„Projekat Jeremić“

0
629

a1bb6-jeremicPre dolaska SNS na vlast (2012), tema navedena u naslovu bila je omiljena komentatorima koje danas prepoznajemo kao „režimske analitičare“. Oni su se trudili da pokažu da je Jeremić, kao „lažni patriota, projektovan od strane „Tadićevog režima“ ili pak „Amerikanaca“ kako bi se „prevarili patriotski glasači“. Jedine „prave patriote“, po njihovom mišljenju, bili su naprednjaci, dok su ostali prosto bili „štetni po srpsku stvar“.

Onda su naprednjaci, sa Briselom 1 i 2, a i nedavno, kada je „biće iz Nemanjine“ odbacilo RS, pokazali kolike su „patriote“. No, i dalje, na (pseudo)rodoljubivim portalima čitamo o opasnostima „projekta Jeremić“, posebno za predstojeće predsedničke izbore (recimo: ovde, ovde, ovde ili ovde).

No, Jeremić je kao ministar spoljnih poslova u drugoj Koštuničinoj vladi (2007‒2008), ali i u prvim godinama Cvetkovićeve vlade, tačnije do 9. septembra 2010, bio dobar ministar. Živo je preduzimao šta je mogao da što manje država prizna Kosovo, i u tome je imao uspeha – toliko da je počeo ozbiljno da nervira Vašington.  Sećam se koliko su se samo ljutili na njegovo „The time has come to say: Enough is enough!“, u vezi s Kosovom. Međutim, kada je Tadić popustio pod pritiskom Brisela i Vašingtona i doneo kobnnu odluku da pregovore o Kosovu iz UN prebaci u EU, Jeremić je poslušno krenuo tim putem. Umesto da podnese ostavku, on je u UN, 9. septembra 2010, u ime Srbije predložio izmeštanje kosmetskog pitanja iz NJujorka u Brisel.

Posle toga Jeremić se – ako ne računamo njegovo solidarisanje s Kinom i odbijanje da prisustvuje dodeli Nobelove nagrade za mir proameričkom aktivisti – poprilično utopio u sivilo vlade koja je u narodu ostala upamćena kao jedna od korumpiranijih. Poražen u trci za potpredsednika Demokratske stranke  (2010) i u sukobu s tada moćnim Draganom Đilasom, Jeremić ipak uspeva da se, zahvaljujući sopstvenoj energiji, upornosti, pa i šarmu, izbori za mesto predsedavajućeg Generalne skupštine UN (2012‒2013). To mu je ponovo podiglo ugled u našoj javnosti, naročito kada je, 14. januara 2013, upriličio proslavu Srpske nove godine i predstavljanje Srbije u velikoj sali Generalne skupštine UN u NJujorku, uz „Marš na Drinu“.

Da Vas podsetimo:  Aktivisti SNS-a krenuli da kucaju na vrata i pitaju „za koga ćete da glasate“

No tačno mesec dana posle „Marša na Drinu“ u UN, Jeremić je isključen DS-a. To mu nije nanelo posebnu štetu, budući da se ta stranka ubrzano urušavala. Nagađalo se da li će, po povratku iz UN (septembra 2013), da pravi svoju stranku ili da se priključi nekoj od postojećih. Ali, Jeremić je osnovao Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj (CIRSD), svoju NVO koja je privlačila donatore i organizovala nekoliko zapaženih međunarodnih konferencija.

U trci za Generalnog sekretara UN, Jeremić je „uživao snažnu podršku Kine“ i uvek osvajao pozitivni glas Rusije, dok je svih šest puta dobio „crveni glas“ (veto) od SAD. U poslednjem glasanju zauzeo je drugo mesto i to je proglasio velikim uspehom. Neuen Zürcher Zeitung je Jeremićev poraz objasnio time da je bio previše „srpski patriota. Na tome je i pao. Kako ministar spoljnih poslova i predsednik Generalne skupštine UN profilisao se pre svega tvrdim stavom prema kosovskoj nezavisnosti i članstvu u UN. Time je obezbedio sebi nenaklonjenost i, izvesno, veto Amerikanaca. NJegove tesne veze sa Moskvom su mu samo dodatno škodile, s obzirom na to da se ledeno doba između Rusije i SAD nadvilo nad ovim izborom“.

Kada se ove činjenice imaju u vidu, svako razborit zaključio bi da su nagađanja o nekakvom američkom „projektu Jeremić“ besmislena. Upravo je Vašington bio najuporniji i najjači protivnik Jeremićeve kandidature u UN, uvek ga je rušio i na kraju mu onemogućio izbor. Ali, od jednog našeg (pseudoanalitičara upravo sam čuo da je „baš to dokaz da Anerikanci spremaju Jeremića za predsednika Srbije. Sve ono u UN je bila predstava kako bi se patriotski birači u Srbiji prevarili i glasali za Jeremića“.

Da Vas podsetimo:  Svi smo jednaki pred zakonom, samo su naprednjaci malo „jednakiji“

S takvom logikom, baš kada je Jeremić u pitanju, susretao sam se i ranije.  Kada se, recimo, 2011. godine, na TV-u odigrao duel Jeremića i Čede Jovanovića, u kojem se Jovanović neprimerenim rečnikom obrušio na Jeremića kao na srpskog nacionalistu, na jednom od (pseudo)patriotskih sajtova objavljen je tekst iz pera današnjeg direktora Instituta za evropske studije u kojem se tvrdilo da je u pitanju tek „jadan pokušaj da se oživi projekat `DŽeremaja patriota` tako što ga stave sa Čedom pred narod“ (ne navodim poveznicu jer je sajt izbrisao raniju arhivu).

Na drugom, sličnom sajtu (koji je takođe izbrisao arhivu), objavljivani su, u to vreme, tekstovi jednog današnjeg SNS analitičara u usponu (rado viđenog gosta TV Vojvodine) o tome da je Jeremić namerno postavio pitanje Međunarodnom sudu pravde u vezi s Kosovom samo zato da bi tako nepovoljna presuda bila doneta (videti stare poveznice ovde). Bilo bi zanimljivo, međutim, sada priupitati ovog „analitičara“ kako komentariše  činjenicu da se posle toga parlament Krima, prilikom odvajanja od Ukrajine, pozvao baš na tu presudu („Mi, članovi parlamenta Autonomne Republike Krim i Gradskog veća Sevastopolj, (…) uzimajući u obzir potvrdu o statusu Kosova od strane Međunarodnog suda pravde Ujedinjenih nacija, od 22. jula 2010, koja kaže da jednostrano proglašenje nezavisnosti od strane dela zemlje ne krši međunarodne norme, donosimo odluku…„). Jer, da nije Jeremić, zapravo, bio ruski čovek koji je znao šta se sprema, pa je pitanjem o Kosovu efektno uterao u stupicu Vašington?

Naravno, ne mislim to ozbiljno, ali naši „analitičari“, koji šire strah od „projekta Jeremić“, i te kako to misle. No, ne samo da nema američkog „projekta Jeremić“; panika prorežimskih komentatora je preuranjena. Za sada, čini se, nema ni ambicije Vuka Jeremića da se naredne godine upusti u predsedničku trku.

Da Vas podsetimo:  "Partijska država se brani - zato napada i krivi sve ostale za širenje virusa"

Ipak je reč o čoveku koji je već deset godina u vrhu srpske i svetske politike i koji je svakako dovoljno inteligentan da bi mogao da predstavi sebi kako bi režimski tabloidi, režimske televizije, režimske „ozbiljne novine“, kao i režimski portali, dočekali njegovu kandidaturu.

Jeremić zna šta je morao da govori i šta je morao da radi kao ministar Cvetkovićeve (Tadićeve) vlade; zna da bi u slučaju njegove kandidature sve to bilo aktivirano, da bi se izokrenulo i upotrebilo protiv njega. Zašto bi se onda u to upuštao?

Jeremić će, verovatno, da nađe neko lukrativno uhlebljenje u darežljivim strukturama UN. Ili će da sačeka da ovaj režim malaksa, kako bi se pojavio kao njegova alternativa. Kakogod, ako i postoji „projekat Jeremić“, on, očigledno, nije projekat Vašingtona, već pre projekat samog Jeremića. I samo od njega zavisi u kom pravcu će se taj projekat razvijati.

Jeremić je do sada često umeo ispravno da postupa, ali je pravio i ozbiljne greške. NJemu vrata demokratske i patriotske Srbije svakako treba da ostanu otvorena – kao, uostalom, i svima drugima koji nisu ogrezli u izdaji i korupciji. Da li će Vuk Jeremić kroz ta vrata ući, pod kojim uslovima i kada, ipak zavisi samo od njega.

slika http://srb.news-front.info/2016/09/26/jeremi-tsil-danashneg-glasana-je-da-ostanemo-pri-vrhu/

Slobodan Antonić

FSK

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime