Propaganda i jeste propaganda zbog toga što se ne može potkrepiti podacima, činjenicama. Zbog toga se za nju moraju ponuditi posebne „činjenice“. U našem slučaju, to je veoma često „činjenica“ u obliku „ja znam“ ili „svi znaju“. Kao što verovatno pretpostavljate, ovakve činjenice su ili flagrantno netačne ili su neproverive, a najčešće su naprosto retorička sredstva. Kod nas, ovakve poštapalice koristi praktično samo Vučić, ali je njegovo prisustvo u medijima toliko da one sigurno imaju određeni efekat.
Politička istina
Tehnike koje koristi vlast skoro sve se mogu naći u 1.5-satnoj emisiji Upitnik od 05. novembra 2019. U njoj su tema i neki specifični pojmovi, poput pojma „politička istina“. Evo kako je tekao taj deo razgovora:
Vučić: Možete vi da pričate šta hoćete, ali cela Srbija zna da ste pljačkali narod na Starom gradu, uništili sve… i da ste onda, da bi se dokazi sakrivali ili valjda zato što ste krali zajedno sa kumom ili ne znam šta, pošto vam je uzeo koverat, pa ste ga, kao u mafijaškim filmovima, vezivali, tukli, bacali sa stolice…
O. Jovićević: Ali, to je zadatak istražnih organa…
Vučić: Ja vam govorim o političkoj istini, a istražni organi rade svoj posao i ovako i onako. Što se tiče sudija, sudije nisam postavljao ja, nego oni.
O. Jovićević: Šta to znači „politička istina“, ako istražni organi rade svoj posao?
Vučić: Politička istina je da ja znam da je on to uradio. Pa danas vam se javio drugi uzbunjivač koji kaže koliko mu je miliona ostavio, pa javiće se treći i tako deset…On će da kaže: sve je namešteno… Pa jel mislite da narod u to veruje? Pa ne veruje, naravno.
(Upitnik, 05.11.2019. (od 14 minuta nadalje))
Ono što „cela Srbija zna“ jeste da je svedočenje L. Lešnjaka o tome kako je M. Bastać vezao njega i još dvojicu ljudi i kasnije samo njega šibao vijačom dok mu je postavljao kviz pitanja – istinito. Kako bi bilo ko to mogao da zna, a kamoli cela Srbija potpuno je nejasno.
Možda bi Vučić mogao da bude nešto obavešteniji o svemu tome, ali i on ne nudi neke nove podatke o ovome, već samo dodaje da on „zna“ da je to sve istina, ali odbija da to njegovo znanje može da ima veze sa onim što će utvrditi doći istražni organi. On govori o „političkoj istini“ koju predstavlja kao potpuno nezavisnu od rezultata istražnih organa: istražni organi rade svoj posao, a „politička istina“ je da „ja znam da je on to uradio“.
Nije teško zaključiti da se ovako može „znati“ bilo šta. U našem sistemu tabloidi ne bi ovoliko divljali da su kazne za klevete/izmišljotine primerene. Ovako, pošto su kazne male, na ovom poslu tabloidi i televizije sa nacionalnom frekvencijom zarađuju samo od javnih izvora (tzv. projekata) višetruko više od iznosa kazni. Posebno je političarima lako da tvrde šta god žele, budući da često imaju imunitet ili su na drugi način zaštićeni od suda. Dobiti su ovde 100 puta veće od kazni.
Evo šta je još Vučić izjavio da zna i to 08. juna 2016:
„Nesumnjivo je da iza onoga što se dogodilo u Savamali stoje najviši organi gradske vlasti u Beogradu“, rekao je Vučić i istakao da će oni snositi i krivično-pravnu, prekršajnu i svaku drugu vrstu odgovornosti.
„Od mene ne očekujte imena, već od nadležnih organa. Zna se na kome je odgovornost, u vrhu gradske vlasti, ali za imena ćete morati da sačekate nadležne organe“
Epilog ovoga znate: bukvalno niko iz vrha gradske vlasti nije odgovarao zbog ove afere. Siniša Mali je sa mesta gradonačelnika prešao na dužnost ministra finansija, a ostali funkcioneri su tu gde su i bili. Niko nije snosio čak ni političke posledice.
(ako pogledate gornji klip ispod linka videćete da Vučić koristi priliku za tehniku Izmišljena poređenja: „time podvlačimo razliku između nas i njih koji su Miloševića hapsili pod fantomkama…“, doduše, 15 godina ranije)
Novinari
Postoji još jedna pod-tehnika koja takođe služi pretvaranju praktično bilo čega u činjenicu, a to je pozivanje novinara da ga demantuju ako negde greši. Opet the Upitnik:
„ja ću sada reći, a vi ćete me ispraviti ako negde grešim…“
„Olivera, ako imate jednu stvar da mi pokažete /koja je nezakonita u vezi afere Krušik/ pokažite je nadležnim organima“
Novinar, ovde Olivera Jovićević, bi sada trebalo da izvadi papire i da ga pita o detaljima ili da uputi na to da ona nije ta koja bi trebalo da se bavi istragom, ali da joj se čini da se istragom niko ne bavi i da se dokumenta ne objavljuju, niti su novinari u prilici da vode svoje novinarske istrage u ovakovoj medijskoj situaciji. Deo toga je i mogla da kaže, ali bi tako skrenula sa tema intervjua, na jednu od propagandnih tehnika i ako baš bude htela da stvar istera do kraja, ceo intervju bi otišao na samo jedno pitanje.
Mogla je i da doda da i opozicija ima pravo na svoju „političku istinu“, čak iako ništa drugo ne podržava njihove ocene.
Ovih dana je u vestima i Vučićeva izjava iz Ohrida, u kojoj on poziva valjda sve novinare, srpske, makedonske i albanske da mu kažu šta imaju protiv onoga što je dogovoreno na trojnom sastanku Zaev-Vučić-Rama, protiv tzv. „malog Šengena“:
„A evo ja sve vas da pitam ovde, i sve ljude koji imaju nešto protiv da kažu, a protiv koje ideje imate nešto koju smo danas izrekli ovde?“
Novinari, naravno, nemaju bilo kakvu stvarnu priliku da govornika isprave i bilo šta kažu. Vreme koje im je dato je nesrazmerno manje nego ono koje ima neko ko drži kongerenciju za štampu, a količina onoga što bi trebalo detaljno ispitati da bi se pokazalo kako nije tačno je ogromna. Poseban problem je što Vučić veoma retko daje intervjue kritičkim novinarima, a skoro svakodnevno ih daje onim kojima ne pada na pamet da ga bilo šta pitaju. U slučaju Olivere Jovićević, koja može biti svesna poznate sudbine nezavisnih novinara, teško je očekivati da će ona zapodenuti hard talk sa Vučićem ne bi li mu pokazala da ne može da spinuje neku temu. Dovoljno je što mu je pomenula glavne primedbe na račun njegove politike.
To znači da je Vučićev rutinski poziv da ga novinari demantuju, u rangu tvrdnji da nešto svi znaju ili on zna ili narod zna. Novinari nisu u prilici da ga demantuju, pa se njegove tvrdnje samo naizgled – posle njegovog poziva da ga isprave ili da mu protivreče i novinarskog ćutanja – prolaze neku proveru, a u stvari ostaju jednako proizvoljne „političke istine“ kao što su i bile.
Poligraf
„I za sebe i za Nebojšu znam da smo spremni da odemo na poligraf da odgovaramo na svako pitanje“ (AV, Upitnik)
Poligraf je, već više godina, glavno sredstvo dokazivanja šta je istina u Srbiji. Nevolja sa ovim sredstvom je ista kao i kada se kaže kako „svi znaju“ da je nešto istina – nemoguće je proveriti kako se neko ponašao na poligrafu. Rezultati ovakvih ispitivanja ne samo da nisu validni na sudu, nego su po pravilu /zapravo uvek/ tajna. Tako da niko nije u prilici da proveri da li je nešto što je „pokazao“ poligraf tačno ili ne.
Dodatni problem je što bi poligrafsko ispitivanje vršila policija za koju se može reći da je dokazano (slučaj Savamala) podložna pritiscima izvršne vlasti i da ne postupa po nalozima tužilaštva.
Ukratko, saznajna vrednost tvrdnji „svi znaju“, „narod zna“, „ja znam“, „vi znate“, „pokazalo se na poligrafu“ praktično je jednaka 0.
To su samo propagandne tehnike da se naizgled opravda bilo koja tvrdnja i pretvori u „činjenicu“, tvrdnja koja je miljama daleko od prave činjenice.
ps.
povodom današnjih optužbi Marinike Tepić:
Nisam razgovarao s tim čovekom. To su bedni lažovi. Imam jedan telefon i to može da se proveri. Jedan razgovor da sam imao s tim čovekom, znalo bi se“, kazao je Vučić u Parizu za TV „Pink“.
KAKO bi se znalo?
(nastaviće se)
