Srbi i svet na koncu 2023.

Političko stanje za naš narod daleko je povoljnije danas nego što je bio slučaj pre, recimo, tri decenije. Razlog: Rusija i Palestina

Sudbina „malih“, običnih ljudi u velikoj meri zavisi od „velikih“. Od kada je sveta i veka ovo isto važi i za narode. Pripadam jednom malobrojnom narodu. Ovo nisam slučajno napisao, jer držim da naš narod, srbski, kome pripadam kako po rođenju, tako po slobodnoj volji i izboru, uopšte nije mali, premda ne broji stotine miliona, kao što je to slučaj, recimo, sa Hindusima ili Kinezima. Ako je verovati nekim „pouzdanim izvorima“, Srba u svetu ima oko petnaest miliona. Ovde računam Srbe u Srbiji, Republici Srpskoj, Crnoj Gori, Dalmaciji, Liki, Baniji, Kordunu, Slavoniji, Makedoniji i rasejanju.

Na prvo mesto stavio sam ime svog naroda. Ne slučajno. Živimo oduvek u svetu u kom ima mnogo samoživih ljudi, ali isto tako i naroda. Zato držim da je veoma opasno, naročito ako zajednica kojoj pripadate jeste malobrojna, da pričate o bratstvu i ravnopravnosti naroda, kada čitava ljudska istorija pokazuje da pojedince i narode vekovima pokreću sebični interesi.

Srbi su se u prošlosti često rukovodili hrišćanskim, pravoslavnim zapovestima, kao što je, na primer, Jevanđelje po Mateju – „A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu…“ Srbi su se ovoga držali i rezultat je sledeći: od nas su otpali pokatoličeni Srbi, koji se danas u najvećoj meri izjašnjavaju kao „Hrvati“; rasrbljeni i poturčeni muslimani u Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori i Raškoj do juče su pričali da su „Turci“, a danas govore da su „Bošnjaci“; u vardarskoj oblasti rasrbljeni narod danas priča da su „Makedonci“; tačan broj helenizovanih i albanizovanih Srba nikad nije ni približno utvrđen. Kad bi sve te Srbe „tri zakona“ brojali, onda nas sigurno ne bi bilo manje od trideset miliona. Možda će se jednoga dana novokomponovane nacije poput Hrvata, Albanaca, Bošnjaka i Makedonaca vratiti svojim korenima, ako nam srećne političke okolnosti budu dozvoljavale, odnosno ponovo biti Srbi. Možda?

Odakle crpim optimizam, veru u svetliju budućnost svoga naroda? Malopre spomenuh „srećne okolnosti“. I doista, političko stanje za naš narod daleko je povoljnije danas nego što je bio slučaj pre, recimo, tri decenije. Razlog za ovakvu tvrdnju leži u sasvim konkretnim političkim promenama koje su se odigrale u svetu za poslednjih nekoliko godina. Da kažem jezikom Svetog pisma: „Vreme se zaista ubrzalo.“

O kojim događajima je reč? Kratko pitanje i kratak odgovor: Rusija i Palestina. Veoma se dobro sećam 24. februara 2022. godine. Gledao sam tog dana rano ujutro direktno obraćanje Putina o početku vojne operacije. Bio sam prosto ushićen. Već sam sledeći dan o tome napisao tekst na srpskom, a objavili su ga i ruski mediji. Zašto sam osećao radost? Priznajem, iz prostog, sebičnog razloga. Intuitivno sam osetio da se odjednom, bukvalno preko noći, promenila, odnosno popravila situacija i za naš narod. Srbi su najzad mogli „da se nadaju“. Političari koji vode Srbiju poslednjih decenija, međutim, sasvim su nesposobni da vide te promene. Kao što su prespavali „pad Berlinskog zida“, tako su prespavali i 24. februar 2022. godine. Posle 5. oktobra 2000. godine Srbija ima veoma mnogo političara, no nema niti jednog državnika formata Vojislava Koštunice. A delom možda ovo mogu da kažem i za Zorana Đinđića, koji je kratko vreme pre nego je ubijen uviđao da je bio obmanut od strane Zapada. Verovatno je zbog toga i stradao.

Reč je o dugogodišnjoj negativnoj selekciji. Prosto su na najodgovornija mesta u državi došli ljudi koji nemaju niti znanja, niti intelektualnih sposobnosti da sagledaju promene u Evropi i svetu – dok su, na primer, prilikom raspada Jugoslavije, a zatim i bombardovanja Srbije godine 1999, svi svetski mediji imali jednu jedinstvenu priču: „Srbi su agresori, zločinci, a svi ostali učesnici u građanskom ratu na tlu bivše Jugoslavije su borci za slobodu i demokratiju.“

Zločini činjeni nad Srbima bili su u najvećem broju prećutani. Tako smo imali „crno-belu“ sliku rata, gde je jednoj strani – Hrvatima, bosanskim muslimanima i Šiptarima – bilo dozvoljeno da čini najsvirepije zločine nad srbskim civilnim stanovništvom i da za to ne odgovaraju. Prosto su uživali bezuslovnu podršku Zapada, islamskog sveta i jevrejskog lobija. Srbi ne samo da su bili potpuno sami, već su naši neprijatelji izvore za glavne optužbe protiv Srba crpeli iz samog Beograda, najviše iz kruga „nevladinih organizacija“, koji su primali ogromnu finansijsku podršku od strane Sjedinjenih Država i Evropske unije. A ovaj „natovski nevladin sektor“, da usput primetim, od godine 2000. do danas zapravo određuje i vodi unutrašnju i spoljnu politiku Srbije.

Evo samo nekoliko primera. U kulturi, u politici prema porodici, u školstvu i obrazovanju Srbije prevladava „liberalni narativ“. Vlada Srbije i u tom pogledu potpuno je pod kontrolom Zapada, gde privatne „NGO“ (sorosovske i slične), podržane od strane Zapada, potpuno određuju šta će naša deca učiti u obdaništu, u osnovnoj školi, a šta u srednjoj. I kao grom iz vedra neba Moska javlja da je pre kratkog vremena Rusija, na primer, proglasila „LGBT“ (Lesbian, Gay, Bisexual and Transgender) za ekstremističku organizaciju i prosto je zabranila. Ovo je izazvalo zemljotres na Zapadu i radost na Istoku.

Samo ovaj primer dovoljan je da pokaže kako je „Specijalna vojna operacija“ Rusije daleko dalekosežnija od vođenja samog rata na Donbasu ili Zaporožju. Ljudi u Srbiji, ali i Evropi, počinju da se pitaju: da li je normalno da neznatna manjina određuje kakva će biti politika u odnosu na porodicu i vaspitanje dece. Prema svim pokazateljima, većina naroda protivi se tome da se javno propagira homoseksualnost i da država prizna jednopolne brakove. Rusija je postala nada i svetionik za ugnjetene narode Zapada. Rusija je danas svetu kazala da sprovođenje LGBT politike uopšte ne znači progres i toleranciju. To su, prosto, ekstremističke organizacije koje se u ime neznatne manjine nameću većini stanovnika. LGBT ideologija uopšte ne šalje poruke mira i tolerancije, već mržnje i nasilja.

Dugogodišnji predsednik vlade Srbije, da usput primetim, jeste predstavnik LGBT. Ako poslušamo objašnjenje iz ruskog parlamenta, Dume, saznaćemo da je na čelu srpske vlade zapravo ekstremista, čiji je zadatak da teroriše i ponižava Srbe i njenu tradiciju, veru i moral. Kome Srbi više veruju: Sorosu i njegovom đaku u Srbiji, Ani Brnabić, ili Putinu i ruskoj Dumi? Verujem da će posle odluke Moskve da LGBT proglasi za ekstremističku ideologiju sada u Srbiji biti daleko teže da se sprovede reforma školstva u skladu s njom.

Da podsetim. Večno pijanog Jelcina godine 2000. zamenio je Putin. Rusija je za vreme Jelcina bila praktično američka kolonija, a u velikoj meri „prozapadna struja“ u ruskoj politici držala je glavne poluge vlasti sve do godine 2014. Tada je Putin poluostrvo Krim vratio Rusiji. Posle toga na Zapadu počinje besomučna kampanja protiv Rusije. Kako je sam Putin u više navrata kazao, „kak nas obmanыvaюt“, odnosno kako nas je Zapad u poslednje tri decenije obmanjivao: od obećanja Gorbačovu da se NATO neće širiti ka granicama Rusije, do 2014, kada su Francuska i Nemačka dale garancije Janukoviču da će poštovati izbornu volju građana Ukrajine. Vašington, London i Brisel organizovali su u februaru 2014. godine puč protiv legalno izabranog predsednika Ukrajine. Zapad je prosto imao utisak da im je sve dozvoljeno, pa i to da ne poštuju ugovore koje su prethodno sami potpisali. Mogu da lažu, kradu i ubijaju ako to odgovara interesima Sjedinjenih Država i EU.

Onda je došao 24. februar 2022, kada je Putin naredio vojnu operaciju kako bi zaštitio civilno stanovništvo u Ukrajini i sprečio genocid nad ruskim narodom u Donbasu. Samo od 2014. do 2022, prema minimalnim procenama, kijevski režim ubio je oko dvadeset hiljada ruskih civila. Mediji na Zapadu su ove zločine potpuno ignorisali. Jednom rečju, tek od februara 2022. u Rusiji dolazi do nepovratnog procesa otrežnjenja, kada su Rusiji napustili prozapadni ljudi koji su do juče zauzimali najviše položaje u državnom aparatu. Najveći broj njih pobegao je u Izrael ili Sjedinjene Države.

Ove promene nekako istovremeno počele su i u drugim delovima sveta. Dok su tokom zločinačkog američkog bombardovanja Srbije još mogli da govore kako je „svet protiv Srba“, danas imamo potpuno drugu situaciju. Ogromna većina sveta ne podržava „kolektivni Zapad“ u njegovoj agresiji protiv Rusije. Zato su s punim pravom Putin i Lavrov mogli da kažu da „Rossiю podderživaet bolьšaя častь mira“ – većina naroda sveta jeste na strani Rusije.

Azija, Afrika i Latinska Amerika jasno su kazale da „kolektivni Zapad“ ne predstavlja svet, već samo vladajuću elitu u Sjedinjenim Državama, Engleskoj i Evropskoj uniji. Jer, najzad, ogromne demonstracije u Londonu i Njujorku, na primer, pokazale su da većina Engleza i Amerikanaca uopšte ne podržava genocid Izraela nad palestinskim narodom. Ovo je pokazalo i nedavno glasanje u Ujedinjenim narodima.

Ruski mediji su utvrdili da „počti 90% lюdeй v Serbii na storone Rossii“. A pošto je činjenica da je ogromna većina naroda u Srbiji na strani Rusije, prozapadni, kolonijalni režim u Srbiji ne može da uvede sankcije Rusiji. Da se samo Vučić i njegovi ministri pitaju, oni bi, razume se, odmah uveli sankcije Rusiji.

Događaji u Palestini od 7. oktobra 2023, međutim, potpuno su osujetili ove planove. Kako? Većina evropskih država odmah se solidarisala sa Izraelom. Izuzetak predstavljaju Španija, Irska i Mađarska.

U ovom tekstu neću se baviti podelom unutar izraelskog društva, odnosno unutar samih Jevreja, recimo, na „cioniste“ i „ortodoksne Jevreje“, koji su iz verskih razloga protiv postojanja države Izrael. Sve ovo poslednjih dana dostupno je preko društvenih mreža, gde, na primer, može da se vidi kako ortodoksni Jevreji demonstriraju ulicama Londona ili Njujorka pokazujući solidarnost sa Palestincima u Gazi.

Izrael je, po mom mišljenju, počinio veliku grešku, jer se od 2014. godine, a naročito posle 24. februara 2022, stavio na stranu Ukrajine.

Izrael je takođe jasno pokazao da je neprijatelj Srbije. Priznao je Kosovo kao nezavisnu državu. Sem toga, izraelski ambasador u Zagrebu poredio je Srbe sa Hamasom. Zato čudi današnja politika režima u Srbiji da pruži podršku Izraelu. Najuticajni Jevreji, od Holbruka i Olbrajt, preko jevrejskog lobija u Sjedinjenim Državama, do jednog Anrija Levija i izraelskih medija, bili su decenijama ne samo protiv našeg naroda, već su savetovali Vašington i London da bombarduju Beograd.

Kad dođe narodna vlast u Srbiji, ona bi, među ostalim, trebalo da preispita mnoge odluke nenarodnog režima u Srbiji donete posle 2000. godine. Recimo, zbog čega se Srbija obavezala da plaća jevrejskoj zajednici u Srbiji milion dolara godišnje? Da li time Srbija priznaje da je kriva za zločine počinjene nad Jevrejima? Zar nije apsurd da Srbi, koji su najviše stradali u Drugom svetskom ratu, uz Ruse, Beloruse i Jevreje, sada plaćaju odštetu Jevrejima? Na osnovu te odluke vlade Srbije, Jevrejskoj opštini u Srbiji biće dato 3.000 zgrada koje su nacisti konfiskovali od Jevreja koji nisu imali naslednike za vreme Drugog svetskog rata, dok će u narednih 25 godina dobijati blizu milion evra godišnje, počevši od 2017. godine. Verujem da je ovaj zakon krajnje nepravedan prema srpskom narodu. Zašto da Srbi plaćaju Jevrejima? Zašto se Jevreji Srbije nisu obratili, na primer, Nemcima? Zar nije Nemačka, bez objave rata, 6. aprila 1941. bombardovala Beograd? Zašto da žrtve plaćaju odštetu žrtvama?

Ako je u pitanju 3.000 zgrada koje su nacisti konfiskovali od Jevreja, onda su sigurno najmanje 33.000 zgrada i kuća Josip Broz i njegovi pristalice posle Drugog svetskog rata konfiskovali od Srba. Ako Jevreji Srbije imaju pravo na odštetu, zašto to pravo onda ne bi imali i Srbi iz Srbije? Čitao sam Beleške Dragana Krstića. Njegove roditelje „oslobodioci“ su 1945. godine prosto izbacili na ulicu, oduzevši im kuću na Dorćolu. Ni posle „pada komunizma“ devedesetih godina prošlog veka prof. Krstić nije od Srbije dobio nikakvu novčanu nadoknadu. Zašto? Zato što su i danas na vlasti „titovci“. Oni i danas stanuju u kućama i stanovima iz kojih su zakoniti vlasnici izbačeni posle Drugog svetskog rata. A koliko je takvih Krstića u Srbiji? Verovatno ne manje od sto hiljada. Ljudi iz „kruga dvojke“, natovski „nevladin sektor“ i većina ljudi iz današnje vlasti poseduju vile na Dedinju i Senjaku, kao i stanove između Knez Mihailove i Vračara. Nasledili su ih od svojih roditelja i dedova, koji su kao „titovci“ sa pištoljem u rukama prave vlasnike isterali na ulicu, ili ih prosto poubijali. Dakle, beogradski „nevladin sektor“ zastupa interese Zapada ne zato što deli „zapadne vrednosti“ – koje podrazumevaju i da je privatna imovina neprikosnovena – već iz proste činjenica da im Vašington i London garantuju da im država Srbija neće oduzeti imovinu. Svesni su oni da je „oteto – prokleto“, te da će i Srbija ipak postati pravna država.

Da ovo pitanje ponovo dođe na dnevni red, odnosno da se preispita odluka Skupštine Srbije iz 2016, nama će možda najviše pomoći genocid koga od novembra 2023. čine Jevreji protiv palestinskog naroda u Gazi i Zapadnom delu Jordana. Sada svet odjednom počinje da priča nešto, o čemu se dugo ćutalo. Jevreji od godine 1948. vrše genocid nad Arapima. Ćutalo se zbog stradanja koje su Jevreji pretrpeli u vreme vladavine Hitlera. Mnogi ugledni istoričari sveta ponovo dovode u pitanje brojku od šest miliona ubijenih Jevreja. Sem toga, pitanje glasi: zbog čega sada treba da stradaju Arapi? Šta su oni krivi za Aušvic? Generalni sekretar UN, inače Portugalac, sasvim prozapadni čovek, ustvrdio je da je „Gaza najveće dečje groblje na svetu.“ Do danas, krajem decembra 2023, izraelski vojnici ubili su oko deset hiljada arapske dece. Dok je do juče na Zapadu monopol nad stradanjem i genocidom uživao isključivo jevrejski narod, danas odjednom svet sve više govori o jevrejskom genocidu protiv Palestinaca. Ili kako kaže bivši američki vojni obaveštajac Skot Riter: „Izrael je izgubio ovaj rat, jer je čitav svet protiv Izraela.“ (“Israel has lost this war because the entire World is against Israel.“)

A šta ćemo onda s „osam hiljada ubijenih muslimana u Srebrenici“? Sud u Hagu dokazao je brojku od 720 ubijenih bosanskih muslimana, od kojih su većina bili vojnici. Nisu utvrdili stradanje niti jednog deteta ni žene. A sada, eto, svedoci smo masakra nad palestinskim stanovništvom u Gazi. Do sredine decembra 2023. izraelski vojnici ubili su preko 20.000 Palestinaca. Gde su sada glasovi protesta i gnušanja „nevladinog sektora“ iz Srbije?

Dok je 7. oktobar 2023. po prvi put ujedinio sve muslimane sveta, šiite i sunite, Arape, Pakistance, narode Turske, Indonezije i Malezije, jedino Šiptari i bosanski muslimani podržavaju Izrael. To je veoma dobra vest za Srbe. O zločinima nad Palestincima ćute bosanski i šiptarski muslimani. Ta, sve što su dobili, od „nezavisnog Kosova do Federacije Bosne“, dobili su od Vašingtona i Londona. Njima duguju potpunu lojalnost. Zato ih danas islamski svet s prezirom naziva „NATO muslimanima“. A ovu činjenicu takođe ubrajam u „srećnu okolnost“ za Srbe i kapital koji u budućnosti, možda već 2024, može iskoristiti neka nova, istinski narodna srbska politika