Priče iz Orahovca

0
537

Jednom prilikom sam za svetski dan nestalih, koji se svake godine obeležava 30. avgusta, dobio zadatak da sačinim spisak članova porodica kidnapovanih Srba iz Orahovca, koji bi autobusom, obezbeđenim od Međunarodnog crvenog krsta, trebali da idu na neki skup, koji će tim povodom biti održan u Gračanici.

Otvorio sam spisak stanovništva gornjeg srpskog dela Orahovca u svom službenom kompjuteru i počeo, uz pomoć svojih kolega, da obeležavam i izdvajam porodice koje imaju kidnapovane i nestale članove, prisećajući se sa setom svakog od njih. Među njima je bilo mnogo mojih poznanika, prijatelja, rođaka i školskih drugova.

Dok sam to radio, duboko zamišljen nad sudbinom svakog od njih, u kancelariju ulazi Vitko Stolić, vidno uznemiren i ljut što prethodnih dana nije dobio neku donaciju, za koju je mislio da mu, po svim kriterijumima pripada i koja mu nije dodeljena, jer se nije našao na spisku odabranih korisnika.

Šta radiš, kaže mi namrgođeno sa vrata da bi započeo razgovor, spreman na svađu sa mnom.

Evo pravim neki spisak, odgovorih mu i nastavih da pretražujem spisak srpskog stanovništva.

Pravi, pravi, samo ti pravi a mene na tom spisku sigurno opet nema.

Nema te, kažem mu i nastavih da radim a onda iznerviran što mi i dalje stoji nad glavom dok pokušavam da se skoncentrišem, prisetivši se, da, hvala Bogu, u svojoj familiji nema nikog kidnapovanog, podigoh glavu i dodah „dabogda te na ovom spisku nikada i nemalo“.

Tek će on ljutito. Dabogda tebe na tom spisku nikada nemalo i okrenuvši se zalupi mi vrata od kancelarije pri odlasku.

Mi se svi u kancelariji za trenutak pogledasmo, a onda prasnusmo u smeh, primetivši da se posle dužeg vremena slatko nasmejasmo, iako tema, kojom smo se bavili, nije nimalo smešna.

Srpske makarone

Da bi relaksirali posleratne odnose između nas i Albanaca, nemački KFOR je svake prve subote u mesecu, u svom vojnom kampu „FENIX”, organizovao zajednička druženja pod nazivom „Happy hour“.

Nemački vojnici bi, u predvečerju dana, svojim džipovima dolazili po nas – predstavnike Srba u srpski deo grada i odvozili bi nas u svoj kamp.

Između ostalih, sa mnom je, ispred srpske zajednice, na ta druženja odlazio i dobrodušni i duhoviti Milisav Grković poznatiji kao Mile, koji je bio pozivan kao tadašnji direktor srpske osnovne škole (inače matematičar).

Da bi nas fascinirali svojim bogastvom i pokazali civilizacijsku razliku među nama, Nemci bi nam, naročito pri obeležavanju nekih svojih nacionalnih praznika, priređivali bogatu gozbu sa skupim jelima i pićima, nama nepoznatim, koje smo do tada viđali samo na američkim filmovima.

Jednom prilikom su nas u vojnom šatoru posedali za veliki okrugli sto, na čijem je centru stajala ogromna kupa dekorisanog egzotičnog voća i to usred zime, kakvo smo mi navikli da viđamo samo tokom letnje sezone. Bilo je tu i raznih drugih pikantnih jela i dezerta. Nemački oficiri su nas tokom razgovora nudili da se poslužimo ali smo se mi snebivali, plašeći se da uzimanjem neke od precizno poređanih voćki, porušimo celu voćnu kupu. Takođe smo odbijali i druga jela, plašeći se da pred Nemcima ispadnemo prosti, time što nećemo znati kako se ona pravilno konzumiraju. Jedino smo se usuđivali da uzimamo male jednostavne sendviče, poznatije kao kanape (canape), koje su činili raznovrsni mesni naresci i voće, zabodeni čačkalicom o tost.

Da Vas podsetimo:  Čujte srbi i sav pošteni svete

Posmatram Albance i oni se snebivaju, s tim što, za razliku od nas, konverzaciju sa nemačkim oficirima vode mnogo opuštenije, pre svega zato što ih smatraju svojim saveznicima i zato što svi dobro govore nemački jezik, jer su mnogi od njih, u nekom periodu svog života, radili u Nemačkoj ili Austriji, ali i engleski jezik, koji su, pripremajući se za dolazak međunarodne misije na KiM, masovno učili pre rata, za razliku od nas, koji nismo očekivali tuđu vojsku na svojoj teritoriji.

Mi smo razgovor sa nemačkim oficirima vodili posredno, preko prevodilaca, koju su bili Albanci, pa smo dodatno morali da vodimo računa pri izboru svake izgovorene reči, kako ne bi bili pogrešno shvaćeni, čime smo pred Nemcima, tako smušeni, još više odavali utisak krivaca za nastalu situaciju na KiM, koju su sada oni, umesto nas, došli da “rešavaju”.

Kada su nas nakon druženja, tako polusite ili, bolje rečeno, polugladne, ispraćali ka izlazu iz kampa, ponovo smo prolazili pored velikih vojnih šatora i montažnih objekata raznih namena. Mile se usput, kao uostalom i svi mi, iščuđavao tim vojnim objektima, u koje je, pomoću savitljivih cevi, uduvavan topao vazduh iz spoljnih agregata, te su se vojnici u njima osećali prijatno. Kroz otvorene ulaze šatora, videli smo vojnike KFOR-a kako se u jednom od njih, uređenom poput pravog kafe bara sa šankom, zabavljaju igrajući stoni fudbal, stoni tenis, flipere i druge igre, usred zime u šorcevima i majicama. Drugi šator je bio uređen kao teretana i tako redom, sve do izlaza.

Kada smo izlazili, Mile je još jednom bacio pogled na kamp, koji je ličio na mali grad sa pistom na kojoj su uredno bila poređana oklopna vojna vozila i helikopteri, pa mi, prisetivši se bogate hrane i svega što smo videli u kampu, pažljivo, da ga niko ne čuje, došapnu „E moj Dejane, a mi smo sa našim makaronama mislili da pobedimo ovakvu vojnu silu. E stvarno smo lud narod“.

Ja se jedva suzdržih da se pred nemačkim vojnicima ne nasmejem njegovom načinu upoređivanja snage srpske i nemačke – NATO vojske.

Mile je mislio na to što smo mi – vojni rezervisti, tokom rata, skoro svakog drugog dana za ručak dobijali kuvane makarone, dok smo se borili sa najmoćnijom vojskom na svetu, te se po njemu – prostodušnom i po tome meri i ogleda snaga jedne vojske, uključujući oružje i vojnu tehniku.

Ipak, to ne mora da bude uvek tačno, a Srbi, kroz istoriju, dobro znaju zašto.

Najkraći intervju

Tokom svog posleratnog predstavljanja srpske zajednice dao sam mnogo intervjua, ali mi je jedan ostao u posebnom sećanju, po tome što je bio najkraći od svih.

Jednom prilikom je u moju kancelariju, koja je tada bila na liniji razdvajanja srpskog i albanskog dela grada, došla mlada holandska novinarka. Lepa, ali za naš balkanski pojam lepote, isuviše mršava ili što bi naš narod u Orahovcu rekao „slabokrvna“, prozirno plava devojka.

Ljubazno mi se predstavila, sela za sto, izvadila iz malog ranca notes sa pripremljenim pitanjima i diktafon, koji je odmah uključila i naš razgovor je otprilika tekao ovako:

Imam za vas nekoliko pitanja, rekla je.

U redu, kažem i očekujem da mi postavi uobičajena pitanja vezana za posleratnu situaciju u našoj opštini, na koja sam već navikao.

Da Vas podsetimo:  „Od litra mleka skuplji litar kisele vode“

Ona: Prvo pitanje. Kada je Srpska vojska okupirala Kosovo?

Ja: Molim? Ne razumem pitanje.

Ona ponavlja isto pitanje, prevodilac ga glasnije i sporije prevodi, misleći da nisam razumeo smisao njenih reči.

Umesto odgovora, postavih joj kontra pitanje.

A recite vi meni, kada je holandska vojska okupirala Holandiju (ne mogavši da se setim neke oblasti, koja je sastavni deo Holandije, koja bi mi poslužila kao bolji primer upoređenja sa našim Kosovom i Metohijom).

Ne razumem pitanje, sada ona, zbunjeno, kaže meni.

Pa gospođice, kako ćemo voditi ovaj naš razgovor ako se odmah u startu ne razumemo, rekoh joj.

U pravu ste, rekla je i pokupila svoje stvari sa stola, vratila ih u svoj ranac i cinično mi se na polasku nasmešila a ja sam po izrazu njenog lica osetio da je pomislila „Vi Srbi ste zaista glupi i sa vama ne vredi razgovarati“.

Otišla je ka albanskom delu grada gde će verovatno naći bolje sagovornike, koji će joj dati odgovore na pitanja, koja joj je, očigledno, neko drugi pripremio i koja će se uklopiti u kliše prozapadne propagande o Srbima i situaciji na Kosovu i Metohiji.

Poslednja partija domina

Da bi prekratili slobodno vreme tokom izolacije u koju su se, po završetku rata, našli i da bi, bar za trenutak, otrgli sumorne misli sa neizvesnosti koju im je svaki novi dan donosio, Srbi u Orahovcu su smišljali razne zabave i druženja, a najčešće bi igrali društvene igre.

Najinteresantnija je bila grupa staraca koja je igrala domine na trgu ispred orahovačke crkve. Oni bi svakog dana u predvečerje, pored lokalne prodavnice, posedali na staru drvenu klupu i nekoliko malih stolica i na klimavom stočiću započinjali svoju partiju domina. Mi mlađi bi se okupili oko njih, kako bi ih bodrili i zadirkivali. Svojim glasnim navijanjem ponekad bi skretali pažnju i nemačkim vojnicima KFOR-a, koji su se dosađivali na tenku parkiranom na crkvenom trgu, te bi oni s vremena na vrema pogledivali ka nama i ne shvatajući zašto se smejemo verovatno se pitali „šta li to rade ludi Srbi“.

Bilo je smešno gledati starce kako se onako nagluvi i sa pokvarenim slušnim aparatima, nadvikuju oko toga ko je u pravu i kako sa starim naočarima, čija dioptrija odavno ne odgovara njihovom očnom vidu, pokušavaju da razaznaju brojeve na izbledelim pločicama domina, tako što bi ih približavali pa udaljavali od svojih očiju. Neki od njih, kada ne bi bili sigurni u svoj vid, ustajali bi sa svijih mesta i prilazili nekom od nas da bi im mi dašapnuli koji su brojevi na domini, pri čemu bi im poneko, šale radi, namerno kazivao pogrešan broj, te bi time igru dodatno učinio konfuznom i neizvesnom.

Među njima je bilo i povratnika, koje su njihova deca povela sa sobom pri prvim talasima iseljavanja iz Orahovca i koji su se, shvativši da su prestari da tamo negde u tuđini započnu novi život, vratili u svoj rodni kraj, srećni što su opet među svojim ljudima.

Kao što se stoletni hrast ne može presaditi na neko drugo mesto zbog svojih dubokih korena, tako se ni oni, u tim poznim godinama, nisu mogli prilagoditi novoj sredini, pa su, predosečajući da im se bliži kraj života i da su na teret svojoj deci, koja su se i bez njih, teško snalazila u raseljeništvu, odlučili da se vrate u svoje rodno mesto, kako bi tu, u miru, okončali svoj život. Zbog toga su naši građani, kojima humor nije nedostajao ni u tim teškim vremenima, mesto na kom su igrali domine, po njima nazvali „groblje slonova“, jer su starci tiho i u samoći umirali jedan za drugim.

Da Vas podsetimo:  Bošnjo, ako nemaš para nemoj ni ići na more!

Jednom prilikom kada smo sa crkvenog trga ispraćali grupu naše dece, koja su, po ko zna koji put tog leta, išla na neku ekskurziji ili letovanje, oni su, kada je autobus sa decom odmakao i kada se graja roditelja, koji su, mašući, pozdravljali svoju decu, stišala, za trenutak prekinuli partiju domina i jedan od njih, nagovoren od svih ostalih, doviknu mi.

„Ej Dejane, a kad ćeš jednom i nas, penzionere poslati negde na odmor, na primer u neku banju. Lako je mladima, pred njima je čitav život, nama je malo ostalo, nas su svi zaboravili, nikad ništa nisi učinio za nas“.

Kako nisam, evo vidite da vam pripremamo novo groblje, odgovorih mu pokazujući rukom na privremeno groblje u dvorištu crkve na kome su se, u tom trenutku, izvodili radovi na izgradnji obrušenog kamenog zida, ponosan što sam svojom duhovitošću uspeo da nasmejem roditelje dece, koji su se, smejući se, razilazili kućama, a onda, kada sam primetio njihova tužna lica, pokajao se i ugrizo za jezik, shvativši da moja šala sa grobljem i aluzija na njihovu starost, ne idu jedno s drugim.

Ništa mi nisu rekli, samo su me tužno pogledali, bacili pogled ka groblju na kom su majstori dovršavali zid i nastavili svoju igru domina.

U toj njihovoj igri najčešće bi pobeđivao onaj starac, koji je najslabije čuo i video, jer, naravno, ne bi poštovao pravila igre, već bi proizvoljno sparivao pločice domina. Kada bi na stočić stavio svoju poslednju dominu, radosno bi skočio sa stolice i radovao se svojoj pobedi kao malo dete. Mi okupljeni bi mu redom čestitali dodatno ga uveravajući da je njegova pobeda zaslužena, dok su drugi starci negodovali ukazujući na nepravilost i tražili revanš, ali bi nad gradom već počeo da pada mrak, pa bi se svi razišli kućama.

Mnogima od njih bi to bila i poslednja partija domina, jer bi se iznenada razboljevali i više se nisu pojavljivali među igračima domina a nedugo zatim bi zvono na orahovačkoj crkvi tužno objavljivalo da je umro neko od njih. Sahranjivani su na obližnjem privremenom groblju u dvorištu orahovačke crkve, udaljenom svega tridesetak metara od mesta gde su do juče igrali domine. Sahrani, nekih od njih, nisu prisustvovala ni rođena deca, koja su poručivala da se zbog loše bezbednosne situacije, plaše da dođu u Orahovac, da bi se samo par meseci kasnije svi redom pojavili kada bi Albancima prodavali očevu zaostavštinu. Na mesto umrlog bi narednih dana sedao drugi starac, pa bi igra, kao i život, tekli dalje, i tako redom.

I danas, mnogo godina kasnije, dok šetam opustelim orahovačkim ulicama, umoran i istrošen neizvesnim kosmetskim životom, pogled mi često skrene ka „groblju slonova“, prisećajući se sa setom likova dragih staraca.

Više mi ništa nije smešno, jer čekam na svoj red da i ja sednem na staru drvenu klupu i odigram svoju poslednju partiju domina.

Dejan Baljošević
Izvor: srbinaokup.info

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime