Ko je čovek širokog osmeha i ledenog pogleda koji već danima ugrožava Aleksandra Vučića na njegovom postolju prve medijske ličnosti Srbije. Nije valjda status Trampovog punog poverenja koji uživa Ričard Grenel uzrok tolike domaće popularnosti. Jedan ambasador u jednoj važnoj evropskoj državi doživeo je ovde zlatne trenutke medijske promocije. Bilo je dovoljno da ga Tramp proizvede u specijalnog posrednika za razgovore „Beograda i Prištine“ pa da zasija na nebu naše javnosti onoliko brzo koliko je zamrkao Metju Palmer, poznat kao pomoćnik zamenika ili obratno. I povrh svega, ambasador i pregovarački posrednik Grenel biva katapultiran u direktora Nacionalne obaveštajne službe SAD, kape svih obaveštajnih službi u zemlji opšte obaveštajne fascinacije. To u našoj zemlji kao poslednjoj provicijalnoj zabiti izaziva vrhunsko oduševljenje. Ushićene čestitke dva provincijalna funkcionera, Marka Đurića i Hašima Tačija, govore o katalizatorskoj moći američke političke šarade kojom se objedinjuju zavađeni lokalni vazali.
Poznato je da je Donald Tramp stupio na američki presto bez velikog tima političkih poverenika. Njegovo širokogrudo deljenje i plahovito oduzimanje visokih državnih funkcija posledica je prvenstveno njegovog grčevitog traganja za vernim saradnicima u okruženju moćnih izbornih gubitnika i njihove medijske mašinerije. Stoga je njegov meni iskusnih političara koji poznaju državni posao izuzetno skroman i na njemu preovlađuju slobodni strelci. Ričard Grenel je jedan od njih. I baš zbog tog malog menija ovom ambicioznom političaru nemestio se bingo tri važne funkcije: američkog ambasadora u Nemačkoj, specijalnog poverenika za konačno rešenja kosovskog pitanja i, evo sada, koordinatora svih obaveštajnih službi u SAD. Da je reč o slučajnom a sretnom slaganju zvezda govori okolnost da ove tri funkcije nemaju međusobne veze sem u banalnom smislu da u politici sve ima veze sa svačim. Takva situacija, da sve može imati veze sa svačim, doduše, nije nepoznata u prilikama kada Donald Tramp deli političke funkcije, od kojih neke važne pripadoše i članovima njegove uže porodice.
Razume se, nas ova tema zanima samo zbog pitanja Kosova i Metohije. Ako su nas domaći političari poslednje a trajuće epohe (2012-20) nastojali da uvere da posrednici u nekim dogovorima, dijalozima, pregovorima – šta su već, moraju biti iz EU i SAD, ne znači da je to nešto prirodno kao, recimo, fotosinteza. Računajući, međutim, na uverljivost svog ponašanja na domaćoj sceni, današnji srpski političari pridaju preveliki značaj posrednicima koje im nameće zapad. Time dižu sebi cenu i stalno se hvalisaju kako rade posao sa važnim svetskim ljudima, iako je zapravo najčešće reč o najobičnijim karijernim političarima kakvih je u EU i SAD na stotine. Da li se danas neko seća Kupera, Eštonove ili Mogerinijeve koji su ovde bili predstavljani kao emanacije spoljne politike EU.
Takav je sada slučaj i sa Grenelom. Toliko ga veličaju i hvale da se svi moramo preispitati kako i zašto nismo ranije čuli za tog političkog tigra. On je, navodno, već stvorio povoljnu atmosferu za nastavak pregovora bez kojih, inače, nećemo moći da živimo. On je Kurtiju i društvu skresao u brk da moraju da ukinu one drakonske carine. On je, pazite sad, sklon jačanju ekonomskih vaza Srbije i tzv. Kosova, što bi dakako relaksiralo i političke odnose. On je, stoga, najzaslužniji za istorijski projekat avio veze Beograd-Priština, znajući (Amerikanac je to) da brojni biznismeni na obe strane željno očekuju ovaj transportni preduslov svog životnog poziva. On je, nadalje, pokrenuo i železničku vezu Srbije i Kosova ne znajući da svi koje to interesuje znaju da sve vreme funkcioniše linija Kraljevo – Kosovska Mitrovica, dakle, na relaciji na kojoj je ta veza potrebna. Čega ćemo se još lepog naslušati za Grenela od naših političara koji ga, onako važnog, samo koriste da bi sebi podigli značaj.
Realno gledano, ako počne da radi i svoj treći posao, Grenel neće znati kuda udara, što za Srbiju uopšte nije dobro, jer zapadni političari kada udaraju ne znajući šta rade po pravilu pogode Srbiju. Ako je to pravilo posledica nekog političkog sticaja okolnosti, nije jasno zašto naši političari na čelu sa svojim čelnikom dodatno nameštaju Srbiju u prostor njihovog udaranja. A onda nam takav ishod prikazuju kao objektivnu, gotovo prirodnu, teškoću sa kojom se oni samoubistveno hvataju u koštac. Na kraju, sve je to igra dobro uhodanih profesionalaca, gde jedni, stranci, na srpskoj sceni glume neumitnost istorijskog događanja, a drugi, ovi domaći, junački trpe udarce štiteći narod. A narod gleda scenu sa uzbuđenjem i žali pozitivne likove predstave, a kad izađe iz pozorišta jedva se kreće zbog bolova po celom telu.
Ne treba da sumnjamo, udaraće i Grenel, aktuelni junak naših dana, ali to će biti za naše dobro čega uopšte nismo svesni.
Tekst je napisan u saljivom stilu . Dodje coveku da se smeje, a u stvari za nas (citaj Srbe) je tragi-komicno…moze slobodno da place i da se smeje. Dokle tako??? Daaaa, nasi i strani politicari nam savetuju da se promenimo a tada ce svet da nas prihvati. Kakve granice????Nacija, tradicija, mitovi. Sta je to ? Kome to znaci? Kad sve to pozavrsimo i ako obavimo mi cemo postati karikature. Toliko o Trampu, Grenelu, Klintonu, Obami (nobelovcu za mir). Sve globalisti i….
Odlican tekst. Svaka rec na svom mestu.