Pismo sa Kosova ili utisci Vidovdana 2019.

0
449

Snagu i mudrost moramo pronaći, jer ih ni ovog Vidovdana nije bilo u meri u kojoj je trebalo

Sređujem utiske posle Vidovdana. U prvi plan izbija najčešće postavljano pitanje uoči liturgije u manastirskoj porti: „Da li je došao patrijarh?“ Pokušavam na internetu da pronađem gde je njegova svetost bio i, kao za inat, loš internet,  i sve traje duže nego što u trenutku imam živaca da čekam. Odustajem od kompjutera, jer nije ni važno gde je bio. Na Kosovo i Metohiju, za Vidovdan, već drugu godinu zaredom nije došao. U novinama nije bilo naslovnih strana posvećenih obeležavanju Vidovdana na Kosovu i Metohiji. Nije da se ništa nije moglo pročitati vezano za taj važan dan, ali o samom obeležavanju na Gazimestanu i Gračanici – šturo.

U Gračanicu i na Gazimestan nije došao niko od predstavnika vlasti iz Beograda. Ni zamenik nečijeg zamenika, ni pomoćnik nečijeg pomoćnika – niko. Nije bilo ni predstavnika Srpske liste. Predsednik opštine Gračanica bio je na početku liturgije, ali je brzo napustio, jer je u 10 sati zakazao uručivanje rešenja dobitnicima stanova u Lapljem Selu i Donjoj Gušterici. Baš u vreme dok u porti traje sveta arhijerejska liturgija koju služe šest vladika i mitropolit.

NEOPISIVA SNAGA

Pitanje koje sam navela, vezano za patrijarha, moglo se čuti danima uoči praznika. Ništa se nije znalo, niko ništa nije govorio i sve je ukazivalo na to da ga ni ove godine nećemo videti. Više nego bilo koje godine ranije, narod se do poslednjeg trenutka nadao da će doći – želeli smo da dođe i bude sa nama. Zašto?

Vidovdan je poseban dan za nas koji na Kosovu i Metohiji još uvek živimo. On nam daje neku neopisivu snagu, jer tog dana na Kosovo dođu ljudi iz različitih krajeva Srbije, Crne Gore, Republike Srpske, ove godine i iz Severne Makedonije. Svi smo na tom polju okupljeni da odamo poštu onima koji nam svojom žrtvom i primerom kroz vekove daju smisao opstanka i trajanja, bez obzira kolika su iskušenja. Kada je tu i patrijarh srpski, onda to ima posebnu težinu i sve teško, bar tog dana, postane nam lako.

Ponoviću da je svetu arhijerejsku liturgiju, a potom i parastos na Gazimestanu, služilo šest vladika – među njima umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački Atanasije – i  mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije. Za pomenutu dvojicu narod nije pitao da li dolaze, nekako se zna da su oni poslednjih godina redovni za Vidovdan i niko, naravno, nema ništa protiv. Međutim…

DIREKTNO U GLAVU

Bez patrijarha na Kosovu, znali smo da će njihove besede  da budu oštre i bez biranih reči – tako je bilo i prošle godine. Pominjali su Miloševića, komuniste, citirali Radovana Karadžića, pominjali vlast na način na koji su je pominjali, i ni jednom ni drugom nije prvi put da u ovakvim i sličnim prilikama tako besede. (Mislim da izraz „tuku direktno u glavu “ najviše odgovara onome što smo imali prilike da čujemo u porti i na Gazimestanu, pa sad, kako se kome dopada. Tuga je što je to mnogim novinarima bilo dovoljno da eleminišu celu besedu, a nije da se baš ništa nije imalo za preneti.)

Rekao je mitropolit Amfilohije da nije snaga u broju nekog naroda nego u Gospodu, i da o tome svedoči ljudska istorija. Nije pitanje, rekao je on, koliko nas je, već koliko je časnih i poštenih ljudi, koliko je hrišćana koji nose časno i čestito svoj krst i žive po Svetom jevanđelju. „Oni ne samo što nastavljaju tradiciju i predanje svojih predaka, nego su svedoci, i pred moćnicima i silnicima ovoga sveta, koji je pravi i jedini istinski put za ljudsko biće“, rekao je on.

Vidovdan se poslednjih  decenija, ali i kroz našu istoriju, uvek vezivao za neke krupne događaje. Simbolika tog praznika toliko je jaka za Srbe, i sve što se dešavalo i dešava baš tog dana, nije slučajno.  Zato mislim da nije slučajno to što patrijarh nije došao. Možda su njegovi razlozi opravdani, ali mi o njima ništa ne znamo, niti ga je ko onog dana od crkvenih velikodostojnika pomenuo – kao da ne postoji. Nije slučajno ni što političara nije bilo južno od Ibra, ili što se baš tog dana pričalo o novom vodovodu u Zubinom Potoku i aerodromu kod Kraljeva. Zašto baš na Vidovdan ako ne iz razloga da se skrene pažnja sa najvažnijeg događaja u zemlji – 630. godišnjice Kosovske bitke – odnosno da se ne potencira toliko, i opet, taj kosovski zavet. Trebalo je razvući obeležavanje Vidovdana na sve strane, i bez velikog akcenta na ono što se dešava u centralnom delu Kosova i Metohije.

DUH KOMUNIZMA

Umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački Atanasije poručio je na Gazimestanu da smo narod sa velikim duhovnim i duševnim rezervama, borci za pravdu, krst časni i slobodu zlatnu.

„Moramo naći snage i mudrosti da sačuvamo svoju veru, duh i tradiciju, jer je samo vera ono što nas može i mora održati u ovim teškim vremenima. Dajemo zavet da ćemo se boriti, kao što su se borili naši dedovi i očevi naši, za ovu svetu zemlju koju nam je Bog dao. Ovo je mesto stradanja, ali i mesto koje nam daje snagu da ostanemo tu gde su Srbi vekovima živeli. Zato dolazimo ovde svake godine i dolazićemo i dalje, jer imamo vere u vaskrsenje“, rekao je vladika Atanasije na Gazimestanu.

Da, snagu i mudrost moramo pronaći, jer ih ni ovog Vidovdana nije bilo u meri u kojoj je trebalo. Zato je opšti utisak ovog Vidovdana, izuzev kulturnog dela programa koji je i ove godine bio dobar, da je provejavao duh onih komunističkih vremena kada je sve rađeno po nečijoj komandi. Kada se ništa ne zabranjuje i sve je dopušteno, a ustvari sve je zabranjeno i ništa nije dopušteno. Još vidamo rane tog prokletog vremena, ali izgleda da ništa nismo naučili. I nećemo, sve dok ga se potpuno ne odreknemo i za obeležavanje Vidovdana ne odaberemo Gazimestan kao tačku svog okupljanja. Sabrani oko Kosovskog zaveta na jednom mestu, sa jednom jasnom porukom. Do tada, neka nam je ovakvima Bog u pomoći.

Janja Gaćeša
Izvor: Novi Standard / standard.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime