Aleksandar Vučić

Sećanja na budućnost

2
795

Ovih dana je Aleksandar Vučić odlučio da se kandiduje za predsedničke izbore i kampanju je počeo sa mitingom na kome je objasnio da neće dozvoliti „pretvaranje zemlje u Ukrajinu“.

563330_aleksandar-vucic-dzon-mekejn-tanjug-3_f
Džon Mekejn i Aleksandar Vučić

To jest, ako se sve postavi sa glave na noge, onda ispada da su Ukrajinci dozvolili pretvaranje Ukrajine u Srbiju. Istina, tome su potom dodali nacionalnu specifičnost i sada veoma žale zbog toga.

Zbog toga, ukoliko želi da bude tačan, Vučić bi trebalo da govori o nedopustivosti ponavljanja te same „buldožer revolucije“ u sopstvenoj zemlji.

O tome kako se ona pripremala i sprovodila, ispisane su tone papira. Nema smisla ponavljati. Zaustavićemo se samo na najsimboličnijim momentima.

Početkom oktobra 2000. godine sa svih strana su se u Beograd na demonstracije sjatili članovi organizacije „Otpor“ (koja se pojavila niotkuda), koji su pokušavali da zauzmu zgradu parlamenta. Nesvestan svoje istorijske uloge, tamo se 5. oktobra pojavio farmer Ljubisav Đokić, koji je na sopstvenom buldožeru stigao iz grada Čačka na antipredsednički miting. On je bio uveren da je korumpirani režim Miloševića kriv za bankrot njegovog cementno-peskovitog biznisa.

Od izgleda buldožera čuvarima parlamenta je postalo bolno, i ispalivši dva metka, oni su se predali na milost jurišnika. Narod je održao pobedu.

Potom se po naređenju S. Miloševića pojavila najelitnija srpska jedinica „Crvene beretke“. Komandir „beretki“ Ulemek (Luković) je skinuo masku, podigao tri prsta i izjavio: „Čemu sve to braćo? Nemojte pucati!“. A kada se u njegovom toki-vokiju razlegao Miloševićev glas, on je aparat demonstrativno razbio o asfalt. Nakon toga, njegov odred specijalaca udaljio se u nepoznatom pravcu.

Posle toga je „kombi partija“ V. Koštunice došla na vlast. Srbija se ustremila u te same rajske vrtove Evrope, odakle su joj koliko juče doletale bombe i rakete.

Da Vas podsetimo:  Recitacija, skeč i reklama... Država bira građane za audiciju zvanu "Srbija"

Nadam se da je Aleksandar Vučić izučio danas dostupnu otvorenu informaciju te veoma uspešne za Vašington obaveštajne operacije. O njenim detaljima se može i ne znati, jer je danas opštepoznato koliko su bili korumpirani viši oficiri generalštaba i vojne obaveštajne službe, koliko je miliona dolara bilo upumpano u pokret „Zajedno“, a potom i u „Otpor“, i kako se stvarao sistem upravljanja tim snagama.

Samo svoditi ceo posao na delatnost inostranih ambasada i prozapadnih nevladinih organizacija u Srbiji, bilo bi suviše uprošćeno. Glavni razlog burnog rasta nestabilnosti, ogledao se u pogoršanju ekonomskog položaja i pokušaja Miloševića da po svaku cenu zadrži vlast. Sa stanovišta politikološke fantazije, on je morao napustiti vlast već posle iznuđenog Dejtonskog sporazuma, kada su Srbe iz Bosne i Hercegovine postavili na kolena. Bio je to razarajući udar po ideji nacionalnog jedinstva Srba, udar po potpuno razumnoj doktrini „Velike Srbije“. Milošević nije mogao izdržati usamljen protiv ujedinjenog fronta NATO i antisrpskih sila na Balkanu. Pa i narod se od njega, da budemo iskreni, prilično umorio.

Njega je trebalo da smeni neki drugi nacionalno orjentisani političar i takvih političara je bilo.

No, političke fantazije ostaju fantazije, a život, tačnije rečeno, politička praksa Zapada, predstavljaju stvari kud i kamo strašnije i nemilosrdnije. Takva rokada se nije desila i put za „obojenu revoluciju“ je bio otvoren. Treba samo istaći da je Slobodan Milošević bio jak borac, no on je počeo da se igra sa sopstvenim narodom.

Danas je situacija malo jednostavnija nego tada, no, principijelno ista. U Srbiji cveta siromaštvo, ljudi su zbunjeni po pitanju shvatanja političkog trenutka, inostrani uticaj je veoma jak.

U takvim uslovima Aleksandru Vučiću nije nimalo lako. Ako on napusti klizavu stazu balansiranja između nacionalizma i zapadnjaštva u korist istorijskih interesa Srbije, on će se sresti sa pojavom takve „meke sile“, da će joj se teško odupreti.

Da Vas podsetimo:  Borba za duše

Srbija je, ponavljamo, postala siromašna zemlja. Njene pojedine političare i čitave partije moguće je kupiti za sitniš. NATO se čak neće ni morati silno razmetati za uspostavljanje željenog status-kvo.

No, političke ekvilibriste neće postaviti. Doći će jasno definisani „atlantist“.

Jedina okolnost koja radi u korist A. Vučića, jeste to što evropska orjentacija Srbije ne donosi istoj nikakve osetljive dividende. Kao u Ukrajini.

Dmitrij Sedov

www.fsksrb.ru

2 KOMENTARA

  1. Зашто то што европски пут не доноси ништа Србији – напротив – ради за Вучића, који је на сва уста за њега? На страну што ни он сам не даје пет пара да ли ће или не Србија икад ући у ЕУ, јер за 15-20 година – за пет година је од 25 поглавља отворено само 8 – он ће ладити јаја на Канарима, са милијардама на сигурном месту. ЕУ је мамак за сомове, ништа друго. А Вучићево „балансирање“ пљачке Србије и уништавања самог бића народа иде супер: ево албански председник баш посети Албанце у јужној Србији, машу албанским заставама (без српске), свира се албанска химна (без српске), пишају и по Србији и по Вучићу (он бар зна зашто, добро је обештећен) а он у одговор лупа преиспољне глупости у стилу да се ми ничег не бојимо, да ником нећемо дозволити, да онај ко нешто лоше мисли боље да и не проба итд. Вучићев „баланс“ је на тас Србије ништа, на тас њених непријатеља све.

  2. To što Vučić govori je možda balansiranje, ali to što Vučić radi se definiše pod „atlantist“ i poslušnost zapadnim ambasadama. I Srbija nije „postala siromašna“ nju su kojekakvi otporaši i Vučići osiromašili i rasčerupali. Zatim, u „osiromašenoj Srbiji“ građane je lako kupiti a političarima je dovoljna podrška za ostanak na vlasti ( uzeće od građana ono što im više ne daju NATO i EU)……
    Muka mi je od članaka koji, u veoma važnom trenutku za budućnost Srbije, bacaju prašinu u oči.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime