Sećanje na egzodus Srba iz Srebrenice – Slike užasa ne blede!

0
1010
Foto: Printscreen

Mnogi srebrenički Srbi danas žive rasuti po belom svetu: od Srbije, Evrope, pa sve do Amerike, Kanade, Australije..daleko od svog ognjišta, daleko od svog zavičaja. Egzodus srpskog stanovništva iz Srebrenice započeo je još krajem aprila, a intenziviran je početkom maja 1992. Tom prilikom više hiljada ljudi napustilo je silom svoje domove otišlo u izbeglištvo. Priliku da se vrate na svoja ognjišta, srpski prognanici su dobili nakon tri ipo godine neizvesnosti i straha, tek u julu 1995. zahvaljujući operaciji “Krivaja 95”

Niko se tog aprila i maja 1992. nije nadao da može doći do rata. Srpski narod je i dalje slepo verovao u ideju bratstva i jedinstva, u zajednički život i u Jugoslaviju kao jedinu otadžbinu. Sa druge strane, neki su se već uveliko pripremali za rat i stvaranje čiste muslimanske države. Ovakva zločinačka ideologija proklamovala je Bosnu i Hercegovinu kao etnički čistu muslimansku državu, gde ne bi bilo mesta ni za Srbe, ni za ostale narode. U proleće 1992. svuda po Bosni i Hercegovini započinje se sa realizacijom takve fašističke ideologije; započinju progoni, masovna ubistva, likvidacije…formiraju se brojni logori za Srbe, jednostavno rečeno počinje rat.

Iz Srebrenice je proterano gotovo celokupno srpsko stanovništvo. Do kraja rata su popaljena sva srpska sela, uništeni su brojni kulturni i verski objekti a pobijen je i veliki broj civila. Već u aprilu i maju 1992. započinje egzodus srpskog stanovništva. Ljudi su samo zbog svoje srpske nacionalnosti otpuštani sa posla, vređani ponižavani, i naposletku progonjeni iz grada u kojem su rođeni i u kojem su odrasli….nepregledne kolone umornih izbeglica tražile su tih prolećnih dana 1992. privremeno sklonište i krov nad glavom. Ovaj progon je bio planski organizovan i sistematski sproveden od strane bošnjačkog vojnog vrha, a sve u cilju stvaranja čiste “muslimanske Bosne i Hercegovine”.

Samo u gradu Srebrenici, prema popisu iz 1991. živelo je 2000 Srba. Za mesec dana prognano je čitavo stanovništvo i u samom gradu ostalo je tek 20 lica koji su naivno poverovali da im komšije neće nauditi. Identična je situacija i sa srpskim selima u ovoj opštini koja su do februara 1993. potpuno očišćena od Srba, a neka čak i zbrisana sa geografske mape. Što se tiče Srba koji su ostali u gradu i prihvatili vlast Nasera Orića kao legitimnu, mnogi su vrlo brzo pobijeni i streljani a kraj rata je živa dočekala samo senilna starica, partizanka Đuka Simić, koja je imala oko 80 godina. Tela mnogih civila do danas nisu pronađena.

Srebrenica tada postaje ozbiljno vojno uporište odakle su vršena granatiranja srpskih sela i grada Bratunca, a formirano je i nekoliko zloglasnih logora za Srbe. Upravo iz Srebrenice su kretale naoružane horde muslimanskih vojnika koje su napadale okolna srpska sela i tamo činile monstruozne zločine nad civilima i decom. Već 20. aprila 1992. u zasedi kod Potočara ubijen je Ljubo Stjepanović, prva žrtva ovog kraja a u maju 1992. u Potočarima je formiran logor “Pilićarnik” kroz koji je prošlo preko 60 staraca, žena i dece. Dve devojke su tu silovane a nekoliko zarobljenika je okrutno ubijeno.

U narednim danima napadnuta su mnogobrojna srpska sela u srebreničkoj (Gniona, Osredak, Sjemovo, Orahovica, Ratkovići, Brežani, Podravanje, Bjelovac, Kravica, Ćosići, Kalimanići…) , bratunačkoj, vlaseničkoj i zvorničkoj opštini. Sva ta sela su do temelja spaljena a mnoga do danas nisu ni obnovljena. Mnoge izbeglice se nikada nisu vratile na svoj kućni prag.

O progonu Srba iz Srebrenice, Bratunca, Vlasenice pisao je i naš istaknuti istoričar Milivoje Ivanišević koji se ovom problematikom posebno bavio u delu “Hronika našeg groblja”.

Ljudima koji su ostali bez svoje imovine, kojima su kuće uništene a život stalno ugrožen, nije preostalo ništa drugo nego da napuste sve i spas potraže u nekim drugim mestima i gradovima, čak i u drugim državama. To su učinili i meštani razorenih i popaljenih srpskih sela u opštinama Srebrenica, Bratunac, Milići i Skelani. Bez igde ičega, razišli su se, bez oproštaja od svojih mesta i kuća i uputili tamo gde su očekivali koliku-toliku zaštitu za svoje ukućane i sebe. Dobar broj njih zadržao se u blizini svojih sela, s nadom da ce se ipak uskoro vratiti. Drugi, koji nisu bili toliki optimisti, ili nisu imali priliku da ostanu blizu svojih sela,otišli su tamo gde imaju nekog iz uže ili šire porodice. A ne mali broj njih, koji nisu ni imali drugog izlaza, zaštitu su potražili u raznim humanitarnim organizacijama i njihovim prihvatnim centrima.Taj egzodus je obuhvatio veliki broj stanovnika, posebno onih koji su manje otporni: decu, žene, starce, bolesne i ranjene. – piše Ivanišević, svedok te golgote srpskog naroda.

Tako je ponekad na područje ovih opština, pre svega u Bratuncu i Milićima, a znatno manje u preostalim delovima srebreničke opštine, Skelanima, stizalo i po preko 6000 izbeglica. Njihov smeštaj i snabdevanje postali su dodatni teret za civilne i vojne vlasti. Samo mala opstina Milići, kojuje napustilo preko 4000 stanovnika, ili 50 posto ukupne populacije, povremeno je primala preko 1000 izbeglica iz Bosne, Hrvatske, Hercegovine i jos više njih iz popaljenih i razorenih sela same opštine Milići. Povremeno se tu, pogotovo za vreme najžesćih borbenih dejstava i naleta muslimana, znalo naći i po 4000 izbeglih lica. Humanitarna pomoć međunarodnih institucija, toliko obimna i intenzivna za muslimansku stranu, za srpske opštine je, u to vreme, bila bukvalno nedokučiva. Tolikom progonu srpskog naroda – kakav nije upamćen ni u toku turske, austrougarske ili nemačke okupacije – pored nemilosrdnih pohoda muslimanskih, doprineli su i međunarodni činioci, pre svega njihovi zastupnici u mirovnim pregovorima koje su organizovali po mnogim evropskim centrima i metropolama. Oni su srpskom narodu, u ime navodnog mira, oduzimali vlastitu zemlju i imanja koja je vekovima posedovao, navodi Ivanišević u svojoj knjizi.

Takav “uspeh” evropske politike verovatno da nije zabeležen ni prema jednom evropskom narodu i ni u jednom, osim hitlerovskom periodu. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku i Republičkog odbora Crvenog krsta, u Srbiji je registrovano, pocetkom 1993. godine, 12 800 izbeglica iz opstina Milići, Bratunac, Skelani i Srebrenica. To je 45 procenata od ukupnog broja stanovnika, ili skoro svaki drugi stanovnik srpske nacionalnosti u navedenim opštinama. Međutim, iskazani broj izbeglica nije ni potpun ni konačan. Uvek postoji izvestan broj onih koji se iz raznih razloga nisu prijavljivali odgovarajućim službama, a ima i onih koji tek pristižu. O tome kakva je, u neku ruku prosečna, struktura izbeglih lica, prikazuju podaci Komesarijata za izbeglice Republike Srbije, u kojoj se nalazi i najviše lica sa prostora Bosne i Hercegovine. Po njima, apsolutna je dominacija osoba ženskog pola (83%) u odnosu na muskarce (17%), veliko je učešće maloletnih lica (43%) i gotovo potpuna orijentacija – ili nužda – za smeštaj i zbrinjavanje u porodice, znači, kod privatnih lica (96%), u odnosu na društvene (ili državne) objekte ili institucije (4%). Tu vrstu gostoprimstva pružilo je nekoliko stotina hiljada porodica u Srbiji. Od proleća pa do jeseni i zime 1992. godine, kao i u rano proleće 1993. za vreme žestokih i i ntenzivnih muslimanskih napada, s područja opština Bratunac, Skelani, Srebrenica i Zvornik, dnevno je stizalo i po hiljadu izbeglica u susedne opštine Republike Srbije, pre svega u Ljuboviju, Bajinu Baštu i Mali Zvornik. Među njima je bilo dosta ranjenih i povređenih, veoma starih, bolesnih i iznemoglih ljudi, a trećinu tih ranjenika i povređenih koji su smesteni u bolnice Bajine Bašte i Užica činila su deca. Samo u Užicu, od 57 ranjenika koji su tu primljeni na lečenje, bilo je čak dvadesetoro dece. (Prema napisu Tragedija duž Drine u publikaciji “Izbeglice u Srbiji”, Beograd, br. 5, april 1993.), navodi Ivanišević u svojoj knjizi.

Da Vas podsetimo:  Glodari istorije

ISPOVESTI SRPSKIH PROGNANIKA

-Selo Gniona nalazi se na dva kilometra od Soloćuše, ili na pet kilometara bilo od Potočara ili Srebrenice. Pripada mjesnoj zajednici Gostilj. Od 19. aprila 1992. kada su u Potočarima ubijena 3-4 čovjeka srpske nacionalnosti, preko Gnione su danima prolazile kolone ljudi, zena i djece. I u Gnioni se osjećala sve veća uplašenost i nesigurnost uz obavezno držanje straža tokom cijele noći. Primjetili smo da i muslimani drže straže na Lipi iznad Bacute prema Čumovićima. Tu su dva – tri puta zasretali ljude iz Čumovića, pretresali ih i vodili u šumu i maltretirali. To su radili muslimani iz Potočara i Bacute. Iz takve “kontrole” jedva se izvukao Đuričić Radomir iz Čumovića, koji je pošao u Gnionu na oranje. Zvali su nas na razgovore na Lipu i tu nas ubjeđivali da nas niko ne smije dirati i sve nam obećavali, a to isto od nas tražili. Tu je nađeno rješenje i dobile se garancije da vise neće biti nikakvih kontrola prolaznika preko Lipe. Međutim, to je potrajalo do 6. maja 1992. godine. Do tog dana svi muslimani koji su htjeli iz Potočara, Kapetanove Ćuprije, Poligona, prešli su preko Gnione i niko ih nije ni pipnuo, vec su bili počašćeni kafom, sokom, rakijom, itd. – stoji u izjavi Marka Slijepčevića, prognanika iz sela Gniona.

Pomenutog dana na Đurđevdan oko 17 časova i 15 minuta Naser Orić i muslimanski vojnici iz Srebrenice, izvršili su napad na srpsko selo Gniona pucajući i paleći srpske kuće. – Pošto se tog dana u Gnioni u nekoliko kuća slavio Đurđevdan, narod je odmah skočio i počeo bježati naniže prema Soloćuši. Niko ništa nije uzeo sem sto se zateklo u rukama i na sebi. Ostalo je sve, pa cak i upaljene svijeće na stolovima onih koji su slavili. Začuli su se rafali sa svih okolnih brda. Svi su jurili niz potoke zaklanjajući se iza kamenja i bukava. Pucalo je sa svih strana ukrug, samo je bilo malo prolaza prema Gostilju, tj. Soloćuši. Tog dana je u Gnioni bio i Lazo Simić iz Studenca i on je posao prema Soloćuši. Njega su sačekali blizu Soloćuše kod Beganovića Luke i tu ga ubili. Pošto se svi nisu mogli istog dana izvući iz Gnione, njih nekoliko je prenoćilo u Gnioni po potocima i vidjeli su kako im dojučerašnje komšije pale kuće. Prvo iz kuće iznose sta im se svidi, a onda zapale. Gniona je prvo selo koje je zapaljeno u srebreničkoj opštini, a to sam mogao i očekivati, jer je jedino ona odvajala Potočare od Sućeske. Paljenjem Gnione Potočari su dobili slobodan prolaz prema Joševi, preko Joševe u Kutlice i Bajramoviće i Sućesku. Istog dana u Gnioni je ubijen jedan čovjek Miloševic Radojko, star 68 godina. On je taj dan slavio i nije mogao pobjeći jer inace i ne vidi baš najbolje i njega su zapalili u kući njegovoj. – stoji dalje u izjvavi Marka Slijepčevića.

-Imam 74 godine, penzioner sam. Protjeran sam od komšija muslimana u proljeće 1992. iz svoje kuće sa suprugom. Muslimani su zauzeli, okupirali grad i rekli, nema ovdje mjesta za Srbe, kupite se i bježite, ili vas neće biti. Pobjegli smo preko Drine, nikakve stvari nismo poneli, sve su to naše komšije sa kojima smo u miru živjeli. Eno ih zauzeli su naše kuće, stanove, sve pokrali, opljačkali, ništa nije ostalo – reči su srpskog starca D.O. iz Srebrenice koji je privremeni smeštaj našao u kolektivnom centru u Srbiji.

-Svoj dom sam napustila 12. jula 1992. poslije ubistva muža u Zagonima – nedaleko od Bratunca. Djeca prebjegla 06. 04. 1992. g. Jer, čim je bila proglašena nezavisna država, život sa muslimanima je postao nemoguć. Ja imam dvije djevojke od 18 godina i 16 godina, od njihovog svakodnevnog terora smo se mnogo plašili pa smo kćerku iz Tuzle preveli na školovanje u Zemun, a drugu u Ljuboviju. Zivjela sam do jula u strahu, jer su neprijatelji upadali u stanove, odvodili djecu, ubijali muškarce, žene, starce.. pekli ih, masakrirali. To su bili dani pakla i užasa. Protjerana sam i sada sam smještena u Badovincima, kod familije. Dobro sam primljena, ali jedva čekam da se vratim kući. Cijela porodica mi je ugrožena. Od zaove mi muž poginuo, sin je od 19 godina ostao tamo. Svakodnevno granate padaju po gradu.” – reči su Dragoslave Malović iz okoline Srebrenice.

-Živjela sam u selu Ratkovići opština Srebrenica, kada sam zbog velikog pritiska morala da prebjegnem sa jednom grupom mještana u Srbiju. Sa sobom sam povela i svoje dvoje djece, sina od 15,5 god. i ćerku od 7 godina. Moj muž je ostao da brani selo sa ostalim žiteljima sela koji su bili za to sposobni.Od moje blize porodice ubijena su tri rođena strica, dvije sestre od stričeva i njihovi muževi. Od familije moga muža ubijena je strina. Kako od dana dolaska u izbeglištvo nemam kontakta sa ostatkom familije ne mogu reći da li ima zatvorenih u logorima…. Ostala sam bez igdje ičega. Tamo sam imala kuću sa ekonomskim zgradama, 4 goveda, 5 kom. svinja i priličan broj živine. Znam da je kuća do temelja spaljena zajedno sa ekonomskim zgradama” – reči su Dragine Stević iz okoline Srebrenice.

Da Vas podsetimo:  Američka CIA svakodnevno špijunirala Asanža u ambasadi Ekvadora

-Uzroci izbeglistva su ratna dejstva i genocid nad stanovnštvom susednih sela, gde su poklani i odvedeni u muslimanske logore Srebrenice i Potočara. Pa zbog toga da isto ne dođe u naša sela, morali smo pobeći dok su se borbe vodile i pod stalnom pucnjavom. Morali smo pobeći sa djecom. Na žalost jedan sin mi je ubijen i još puno drugih je poginulo. Problemi sa kojima se susrećemo su nedostatak hrane, ogreva, prevoza, lečenja, odeće, obuće, stanovanja. Nalazimo se kod čoveka bez zemlje. I on živi od jedne plate. Uslovi nemogući za život. Sto se tiče ostavljanja u zavičaju, ostalo je sve: 2 kuće, radnja, prateći objekti uz kuću.Ostalo je dva traktora, jedna kola, priključne mašine za poljoprivredu.” – reči su Ikonije Savić iz okoline Bratunca.

-Izbjegli smo zato što smo protjerani sa našeg ognjišta. Sve nam je popaljeno: kuće i ostale zgrade. Sve su nam kuće spalili. Posle toga prihvatili su nas poznanici da stanujemo privremeno. Tad kad su nas protjerali jedva smo uspjeli da izvučemo živu glavu. Uspjeli smo da se preko Drine prebacimo čamcem. Da nam nije bilo čamca morali bi skakati u Drinu. Imala sam sa sobom malu bebu. – reči su Dušice Jokić iz okoline Srebrenice.

-Ja Perić Vidosava sam napustila domaćinstvo sa snajom i dvoje unučadi od pretnji i terora komšija muslimana i to sa samo ličnom odećom na sebi. Ostalo nam je dve kuće i ostali prateći objekti sa svom kompletnom opremom u kući i van kuće. Dana 5. 10. 1992. izgorelo je sve sto posedujemo do temelja od strane muslimanskih fanatika – reči su Vidosave Perić Peric.

-U trenutku izbijanja sukoba ja nisam bila u Srebrenci. Došla sam pre toga u Loznicu, jer mi je umro od rođene sestre sin. Posle sahrane ostala sam jos u Loznici, kao i u Klenju. I u međuvremenu su izbili sukobi. Dok se još moglo razgovarati putem telefona moje komšije su me savetovale da ne dolazim. Ja sam inače bolesna, jer pre 17 godina sam imala tešku operaciju. Saznala sam od prijateljice koja je izbegla iz Srebrenice da je moj stan opljačkan. Imala sam kompletno namešten jednosoban stan sa uređajima (šporet, mašina za pranje veša), kao i televizor, kasetofon, telefon, kao i sve ostalo što je potrebno domaćinstvu. Niko mi to nikada ne može nadoknaditi, a naročito povratiti u prvobitno stanje, te mislim da i ne vredi sve nabrajati. Ukoliko ipak nekada bude postojala situacija da mi se to nadoknadi, bilo bi to i poželjno. Razvedena sam. Stan smo dobili moj bivši muž (koji je davno otišao u SAD) i ja. Jedna od izbeglih susetki mi je pre dva meseca donela moju penziju za mesec 8. dinara 7.000.Vise od tada nisam ništa dobila iz BiH – a, a zadnja penzija mi je poslata za januar 1992. Ja se više ne bih vraćala u Srebrenicu. Smeštena sam u kući mojih pokojnih roditelja, koja pripada porodici moga pokojnog brata, tj. njegovoj supruzi, sinu i kćerki. Smeštaj nije podesan u odnosu na moje zdravstveno stanje, jer kuća je stara,prostorije velike i u kući nema sanitarnih uređaja, niti vode. Grejem se drvima. Za mene je najveći problem sa kojim se trenutno a i od početka suočavam je taj sto se teško dolazi do lekova, a i sto se nađe mora da se plati, a materijalnih sredstava nemam, osim sto mi po nešto novca daju moji rođaci. Od njih takođe dobijam i namirnice.” – reči su Leposave Đenadić, izbeglice iz Srebrenice.

-Moje prethodno prebivalite bilo je Srebrenica, grad u dolini Drine. Nacionalna struktura u opštini je bila takva da su muslimani činili veliku većinu (oko 72%). Sve važnije aktivnosti, privredni i društveni zivot na neki način kontrolisali su oni jer su bili na većini rukovodećih mesta. Istovremeno sa poznatim dogadjajima raspada SFRJ i uvođenjem višestranačkog sistema u ovakvoj sredini izbila je u prvi plan Stranka SDA sa svojim fundamentalističkim idejama i sve većim članstvom. Pritisci koji su postojali od II rata, pa naovamo bili su prikriveni, manje intenzivni i malobrojniji, pojačali su se i postali otvoreni. Lično sam jos pre rata sama to osetila, prilikom dodeljivanja jednog slobodnog stana u Osnovnom sudu gde sam radila od 6. 4. 1981. godine pa sve dok nisam pobegla 4. 4. 1992.god. I ako prva na bod listi, moje kolege muslimani nisu mogli da se pomire da dobijem stan, želeli su po svaku cenu da ga daju ženi koja je imala izgradjenu kuću. Huso Porobić, sudija, otvoreno je govorio da ja ne mogu dobiti stan jer sam Srpkinja. Posle mnogo muka i raznoraznih aktivnosti s moje strane, dobila sam odluku R. Z. ali po nagovoru mojih kolega i načelnika SUP-a u stan se nasilno useljava milicioner Salihović Senad. Iselio je tek posto sam se obratila S. J. B. Tuzla i Ministarstvu u Sarajevu. Tada sam postala svesna kolika je mržnja prema Srbima i kolika je njihova želja da nas isele sa tih prostora. Neposredno pred rat situacija u gradu je bila užasna, napeta. Svaku noć se pucalo, a kolale su razne priče po gradu. Sva prijateljstva su postala usiljena, neiskrena i otvoreno se pričalo samo sa pripadnicima svoje nacionalnosti. Govorilo se o naoružavanju muslimana i o tome da ih Naser Orić, sadašnji njihov vođa, a bivši specijalac u Beogradu i licni pratilac Slobodana Milosevica, a koji je bio milicioner u Srebrenici i Adnan Karović, takođe bivši specijalac, obučavaju pripadnike SDA u Potočarima. Tada se samo o tome šuškalo, a danas se pokazalo istinitim. A tada je kao kruna sveg toga užasa usledila javna izjava predsednika SDA ipredsednika Izvrsnog odbora SO Srebrenice na zboru radnih ljudi “Zelenog Jadra” da ce za svoj verski praznik Bajram (6.4.1992) raščistiti sa Srbima. Na zboru nisam bila, ali su svi Srbi pričali o tome, jer ih je nekoliko bilo prisutno. Ta pretnja je shvaćena ozbiljno i došlo je do masovnog bežanja iz grada srpskih porodica, posebno žena i dece, u Srbiju. Svi su se sklanjali pre tog dana, jer je u gradu bilo tako malo Srba da nisu postojale sumnje u namere muslimana. Tih noci spavali smo obučeni, sa pripremljenim torbama i u očekivanju najgoreg, spremni da bežimo preko brda do Drine. Grad je opusteo, zatvorene su mnoge radne organizacije, a u nekima su muslimani zaveli radnu obavezu, ali je malo Srba to prihvatilo. Grupe Zelenih beretki okupile su se ispred zgrade suda, održavali sastanke u prostorijama stranke. Vođstvo naše nastojalo je da skloni žene i decu i u takvoj situaciji sa detetom i dve putne torbe napustila sam Srebrenicu. Sama, došla sam autobusom. Bilo nas je puno izbeglica i mislila sam brzo ću se vratiti. Ali usledila su vrlo brzo ratna dejstva, i sad traju, a o žestini borbi, mrznji muslimana i zlocinima svi slušamo svaki dan u vestima” – stoji u izjavi Srebreničanke Jele Đuričić koja je proterana iz rodnog grada.

Da Vas podsetimo:  U bazu podataka unesena 89.273 dokumenta za 34.930 Srba ubijenih u ratu

Ovo su samo neke od izjava srpskih izbeglica iz Srebrenice, čija su traumatična svedočanstva objavljena u knjizi “Hronika našeg groblja” Milivoja Ivaniševića.

Iz Srebrenice su u proleće 1992. izbegli i članovi porodice Sekulić. Oni su privremeni smeštaj pronašli u Skelanima ali prilikom napada muslimanske vojske 16.01.1993. na ovo selo, bili su prinuđeni da ponovo beže. Na mostu koji povezuje Skelane i Bajinu Baštu, na automobil u kojem su se nalazili Sekulići, otvorena je strahovita vatra. Muslimanski snajperisti su tada ubili Gordanu Sekulić, ženu od 33 godine, dok su njen suprug i dvoje maloletne dece koja su se takođe nalazila u kolima, ostali nepovređeni.

Brojne izbeglice ponovo su se vratile u svoje domove po oslobođenju Srebrenice u julu 1995. Ono što su tamo zatekli slomilo ih je u potpunosti.

-Sve su mi spalili, stan su mi uništili…uselili su se, sve opljačkali, uništili, ništa ne mogu da prepoznam..samo prljavština i haos su ostali. Ali svejedno važno je da smo se vratili iz progonstva, hvala srpskoj vojsci što nam je omogućila da se vratimo na svoja ognjišta. Hvala do neba. – reči su jedne od prvih povratnica u Srebrenicu u julu 1995.

-Četiri godine smo tumarali kao izbjeglice bez krova nad glavom. Protjerali su nas iz našeg grada gdje smo godinama živjeli da bi stvorili muslimansku državu. Molili smo se za ovo danima, mjesecima i dočekali da ponovo dođemo u svoj zavičaj. Nisu imali hrabrosti ni da nas dočekaju, vidite šta su napravili od naših kuća i crkvu su oskrnavili i pretvorili u štalu… – jedna je od izjava prognanih Srba koji su se u julu 1995. vratili na svoj kućni prag.

Jedna od više hiljada izbeglica koja je tih aprilskih dana napustila Srebrenicu bila je i Milica Stjepanović. Njoj su u Srebrenici, tada teritorijom pod muslimanskom kontorlom, ostali suprug Mihailo Stjepanović, zvani Bata, (1950.) i njegova majka Anđelija, rođena 1918. koji nisu želeli da napuštaju svoje ognjište već su prihvatili tadašnju muslimansku vlast. U emisiji “Podrinjska Sjećanja”, autorke Mire Lolić Močević, Milica Stjepanović je ispričala kako je njen suprug bio izuzetno poštovan i cenjen u Srebrenici i kako su ga svi znali kao dobrog čoveka koji je svima pomagao.

-1992.g. ja sam radila u opštini i ništa nisam bila obavještena, samo su rekli sklanjajte se djeca i žene. Moj suprug je tu bio sa majkom i oni su ostali na svom ognjištu, nisu želeli da napuste svoje ognjište. Ja sam otišla sa djecom u Ljuboviju u izbjeglištvo. Poslednji put sam kontaktirala sa suprugom u julu, on me je zvao ali se to brzo prekinulo i nisam ga više od juna 1992. čula. Milica je ispričala kako se u Srebrenicu vratila 1995.

-Slušala sam kako je Srebrenica bila zaštićena zona, neke su porodice i izašle iz Srebrenice. Zato sam bila uverena da ću tamo zateći i supruga i svekrvu, međutim, kada se moglo doći u Srebrenicu ja sam bila među prvima kako bih videla jesu li živi, kakva je njihova sudbina…sve sam se nadala, možda su ipak ostali živi. Međutim, nije ih bilo. Kuća je bila sva rasturena, pola kuće je bilo otkriveno, nije bilo crijepa..u kući je bio haos. Pričalo se da je ovdje bilo mnogo porodica ali ja njih nisam zatekla” – ispričala je Milica. Ona navodi kako se svuda raspitivala o sudbini supruga i svekrve, ali odgovora nije bilo. Oni su samo odmahivali rukom. “Pitala sam i poznanike i kolege, ali svi su govorili kako niko ništa ne zna. To me je začudilo da niko ništa ne zna. Onda sam kupila knjigu Ibrana Mustafića “Planirani haos” koji je inače bio moj kolega i u knjizi sam pročitala da su oboje pobijeni u Potočarima. Tela najmilijih nisam pronašla do dan danas. Oni se vode kao nestali, svih sam obavijestila i Crveni Krst..svugdje sam bila. Niko od međunarodnih organizacija me nikada nije kontaktirao niti bilo šta pitao..”.

Tokom muslimanske agresije (1992-1995), ubijeno je 3267 Srba, među kojima i 72-oje dece. Razoreno je preko 150 sela i zaseoka a mnoge kuće do danas nisu obnovljene. Veliki broj srpskih sela je te 1992. zauvek ostalo pusto i nenaseljeno.

Autor: Milivoje Ivanišević – “Hronika našeg groblja”

Publikacija “Izbeglice u Srbiji”, tekst pod nazivom “Tragedija duž Drine”

Izvor: istinapravda1000.blogspot.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime