Sabor novomučenika jasenovačkih

Jučerašnji dan je u kalendarima upisan kao Sabor novomučenika jasenovačkih. Pišem tek danas o njemu, jer ne prihvatam činjenicu da je u pitanju jedan dan, već smatram da se mi tih žrtava moramo sećati svih 365 dana svake godine. Ko zaboravi žrtve iz Jasenovca, taj će sigurno zaboraviti nekog svog i uvrediti ga mučenog i odavno na onaj svet poslatog, jer nije znao da je imao roda u Jasenovcu. Koliko je samo ljudi, žena, dece i njihovih bajki ugašeno tamo kraj Save. Tolike stotine hiljada izmrcvarenih, pa ostavljenih da se muče. Zamislite mesto na kojem je smrt nagrada. Izbavljenje.

Milan RuzicGledali su jedni druge u oči ne znajući čije će prve iz glave biti izvađene, čije to usne poslednji put izgovaraju molitvu, a čije uši zadnji put čuju vrisak i samrtni uzdah. Negde u daljini se i dalje čuje plač dece i žena. Doziva dete majku, a majka viče detetu, ako među glasovima pozna svoje, kako će sve biti dobro, samo da još danas izdrži. Mnoge su ovim teškim lažima tešile tuđu decu glasa sličnog onom njihovog čeda, ali ta je uteha, koliko god lažna bila, pomagala onima koji su je čuli.

Dželati, tadašnji dušmani, a u isto vreme i buduća braća, davali su delovima Jasenovca imena teška i simbolična od kojih je najjezivije bilo – Ciglana. U toj Ciglani stradalo je najviše ljudi. Moramo mi danas znati da je svako ko je stradao u Jasenovcu, pa i u Ciglani, svojim stradanjem postao cigla ugrađena u stub srpskog identiteta i ko te ljude, na jučerašnji, današnji, a i svaki drugi dan, zaboravi ili odbije da ih se seti, taj se nema čemu nadati.

Zamislite samo da je ljudski um, uposlen na takvom mestu i rođen da druge usmrti, napravio poseban logor opremljen posebnim spravama za mučenje i ubijanje dece. Napravio je i čuveni srbosek, a po imenu možete pretpostaviti čemu je on služio. Napravio je toliko zločina da je i đavola postideo. Ne može me niko ubediti da tih dana i sam Bog nije plakao nad sudbinom jasenovačkih mučenika. Hteo je što pre da ih odatle izvuče brzom smrću, ali dželati nisu dozvoljavali tako nešto. I dalje su svojim prokletim spravama i svojim iščašenim mozgovima držali te mučenike na zemlji mrtve, a opet dovoljno žive da se na nebo vazneti ne mogu.

Seća se Sava još uvek kamiona sa mučenicima koji su stradali po okolnim šumama, putevima i močvarama, jer dušmani nisu mogli da čekaju. Hteli su krv što pre da bi sebi dokazali kako su veliki. Stvarno je bilo teško biti veliki pred detetom koje svojim pogledom gleda u nož koji mu se približava, a jedino što može da učini jeste da plače. Kosti svih ovih mučenika su nas obavezale da ih se sećamo i da ih svakoga dana oplakujemo, jer ako ih mi zaboravimo, ko će ih se sećati? Ko će ih oplakivati? Čijih ćemo se žrtava sećati ako nećemo svojih? Koliko je to žrtava današnjim Srbima dovoljno da bi se setili ko su i šta su? Molimo se za jasenovačke žrtve! Molimo se za one koji su stradali zbog toga što su bili i nisu se toga hteli odreći za razliku od mnogih današnjih koji sami nude da ne budu to što su, a niko im čak ni ne preti.

Molimo se svakoga dana za mučenike iz Jasenovca, pa će makar u onom drugom životu poživeti duže nego što im je bilo suđeno u onom na zemlji. Ako ih mi u svojim srcima i molitvama oživimo, ne postoji onaj koji će ih ikada ubiti. Dobacite svojom molitvom do nebesa i tako utešite bar jedno od one dece čiji vrisak i dalje negde na nebu odjekuje tražeći majku i utehu, a još uvek nesvesno da je mučenje prestalo. Neka kroz naše molitve i upaljene sveće jasenovački mučenici ugledaju svoj put ka Raju kad su već Pakao prošli za života.

Neka im je večna slava i neka nam oproste što nema više sekundi u minutu, minuta u satu, sata u danu, dana u mesecu i meseci u godini kako bismo ih se još češće sećali i molitvom ih sa ovog na onom svetu obradovali.

Milan Ružić

iskra.co