Dok je narod Republike Srpske slavio Dan u kome su se 1992. prekodrinski Srbi odazvali Zavetu svetih predaka – „da junački amanet čuvamo/divno ime i svetu svobodu”, sarajevska čaršija je odgovorila dernekom. Po medijima paradiraju lica poznatih kasablija sa još prepoznatljivijim porukama, koje već danima arhetipski odzvanjaju iznad čaršije, što se u januaru redovno guši u sopstvenom zadahu. Iz usplahirenog halakanja, nemuštog od čaršijske mržnje i zavisti, kojim se kasablije međusobno kuraže u januarskoj studeni i koja dopire tek do prvih obronaka Trebevića, razaznaje se samo jedna reč – NATO.
Za sarajevske ajane i njihovu badavadžijsku vojsku, što živi od zekata i čaršijskog osećanja izabranosti, NATO nije tek obična reč. To je amajlija, zapis u koji je stala vekovna mera razumevanja slobode, prava i hrabrosti sarajevske kasabe. Slobode koja se meri veličinom ćara, prava kao izraza svesti o sopstvenoj izabranosti i rajetinstvu svih drugih i hrabrost da se ćar i vlast zadobiju preko tuđih leđa, podilaženjm, podkupljivanjem i lukavstvom. Zato sarajevske kasablije danas od NATO pakta iščekuju isto ono čemu su se 17. aprila 1941. godine nadali od Trećeg rajha, da im povrati izgubljenu vlast nad rajom iz turska vakata.
Na sarajevskom derneku s početka 2017., ostareli Haris Silajdžić, kao Hamdi-beg u Travničkoj hronici, teši druge, a još više sebe, da je i „dosada mnogi mnogo koješta tražio”, pa i Mile Dodik. Srpsko pravo na ime, slobodu i prekodrinsku državnost samo je privid, jedino je Bosna u granicama turskog pašaluka za Silajdžića tvrdoglava stvarnost.1) Ipak, Silajdžić nerado priznaje da je Bosna živa, k͗o što je živ pacijent na aparatima za disanje. Ona će uistinski oživeti tek onda kada u njoj umru nacionalni kolektiviteti, pa svi postanu bosanski građani. Kada se reč građanin sa nerazumljivog europskog, liberalnog diskursa prevede na jezik razumljiv sarajevskoj kasabi, onda građanin postaje sinonim za raju, koja je ostala bez svoje države, vojske („Obrana je s životom skopčana”, kaže Iguman Stefan u Gorskom vijencu) i glavara, prepuštena pravdi i poretku sarajevskih ajana. Naučen da je u licemerju mudrost, Silajdžić više skriva, nego što kazuje, osim u jednoj stvari, u kojoj je otvoren i iskren: Bosnu po sarajevskoj meri jedino može da podigne i oživi tuđa, briselska NATO i EU ruka. Ipak, Silajdžić prećutkuje ključni element na kome počiva tradicionalna sarajevska tehnologija vladanja: čime misli sarajevska čaršija da prema starom dobrom adetu zainteresuje onemoćali Brisel i kupi njegovu zaštitu.
Ono što Silajdžić prećutkuje, objavljuju dežurni sarajevski telali, a i čaršijske badavadžije koje se zanimaju nekakvom geopolitikom. Sarajevo se Briselu preporučuje svojom mržnjom prema Rusiji, zaštitnici srpske raje, koja je tom svojom zaštitom, rečju Mustafe Cerića, „pokazala svoj nezivilizacijski odnos prema ljudskim pravima”.2) Kao da se radi o drevnoj kategoriji čije je poštovanje uvreženo u svesti sarajevskih kasablija. Da je u rusofobiji kojom se Sarajevo dodvorava Briselu sve izanđalo i potrošeno, pokazuju i likovi Vuka Drašković i Žarka Korać, koji sa čaršijskih portala šire strah od Rusije i mržnju prema srpskom patriotizmu.3) Aferim! Eto i najnovijeg tvrdog dokaza mere sarajevskog dina (vere), koja sarajevske kasablije čini bliskim Draškoviću i Koraću i u isto vreme ih udaljava od današnjeg Stambola i Teherana.
Sarajevom se šenluči kako bi se Brisel ubedio u odlučnost kasablija da brane Bosnu kao balkansku NATO koloniju. A jedino piće sarajevskog derneka su srbofobija i rusofobija, kojima se opijaju mase čaršijskih gotovana, koje su već u Briselu predstavljene kao nova „handžar” vojna elita. Od opakog pića srbofobije i njene starije sestre rusofobije sarajevskoj čaršiji se 2017. pričinjavaju devedesete godine prošlog veka, a u njima ruska nemoć, američka svemoć i srpska usamljenost. Zato atmosfera sarajevskog derneka s početka 2017. neodoljivo podseća na atmosferu s početka derneka koji se prema starom letopisacu dogodio u Sarajevu „s jseni 1769. godine”. Opevao ga je u jednoj od svojih lucida intervalla, od kaurskog pića oboleli Abdulah Sidran („Dernek u Sarajevu, s jeseni 1769.”). U prva dva stiha Sidran opisuje razloge za dernek, držeći se, kako sam navodi, podataka koje je pribeležio istoričar Vladislav Skarić:
„Ima tome poprilično, kako se već nikome
pod barjak više ne ide. Daleko je Beč, daleko
je Rusija, daleko im crna kuća bila! Ali se,
podmoranje, skrpila nekako hiljadica naših,
s konopca i koca, sve sam hrsuz, sve go uhljup!
Ono će – posralo košulju! – na Moskova da udara!?
Kad, šta će ti bit, odozgar, sve same plahe
vijesti! Uzeli Hoćin, tuku Rusa hametice, samo
što Moskva nije pala! Izdade zapovijest vlast
da se veselje čini! A muke ti nas na besposlicu
navratit! Nismo, doduše, zatvarali dućane, uputa
je glasila: svečano i radno. Gruhnuše s Tabija
topovi, u gradu se obrete, ko da iz zemlje izniče,
hejbet svakojaka svijeta.”
Pod godinom sarajevskog derneka, 1769., ruski istoričari su zabeležili početak dugog rata Rusije protiv Turske. Carica Katarina Velika je rado dočekala prekid diplomatskih odnosa i objavu rata koju je Porta učinila Rusiji. „Sada sam slobodna, mogu da radim sve što mi dozvoljavaju sredstva, a u Rusiji, vi znate, sredstva nisu mala”, piše povodom početka rata carica Katarina grofu Grigoriju Černiševu. Međutim, u prvim mesecima rata ruska strana, koja još uvek nije bila potpuno spremna za novi način ratovanja, posebno za opsedanja tvrđava, imala je promenljivu ratnu sreću. S toga, vesti koje su sa zakašnjenjem od nekoliko meseci pristizale u Sarajevo nisu bile sasvim bez osnova. U aprilu 1769. godine, knez Golicin koji je prešao sa svojom vojskom reku Dnjestar, zaista je morao da zbog nedostatka artiljerije i hrane, te pojave kuge, odustane od opsade tvrđave Hotin i vrati se na početne pozicije na levoj obali Dnjestra. U prvim danima jula ruske jedinice pod komandom Golicina ponovo su se uputile preko Dnjestra ka Hotinu. Posle nekoliko dana opsade, suočene sa objedinjenim napadom brojčano nadmoćnih vojski moldavskog paše i krimskog hana, jedinice kneza Golicina su se po drugi put povukle na obale Dnjestra. To je bio razlog da se 13. avgusta smeni knez Golicin, a komanda nad trupama preda generalu grofu Rumjancevu. Prekretnica u ratovanju je nastupila posle ruskog odbijanja turskog napada kod grada Kamenca. Posle toga, ruska vojska je u pobedonosnom pohodu ušla u Hotin (10. septembra), prešla reku Prut i oslobodila moldavsku prestonicu Jaši, a potom i Bukurešt.4)
Međutim, u prvoj godini rata i godini sarajevskog derneka, nije se carica Katarina suočavala samo sa nedovoljnom materijalnom premljenošću ruske vojske za nametnuti rat, već i sa spoljnopolitičkim i propagandnim subverzivnim radom zapadnih država. Tako se u pismu Volteru, carica Katarina osvrće na antiruski savez koji je pod uticajem Vatikana Poljska zaključila sa Turskom: „Smešni smisao krstaških pohoda nije smetao poljskom sveštenstvu da pod uticajem papskog nuncija propoveda krstaški rat protiv mene… jednom rukom su uzeli krst, a drugom potpisali savez sa Turcima”. Prema pisanju čuvenog ruskog istoričara S. M. Solovjeva, francuske novine su 1769. godine slavile turske vojničke uspehe i preuveličavale ruske nedaće. Istovremeno, „Kelnske novine”, po tvrdnji Solovjeva „stvorene od strane papskog nuncija i francuskog ministra, ubile su naših 70 000 ljudi u Novoj Srbiji… mada je istina da je taj pohod koštao života (krimskog) hana, koga je poslala Porta”. U duhu iste propagande, 1769. godine su u Carigradu pucnjima iz pušaka slavili ratne uspehe ubijenog hana.5) Nešto od ove evropsko-osmanske propagande doprlo je službenim putem te 1769. godine i do sarajevske „proklete avlije”.
Nezavisno od zajedničke evropsko-turske antiruske zavere i pratećih materijalnih nedaća, ruska vojska je pobedonosno sledila ideju vodilju svoje carice, koju je ona istakla u pismu jednom ruskom diplomati u predvečerje rata 1768. godine: „Ako Bogu bude bilo ugodno, videćeš čudesa”. U ratu započetom 1769. a završenom 1774. bilo je mnogo takvih „čudesa”, od oslobađanja Moldavije i Vlaške, preko slavne pomorske pobede grofa Orlova u zalivu Češme, do konačnog oslobođenja i trajnog pripajanja Rusiji Krima, azovske obale i jugozapadnog podnožja Kavkaza. I najzad, prvi ruski ratni trijumf na balkanskom tlu okončan je 1774. Kučuk-Kajnardžijskim mirom, koji je Rusiji obezbedio ekskluzivno pravo zaštitnice pravoslavnih hrišćana u Osmanskom carstvu.6) Ovim je otvoreno Istočno pitanje, a u okviru njega i pitanje srpskog oslobođenja. Zato Kučuk-Kajnardžijski mir stoji na početku procesa koji će preko Srpskog ustanka, rusko-turskog Bukureškog i Jedrenskog mirovnog ugovora dovesti do novovekovnog vaskrsa srpske državnosti.
A šta se za to vreme dešavalo sa sarajevskim dernekom, započetim s jeseni 1769. beleži u svojoj pesmi Sidran:
„Gruhaju topovi s Tabija, šenluči muško, šenluči
žensko, šenluči staro i mlado, prižmirila vlast
na svako svoje oko: hudovičke birtije proradile,
bećarnice – pune ženska svijeta! Mogo je namah
pametan da zna: ovo na dobro izijti ne mora! Ali,
kad je dernek – nek i hala gori!
Počeše, u neka doba, odozgar da pristižu naši:
koji bez ruke, koji bez noga, koji bez oka, koji
bez uha, i dvojica – bez pameti. Al kazuju bistro:
Kakve pobjede, kakvi bakrači!? Sve vam je to
neko izmislio! Ako Dunav smrzne – eto Rusa
u Stambolu. – Raspiša se dernek. Đe si bio –
niđe, šta si radio – ništa.
…
Bilo pa prošlo, sad ga jebaji
Al kako nam je to sijelo prisjelo, otkako nam
na nos iziđe taj dernek – malo se kome više
i na sijela i derneke, kamo li u bitke i pod
barjake ide! Daleko im crna kuća bila!”
Tuga sarajevskog raspišanog derneka s jeseni 1769. zloslutno je najavljivala zlehudu sudbinu Kulin-kapetana s Mišara 1806., ali i Omer-pašinu poruku iz 1850. beogradskom veziru da tih dana ne jede ribe iz Save, „jer je u reku pobacao dosta bosanskog mesa”.7) Iz sarajevske kasabe, gde pogled u retke vedre dane dopire do vrhova okolnih planina, a u česte maglovite dane tek do poslednjih ćeramida na niskim čaršijskim krovovima, nije se videlo, niti se želelo videti, da se svet promenio i da je turski vakat prošao. Ili što osiljenom bosanskom begovatu reče Omer-paša: „A što mora biti, to i biva. Svuda, pa i u Bosni”.
I danas je običan svet bosanskohercegovačkih muslimana zatočenik sebičnog geopoltičkog slepila sarajevskih ajana i taj običan svet, od Tuzle do Cazina, platiće na kraju preskupu cenu najnovijeg ludog antisrpskog i antiruskog derneka što odzvanja sarajevskom kasabom. Kao što je plaćao 1769., 1806., 1850., ali i 1992. godine. Jer, ne može na dobro da izađe kada se u šenluku traži bekstvo od sopstvenog identiteta. Zato je krajnje vreme da bosanskohercegovački muslimani pronađu, pesnikovom rečju, „svome sopstvu nosioca” (što bi po ubeđenju potpisnika ovih redova za pravoslavne Srbe bilo jednako pronalasku izgubljenog brata!). I da u tom prepoznavanju stvore novu politiku koja će ih spasiti od karakazana u koji ih vode obesne sarajevske kasablije, koje iz perspektive ličnog ćara ne žele da vide da je oslobođenjem Alepa najavljen budući novi, „Kučuk-Kajnardžijski”, položaj Rusije na Balkanu.
Zoran Čvorović
_________________________________________________________________________________________
1) vijesti24h.com/haris-silajdzic-mnogo-jaci-igraci-od-dodika-su-prijetili-bih-a-ona-je-jos-tu-tako-ce-i-ostati/
2) www.bosnjaci.net/prilog.php?pid=60898
3) www.faktor.ba/vijest/vuk-draskovic-bauk-rusije-nad-balkanom-231065;
www.avaz.ba/clanak/271429/zarko-korac-za-avaz-ba-srbija-igra-dvolicnu-igru-sa-bih?url=clanak/271429/zarko-korac-za-avaz-ba-srbija-igra-dvolicnu-igru-sa-bih
4) S. M. Solovьev, Istoriя Rossii s drevneйših vremen, Moskva, 2009, str. 922-925; V. O. Klюčevskiй, Russkaя istoriя, Moskva, 2010, str. 763-766.
5) S. M. Solovьev, Istoriя Rossii s drevneйših vremen, str. 927.
6) V. Popović, Istočno pitanje, Beograd, 1928, str. 69-72.
7) M. Ekmečić, Dugo kretanje između klanja i oranja, Beograd, 2008, str. 279.
