazili sat i više ranije, deca se odlučuju za stopiranje. To rade i stariji ljudi, prinuđeni su na to. Rukovode se time da je reč o srpskim sredinama i da opasnosti nema. Poslednji slučaj ih je demantovao i pokazao da slobode kretanja nema ni kroz srpske sredine.

Dve decenije Srbi južno od  Ibra muku muče sa prevozom. Posebno je teško deci, odnosno učenicima srednjih škola. Da bi stigli do škole u Gračanici, a žive 15 kilometara dalje, oni polaze u pola šest ujutro, jer im od sedam sati počinje nastava. Radi se o proteranim srednjim školama iz Prištine koje rade u zgradama osnovnih škola po okolnim selima, i autobusi skupljaju đake po centralnom delu Kosova. Nastava se u tim školama 20 godina izvodi u tri smene, traje od sedam ujutro do sedam uveče, i dnevno kroz školu prođe  preko hiljadu đaka –  OŠ „Kralj Milutin“ u Gračanici, na primer. Školskim prevozom do Gračanice dolazi i jedan broj Srba, jer je besplatan. Uglavnom ga koriste porodice koje žive od minimalca. Ta praksa je postala normalna i opšteprihvaćena, pa se tim ljudima zbog prevoza izlazi u susret, odnosno kada već dođu u Gračanicu svi se potrude da im sve završe do podneva kada istim autobusima mogu da se vrate.

SLOBODA KRETANjA U GETU

Kada je reč o privatnim kombi prevoznicima, iskreno, to je teško rečima opisati. Ima situacija kada se ljudi voze i u gepeku jer nema mesta, i upravo zbog problema kretanja koji Srbi imaju kroz srpske sredine, policijci srpske nacionalnosti često to ne primećuju. U tim kombijima možete čuti kako ljudi komentarišu gužvu rečima da je dobro dok ne počnemo i na krovu da se vozimo, kao u Indiji. Subotom i nedeljom, osim privatnih automobila, ne postoji drugačiji vid prevoza  jer ne saobraćaju ni kombi prevoznici, a, podrazumeva se, ni školski autobusi.

Opština Gračanica formirana je u februaru 2008. godine i još uvek ne može da reši problem prevoza ljudi kroz srpske sredine. Lokalna samouprava godinama pokušava da registruje komunalno preduzeće u okviru koga bi funkcionisao i gradski prevoz, ali u Prištini to neko stopira. Plan za organizaciju takvog prevoza postoji – reč je o pet linija – ali pored sredstava,  nedostaje i spremnost da se, eto, toliko učini Srbima. Kao alternativa, dok se ne smiluju nadležni iz Prištine, izdate su dozvole kombi prevoznicima koje sam već pomenula.

Ni tu nije sve gotovo. Kombi prevoznicima koji žive u opštinama Lipljan i Kosovo Polje problem pravi policija jer ne priznaje dozvolu za rad koju im izdaje opština Gračanica. Takozvani kosovski sistem je u pitanju, ali je odnos Srba i Albanaca iznad toga, odnosno dva pomenuta mesta pripadaju albanskim opštinama. Jedno vreme su prevoznici plaćali dve dozvole, pa su ih pokazivali kako ih koja policija zaustavi. Kada su rešili da isteraju pravdu, odnosno da ostanu dosledni u tome da dozvola izdata u opštini Gračanica važi i za kretanje na teritoriji opština Lipljan i Kosovo Polje, uz pritisak na lokalnu samoupravu u Gračanici da se u resornom „ministarstvu“ za to izbori, imali su situaciju da ih policija čeka na liniji gde počinje druga opština i piše kazne od nekoliko stotina evra jer nemaju dozvolu njihove opštine. Prevoz je bio organizovan tako da putnici izađu na području opštine Gračanica i peške pređu na teritoriju opštine Lipljan,na primer,  dok lipljanska policija sve to posmatra, i odatle krenu pešice do grada. Kombi ne prelazi tu liniju. Sada je situacija bolja, ali vlasnici kombija ne isključuju mogućnost da se već sutra sve može vratiti na staro. Mi to zovemo sloboda kretanja u getu.

ALBANCI SU SE OSILILI

Što se drugih krajeva tiče, ako izuzmem sever pokrajine gde saobraćaj funkcioniše manje-više normalno, situacija je gora nego u centralnom delu. U Metohiji i dalje prevoza uopšte nema između srpskih mesta, a do Kosovske Mitrovice mogu dva puta nedeljno. Ono malo Srba što radi po povratničkim selima putuje albanskim autobusima, i čim primete da ih ostali putnici malo duže gledaju silaze i pre stanice do koje putuju, pa nastavljaju peške kroz albanska mesta sa strahom da će neko da ih zaustavi. Iz Štrpca saobraća jedan autobus do Beograda i postoji kombi prevoz do pojedinih gradova u centralnoj Srbiji, ali to je jedan polazak dnevno i može da se putuje jedino ako se prethodno rezerviše mesto. Slična situacija, kada je prevoz u pitanju, je i u Kosovskom pomoravlju. Mesto treba rezervisati i kod prevoznika u Gračanici, ali je situacija nešto bolja jer postoje po dva polaska dnevno do Beograda, Kruševca, Kraljeva i Niša.

Elem, tako nam je kako nam je. Da se vratim na poslednju rečenicu vesti sa početka teksta gde se pominje put Priština-Gnjilane. Taj put nema veze sa slučajem pomenutih učenica, jer su one stopirale u drugom pravcu, na potpuno drugoj starni puta. Dobro je da je on pomenut, jer tačno je da nema dana da se ne desi da Albanci koji njime prolaze ne dobacuju pogrdno i ne provociraju. Dešava se – posebno poslednjih nedelj – da dok hodamo ulicom Albanci uspore autom iza nas i tako nas prate. Ako se okrenemo da ih pogledamo, onda nam svašta pogrdno pokazuju. Na meti je obično ženski svet, ali su pre nekoliko dana svešteniku pokazivali srednji prst – u Gračanici, usred bela dana.

U danima kada nas je obilazio patrijarh Irinej i hrabrio da izdržimo i opstanemo. U nedeljama kada se na srpskoj, ali i evropskoj političkoj sceni predlažu različita rešenja za pitanje Kosova i Metohije – od kojih jedno ispravno, pred Bogom i ljudima, nismo čuli – primetili smo da su se Albanci osilili. U novobrdskom kraju su počeli da zalaze po srpskim prodavnicama i da sede sa Srbima. Kažu da ih ispituju o različitim temama. U tim krajevima je poslednjih nedelja pojačano prisustvo italijanskih karabinjera, pa su Srbi gotovo prestali da se kreću noću. (Čuli su određene priče koje su zastrašujuće, ali i neproverene, pa ih sada neću pominjati.)

U Gračanici Albanaca ima na ulici u svako doba dana i večeri. Otuda i ova sloboda, prvo da stane srpskim devojčicama, a onda i da se ponaša kao otmičar i manijak. Albanske zastave su postavljene na auto-putu od Prištine do Prizrena u dužini od 80 kilometara. Dalje, krađe ne prestaju. U većim srpskim mestima kradu se automobili, u rubnim selima stoka. Naša zajednička ocena je da žele da isprovociraju nešto, a nama valja da trpimo i ostanemo mirni. U poplavi  vesti i izjava političara, a vezano za našu sudbinu, to trenutno dominira srpskim sredinama na Kosovu i Metohiji. Mi smo se o svom jadu zabavili jer šta god da su smislili, mi moramo to ovde preživeti i ostati.

Janja Gaćeša
Izvor: Novi Standard

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime