Poslednji skeč za Srbiju

2
1387

Pametni i upućeni ljudi naglašavaju da Srbija, pogotovu sada, ne sme davati brzoplete odgovore na „kosovsko pitanje”. Prvi put u poslednjih četvrt veka vreme ne radi za njene neprijatelje. Žuri se jedino Vučiću i njegovim nalogodavcima, jer im ističe rok na koji su se obavezali. Đavo im je već najavio da će doći po svoje. Ali — situacija je dramatična i smrtno ozbiljna. Svi znamo da je reč o veleizdaji bez presedana u dosadašnjoj srpskoj istoriji. Njene posledice bile bi dalekosežne i nesumnjivo katastrofalne, i na istorijskom i na duhovnom planu. Sasvim je izvesno da bi to dovelo do teškog raskola u crkvi, državi, narodu, što do nesagledivih visina povećava odgovornost vrha Srpske pravoslavne crkve, časnih rodoljuba u vojsci, policiji, službama bezbednosti, državnim institucijama, pa i svakoga od nas, direktno i lično

Jedan od retkih klozeta u Srbiji u kome predsednik AV još nije stigao da se pomokri i povede „unutrašnji dijalog“

Nema tu više ni mrve dobrih namera. Ono dobrodušnog i pribranog srpskog sveta koji se takvoj mrvi očajnički nadao, na žalost, sada od toga mora zauvek odustati. Aleksandar Vučić je izgleda nepovratno na putu veleizdaje, a naprasni poziv na srpski „unutrašnji dijalog” o Kosovu i Metohiji — posle pet godina pogubnih „pregovora” sa šiptarskim institucijama u pokrajini — samo je objava da se stupa na poslednji okrajak tog puta. „Unutrašnji dijalog” je cinično ime za manipulativno polje na kojem će, već otrcanim tehnikama, biti maskirana i relativizovana katastrofa u koju Srbiju uvodi Vučić lično. To je vrlo providan pokušaj da se nesumnjiva veleizdaja, za koju se u normalnim državama strelja, ovde predstavi sluđenoj i obeznanjenoj masi kao jedna od opcija na tržištu političkih ideja, i to „možda najprihvatljivija među rđavim”.

ODAVNO SMO SE O SVEMU DOGOVORILI

Srbi su u unutrašnjem dijalogu o Kosovu već 628 godina. Uz Svetog Savu, kosovska vertikala je glavni i svevremeni srpski orijentir, mera svega plemenitog na čemu počiva taj narod. Mnogi vrhovi srpske umetnosti, nauke, vere, mitologije, kulture, etike, politike, rodoljublja — kroz tolika stoleća — predstavljaju neprestani i neugasivi unutrašnji dijalog o Kosovu. U tom ogledalu nepogrešivo se vidi ko je ko i koliko smo dostojni imena koje nosimo. Srpski unutrašnji dijalog o Kosovu počeo je mnogo pre Kosovskog boja i trajaće mnogo posle Aleksandra Vučića. („Kosovo nije zemlja koja stoji između Srba i Amerikanaca ili Srba i Šiptara. Kosovo je zemlja koja se prostire između Srba i Boga.”)

Ali upravo sve to, sva ta stoleća i sve te formativne principe, sve te vrhove i najviše pouke, Vučić namerava da isključi iz svog manipulatorskog „unutrašnjeg dijaloga”. Jer, reći će, sve je to „mitsko, suviše mitsko”. Pri tom, treba li uopšte napominjati, Vučić pokazuje da nema elementarna znanja o tome šta je mit, kakav mu je koren i smisao, značaj i značenje. Njegova upotreba te važne reči je kursistička, bulevarsko-žargonska i vrlo primitivna.

Negde na dnu svog magnovenja i opijenosti sobom on oseća da tu meru mora isključiti, inače neće preživeti ni sam sebe. Ne može se sa Svetim Savom pred Edija Ramu i Hašima Tačija, ili pred Britvu i Žapca; smejaće mu se cela kupola. Vučić hoće metež zvani „unutrašnji dijalog” gde je on početak, kraj i jedini arbitar. Svi ostali (spisak vazalnih intelektualaca već je odobren) samo su prinosioci alibija. U suprotnom, neće ni priviriti u „velike medije”.

Da je zaista želeo ozbiljnu nacionalnu raspravu o kosovskom problemu, raspravu koja će njega samog učiniti jačim i pametnijim a srpski korpus zbijenijim oko sopstvenog jezgra, Vučić bi takvu raspravu pokrenuo na početku, pre svog ulaska u pregovore sa kosovskim Šiptarima. I bilo bi to, tada, za svako poštovanje. Ali nije želeo. Uostalom, imao je tada dokumente koji su osnova i obavezujući okvir za pregovore, a rezultat su unutarsrpske rasprave i političkog dijaloga, kao i glasanja u parlamentu. Platforma državnog pregovaračkog tima o budućem statusu Kosova i Metohije, usvojena 5. januara 2006, kao iRezolucija Narodne skupštine Republike Srbije o osnovnim principima za političke razgovore sa privremenim institucijama samouprave na Kosovu i Metohiji, usvojena 13. januara 2013, ozbiljni su dokumenti. Dodajmo tome, dabome, i Ustav Srbije usvojen 30. septembra 2006, koji je vrlo jasan u vezi sa temom o kojoj je reč.

Za zaista dobronamerne i zaista srpske pregovarače, ovi dokumenti su i blagotvorna zaštita od prljavih evroameričkih igara, od holbrukovskog prevođenja „pregovora” na teren ličnih ucena i pritisaka, tajnih dosijea, putera na glavi, „ponuda koje se ne mogu odbiti”. „Oprostite, gospodo, nemam mandat da o tome tako razgovaram. Ja sam u tome sporedan: zamenjiva figura. Ovo su usvojeni i objavljeni dokumenti, koji obavezuju svakog srpskog pregovarača. Čak i da neko od nas to potpiše, Skupština Srbije će to javno odbaciti zbog kršenja strateških dokumenata koji su obavezujući okvir za pregovore.”

Povrh svega toga, Vučić je iz vremena Koštuničine vlade (2006–2008) imao na raspolaganju i respektabilan stručni tim za pregovore. Kompetencija, verziranost i etička solidnost tog tima izazivali su veliku nervozu kod evroameričkih koordinatora i tankih a osionih šiptarskih pregovarača. Lakše je bilo pomeriti Koštunicu sa vlasti nego uvesti taj tim u improvizaciju i prostačku trgovinu.

PET GODINA SROZAVANJA

Sav taj dobar temelj Vučić je potpuno razorio.

Pred očima svih nas bacio je pod noge i Platformu, i Rezoluciju, i Ustav, i stručni tim. Praktično, ako razgrnemo tugaljivi dekor od njegovih doktora–falsifikatora, i senku onih koji ne rade za Srbe nego za Amerikance, sve je preuzeo Vučić lično. S puno neurotične oholosti, olakosti i improvizacije. Jedino što ga je obavezivalo, i to smrtno ozbiljno, bilo je ono što mu je zadato od strane Amerikanaca i Nemaca. Faustovska nagodba preko koje je i došao na vlast. Ono zbog čega on već četrnaest godina nije slobodan čovek. Ni slobodan ni čovek. Ni svoj.

Za pet godina takvih „pregovora” Vučić je naneo tešku štetu Srbiji i Srbima, u pokrajini i svugde. Praktično, sve atribute državnosti predao je u ruke okupacionoj upravi u Prištini. Demontirao je sve strukture države Srbije u pokrajini, javne i tajne. Izvršio je užasan pritisak da se razbiju i svi oblici samoorganizovanja Srba na severu Kosova, naročito oni u domenu bezbednosti, te da se ta kompaktno srpska sredina nasilno integriše u šiptarsku uzurpatorsku tvorevinu. (Ne zaboravimo: kad mu je pružen otpor čestitih ljudi, javno je tražio američku dozvolu da njegovi legionari i privatna vojska njegovih kumova „na 45 minuta uđu na sever Kosova i srede stvar”.) Napravio je i legitimizovao državnu granicu između Srbije i njene pokrajine, dopustivši da se na tu liniju došetaju šiptarske oružane formacije. Odrekao se ogromnih resursa države Srbije u pokrajini, od infrastrukturnih objekata i nekretnina do energoresursa, zemljišta, frekvencija. Dao je južnoj pokrajini međunarodni pozivni broj. Primorao je Srbe na Kosovu da odbace srpska i uzmu šiptarska dokumenta, da učestvuju na izborima uzurpatorske vlasti, da se potpuno uključe u šiptarski sistem; time je uslovio ma kakvu pomoć Beograda Srbima u pokrajini. Omogućio je šiptarskim paradržavnim institucijama da se učlane u niz međunarodnih organizacija u kojima se okupljaju isključivo nezavisne države. Prećutno im je omogućio i učešće na balkanskim skupovima bez one simbolične fusnotice uz ime Kosovo. U svim medijima pod njegovom kontrolom, pre svega u onim najzvaničnijim, sa nacionalnom pokrivenošću, po nalogu su uklonjeni navodnici i ono tzv. uz nazive šiptarskih paradržavnih institucija na Kosovu i Metohiji. Strašnim pritiscima i ucenama primorao je sudije Ustavnog suda Srbije da se skandalozno proglase nenadležnim za ocenu ustavnosti „sporazuma” koje je on potpisao sa kosovskim Šiptarima i predstavnicima EU, kao i za presuđivanje u nekim drugim slučajevima kršenja Ustava Srbije. Čak i nesrećni Tomislav Nikolić, čija uloga u svemu ovome nije manje sramna od Vučićeve, kao predsednik Srbije priznao je da oni, istina, jesu kršili Ustav Srbije, ali je on duboko uveren da je to za dobro naroda i budućih generacija!

(…)

Pregovaračka pozicija i međunarodni ugled Srbije, posle takvih Vučićevih pet godina, danas su neuporedivo slabiji. U ozbiljnim međunarodnopolitičkim i diplomatskim krugovima uveliko se sprdaju sa bizarnim sklonostima lidera kolonijalne uprave u Srbiji. Ali, i pored tolikog srozavanja Srbije, Vučić još nije ispunio sve na šta se obavezao pred Amerikancima i Nemcima. Ostalo je ono poslednje i najteže: „pravno obavezujuće” priznavanje otcepljenja Kosova i saglasnost za učlanjenje te paradržave u UN.

To, po svoj prilici, Vučić mora da završi do desete godišnjice proglašenja šiptarskog otcepljenja, dakle do februara 2018. Toliko je vremena dobio. Ističe rok i njemu i njegovim nalogodavcima. Na desetu godišnjicu otcepljenja Šiptari nameravaju da proglase i „konačno međunarodno priznanje”, te prijem u UN, kao i „početak nove istorije dobrosusedskih odnosa Kosova i Srbije”. Doći će im u goste naši stari znanci „iz regiona” i preko okeana.

ČOVEK KOJEM SE STRAŠNO ŽURI

Niz pametnih i dobro upućenih ljudi, i sa Zapada i sa Istoka, upozorava da Srbi upravo sada ne treba da žure. Naprotiv, treba da istupe iz lanca uslovljavanja i ucenjivanja, ne demonstrativno i provokativno ali svakako odlučno, i da čekaju. Da odlože ma kakvo dalekosežnije rešenje. Spektar tih ubedljivih argumenata lepo sažima dr Miloš Ković, istoričar, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u tekstu „Razumno o Kosovu”:

… Srbija ne sme da daje brzoplete odgovore na kosovsko pitanje. Ona mora da prestane da napušta Kosovo i Metohiju i da nudi njihovu podelu. To joj nalažu upravo razum, istorijsko iskustvo, poznavanje međunarodnih odnosa i briga za budućnost naše dece. (…) Pre bilo kakve odluke, Srbija bi trebalo da sačeka da se golim okom vidljive promene u globalnim odnosima snaga materijalizuju i na Balkanu. Unutrašnje nevolje SAD i EU, čije naloge Srbija danas ispunjava, sve su ozbiljnije, dok vojni i ekonomski resursi Rusije i Kine, velikih sila koje podržavaju teritorijalni integritet Srbije, uporno rastu.

Trenutno širenje NATO na Balkanu ne može da zaustavi ove dubinske, svetske procese. Naprotiv, u Grčkoj, Makedoniji, kao i u velikom delu podeljenog crnogorskog društva, sazrela je svest o opasnosti od Velike Albanije, iza koje se pomalja militantni islam. Slabljenje SAD i EU, jačanje Rusije i promene vlasti u Crnoj Gori i Makedoniji, ohrabriće one koji bi u budućnosti bili spremni da, udruženi, obuzdaju ovu pretnju. Pri tome, rešenja moraju da budu celovita, regionalna, dosledno sprovedena, a ne parcijalna, od slučaja do slučaja. Logika zahteva da otvaranje albanskog pitanja vodi ka otvaranju srpskog pitanja. Uslov svih uslova je sprečavanje daljih ucena kojima se zemlje EU služe da bi dovršile posao koji su započeli njihovi bombarderi i kopnene trupe 1999. godine.

Ali Vučićev režim, to jest Vučić lično, vrlo nervozno odbacuje sve takve argumente, temeljno obrazložene. Vučić se ponaša kao čovek kojem se veoma žuri, jer mu ističe rok na koji se obavezao. Kao čovek kojem će uskoro na vrata i prozore zakucati opasni uterivači dugova. Kao čovek kojem se đavo najavio da će doći po svoje. U njegovom pojmovniku „zamrznuti konflikt” i „čekanje na povoljnije geopolitičke okolnosti” postaju strašniji od veleizdaje i Lazareve kletve. Ka EU se mora ići, pa makar četvoronoške, bez glave, srca, ruku, nogu i međunožja.

CINIZAM I OTRCANOST

I kako će takav „unutrašnji dijalog” voditi čovek navikao da upravlja pomoću skečeva i tabloida?

Setimo se, to je onaj premijer koji je pred kamerama tobože spasavao decu iz smetova na auto-putu, umesto da je obezbedio funkcionisanje službi koje taj put treba da drže prohodnim. Predsednik vlade koji je u poplavljenom Obrenovcu, ah, istovarivao ćebad iz helikoptera, opet pred kamerama i po kiši, onako paćenički, umesto da objasni zašto mu je vodoprivredni sistem u katastrofalnom stanju i zašto su mu specijalizovane službe u vanrednoj situaciji reagovale kao diletantska družina. Čovek koji je stvarni autor skečeva „Kombi sa oružjem pod prozorom premijerovog tate u Jajincima”, „Državni udar u nastavcima u vreme kad je premijer otišao da tetki donese lek iz Kine”, „Šareni voz sa ikonama i parolama poslat iz Beograda na okupirano Kosovo a napušten još u Rakovici”, „Ukradena lična karta premijerovog brata pomoću koje je osnovana firma sa mnogomilionskim obrtom”, „Znam ko je ubio pevaljku na nasipu u Borči, ali vam neću reći da ne bih uticao na izbore”, „Veliki modernizator gradi auto-puteve kroz čije tunele, uz malo rizika, mogu da prođu čak i kamioni”… Čovek koji je izveo tolika „medijska hapšenja” krupnih zverki a da skoro nikome od uhapšenih nije zaista dokazana krivica i izrečena presuda u normalnom sudskom procesu. Čovek koji je svečano najavljivao tolike fatamorgane, od „najviše stope privrednog rasta u Evropi” (a sada je zvanično najniža na Balkanu i iznosi 1,2 odsto), preko „visokotehnološke silikonske doline vredne četiri milijarde evra”, do „Mercedesovog” čuda u Obrenovcu . (…)

Taj čovek, ta „psihologija koja neprekidno stvara sumnjičavost i dramu oko sebe” i koja je „izvor nestabilnosti, iracionalnosti i neurednosti”, „unutrašnji dijalog” o izdaji Kosova vodiće sa istom pameću i kreativnošću kao i svoje dosadašnje skečeve.

Sa jedne strane stizaće pisma podrške i javna poklonjenja vođinoj hrabrosti kao u ona vremena. Hor kojem su prvi ton dali Duško Kovačević, Tibor Varadi i Vladimir Kostić nastaviće se drugim namirenim intelektualcima, po spisku. Prethodno su tu pale nagrade, finansiranja projekata, postavljenja, sad je vreme da se za to uzvrati. Zar misliš, majkoviću, da to može proći bez Laze Ristovskog, Filipa Davida, Predraga Markovića i sličnih? U pismima podrške će kao jedina alternativa zakazanoj veleizdaji biti podmetana izgibenija u koju ćemo navodno gurati sopstvenu decu, a mi, jel’te, za razliku od Šiptara, „nemamo dece za bacanje”. Kič i teatar pometnje će tu biti neizbežan sastojak, a „zamrznuti konflikt” najprokazaniji pojam na svetu. (Vrlo često će se Vučić i njegovi cinično rugati oponentima, pseudomangupski, kao kad Dačić kaže: „Kritičarima Briselskog sporazuma predlažem da stave Ustav Srbije pod mišku i odu da prošetaju centrom Prištine.” A nije pre Briselskog sporazuma predlagao Tačiju da stavi pod mišku „ustav Kosova” i ode da popije kafu u severnoj Mitrovici, nego je svojim potpisom ukinuo Srbiju na Kosovu i omogućio Tačiju i mnogo više od toga.)

Sa druge strane, pak, Vučić će u proseku jednom nedeljno praviti tobože patriotske iskorake, kao što je najava zajedničke deklaracije Srbije i Srpske „o opstanku srpskog naroda” ili „odluka građana” da se nova saobraćajnica u Beogradu nazove Bulevar heroja sa Košara. Nećemo oskudevati ni u njegovim izjavama: „Srbija se nikoga ne plaši!” „Srbiju niko neće ponižavati!” „‘Oluja’ se nikad više neće ponoviti!” Ta kontradiktornost, nalik šizofreniji, služi (osim terapijske funkcije) za zbunjivanje puka. Otprilike istom učestalošću biće ispaljivani i instant planovi za Kosovo sa raznih adresa, bez dubljeg objašnjenja: „model dve Nemačke”, „kiparska formula”, i tako dalje. Usput, s nogu, uz otvaranje neke robne kuće ili kakvog drugog svetilišta, ti predlozi biće ismevani, gurani u stranu i „trošeni kao opcija”. Ali „sve opcije su u igri”, ne postoji ništa o čemu se ne može pregovarati, ne postoje linije koje se ne smeju preći. Tako će se iznurivati i zatrpavati javnost, te čistiti teren da Vučić za dva-tri meseca kao prepodobljeni mudrac-spasilac izađe i saopšti nam ono što već znamo da će saopštiti: da je veleizdaja naša jedina opcija, to jest, pardon, sporazum o dobrosusedskim odnosima Beograda i Prištine i o dve stolice u UN.

Nije isključeno da će u međuvremenu srpska vlada i predsednik sami lobirati u Moskvi da Rusija „ne pravi smetnje prilikom prijema Kosova u UN”. Saglasnost Rusije sa tim bi i njima samima olakšala saopštavanje sopstvene veleizdaje.

SMRTNO OZBILJNA STVAR

Scenario je, dakle, potpuno potcenjivački i banalan.

U rangu dosadašnjih Vučićevih skečeva.

Srbija je tu tretirana kao sopstvena prćija i plen, narod kao stoka, istorija kao beskrajni niz predizbornih kampanja i zasenjivanje prostote, vlast kao vaspitač u popravnom domu.

Ali — situacija je granična i smrtno ozbiljna. U jezgru ovog patetičnog igrokaza stoji neprevidiva činjenica: reč je o veleizdaji bez presedana u dosadašnjoj srpskoj istoriji. NJene posledice bile bi dalekosežne i nesumnjivo katastrofalne, i na istorijskom i na duhovnom planu. Sasvim je izvesno da bi to dovelo do teškog raskola u crkvi, državi, narodu. To na krajnji ispit stavlja i vrh Srpske pravoslavne crkve, i čestite rodoljube u vojsci, policiji, službama bezbednosti, državnim institucijama, razumne i odgovorne ljude u medijima, SANU, na univerzitetima. Ne samo da je legitimno, nego smo i dužni da odbijemo izvršavanje svakog naloga ili naredbe koji predstavljaju čin veleizdaje zemlje i naroda.

Ovo nije političko ili stranačko nego sudbinsko pitanje.

Nije stvar ideologije, opredeljenja, stava, računice, nego pitanje našeg opstanka kao bogoobraznih ljudi i kao naroda. Odgovornost svakoga od nas ovde je direktna i lična. Vučić će biti i proći, kao i svi pre njega. Ali znak koji sada simbolički i praktično stavimo na čelo svojoj deci ostaće doveka.

Kosovo je najveće srpsko sudilište. Imajte to na umu. I nipošto ne zaboravite: „Prvo pravilo prilikom potpisivanja ugovora sa đavolom glasi: nikad ne potpisuj ugovor sa đavolom!”<

***

ČLAN PRVI

„Narodna skupština Republike Srbije, na osnovu Političke platforme za razgovore sa predstavnicima privremenih institucija samouprave u Prištini, utvrđuje osnovne principe za političke razgovore sa predstavnicima privremenih institucija samouprave u Prištini:

a) Republika Srbija, u skladu sa međunarodnim pravom, Ustavom i voljom građana, ne priznaje i nikada neće priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova.(…)”

(Iz Rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o osnovnim principima za političke razgovore sa privremenim institucijama samouprave na Kosovu i Metohiji, usvojene 13. januara 2013)

Matija Vojinović

www.e-nacija.com

2 KOMENTARA

  1. Može li taj Vucic Dačic na robiju zbog pregovora u Briselu kada je Vucic stavio taj tajni potpis dana 30.juna 2017.g. i predao Kosovo Albancima? Onda tu su i vaše pljače i stalne obmana srpskog naroda? Izdaje se ne prastaju!?
    P: SAJDZO 2017.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime