Nova runda briselskih pregovora je pokazala da strane kandiduju potpuno oprečne teme za buduće razgovore. Albanski separatisti očekuju promenu dosadašnjeg formata pregovora i umesto razgovora o spornim stvarima, nadaju se razgovoru o priznanju tzv. Kosova. Preciznije, albanski separatisti smatraju da su dosadašnjim parcijalnim sporazumima rešili sve sporne stvari sa Srbijom i da je došlo vreme da se zaključi jedan generalni ugovor o dobrosusedstvu i priznanju. Za Srbijine zvaničnike je to neprihvatljivo, pa bi da se vrate na nerešeno pitanje osnivanja zajednice srpskih opština.
Prepuštajući albanskim separatistima putem Briselskih sporazuma jedan po jedan atribut suverenosti, od sudstva do policije, Beograd je izgubio raniju stratešku prednost kojom je mogao presudno da utiče na izbor teme pregovora. Danas se u rukama predstavnika Srbije ne nalazi adut nezaokružene suverenosti tzv. Republike Kosovo na severu – bez granice, albanske carine i policije. Beograd više ne poseduje ni adut brojnih lokalnih samouprava rasutih po celoj teritoriji KiM, koje su bile izabrane i funkcionisale po zakonima Srbije. Sve ovo su albanski separatisti dobili na tacni Briselskih sporazuma i zato Tači samouvereno diktira dnevni red novih pregovora – priznanje i ništa više!1)
Očekivanja albanskih separatista da će im novi briselski pregovori doneti priznanje ne zasnivaju se samo na svesti o političkoj prednosti koju im je daravao Beograd, već svoje uporište imaju i u jednoj međunarodnopravnoj obavezi Srbije. Prema čl. 15. st. 1. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Srbija je dužna da zaključi ugovore o regionalnoj saradnji sa svim državama koje se nalaze u Procesu stabilizacije i pridruživanja (zemlje nastale na teritoriji bivše SFRJ, bez Slovenije, i Albanija), a koje su pre Srbije potpisale svoj SSP sa EU. Prema st. 5. istog člana SSP, Srbija ima obavezu da iste takve sporazume potpiše i sa onim zemljama iz regiona koje budu posle Srbije potpisale SSP sa EU. Tzv. Kosovo je oktobra 2015. potpisalo SSP sa EU, pa je time aktivirana obaveza Srbije da sa tzv. Kosovom zaključi ugovor o regionalnoj saradnji. Rok za zaključenje ugovora o regionalnoj saradnji sa državama koje su pre Srbije sa EU zaključile svoj SSP je dve godine (čl. 15. st. 4), dok rok za zaključenje ugovora o regionalnoj saradnji sa zemljama koje su SSP zaključile posle Srbije nije izričito određen. Međutim, jezičko i sistematsko tumačenje norme čl. 15. SSP nedvosmisleno ukazuje da će Brisel po analogiji tražiti da Srbija i sa tzv. Kosovom zaključi ugovor o regionalnoj saradnji u okviru roka od dve godine, odnosno do kraja 2017. godine.2)
Obavezni elementi ugovora o regionalnoj saradnji prema čl. 15. st. 2. su: politički dijalog, uspostavljanje zone slobodne trgovine, uzajamne koncesije u oblasti kretanja radne snage i kapitala, kao i saradnja u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova. Jednom rečju, sva sporna pitanja koja su već postala predmet parcijalnih Briselskih sporazuma, posle kojih sledi sklapanje generalnog ugovora o regionalnoj saradnji (=priznanju) Srbije i tzv. Kosova, kao realizacija obaveze iz čl. 15. st. 5. SSP.
Posmatrane u svetlu ove odredaba SSP, Vučićeve i Nikolićeve tvrdnje, kako Brisel od njih nikada nije tražio da Srbija prizna tzv. Kosovo, deluju, blago rečeno, krajnje neubedljivo. Istovremeno, albanskim separatistima je itekako poznato da budućnost evrointegracije Srbije pre svega zavisi od ispunjenja obaveza vezanih za regionalnu saradnju (čl. 5. SSP). Prema tom „uslovu svih uslova” skrojena je i tehnika otvaranja i zatvaranja pregovaračkih poglavlja. Pregovaračko poglavlje 35 o „normalizaciji odnosa” Srbije i tzv. Kosova otvoreno je među prvima, a biće poslednje zatvoreno. Tako će EU do kraja koristiti pristupne pregovore da bi poglavljem 35 ucenjivala Srbiju, kako bi Beograd pristajao na unošenje novih i novih sadržaja u pojam „normalizacije”. Ucenjivački kapacitet poglavlja 35 vidljiv je i iz sadržaja pregovaračke platforme, u kojoj je definisan zajednički početni stav EU u odnosu na poglavlje 35 u pregovorima sa Srbijom: „napredak Srbije u pregovorima o pristupanju EU biće vođen napretkom Srbije u procesu priprema za pristupanje, koji će se meriti naročito u odnosu na stalnu angažovanost Srbije ka vidljivom i održivom poboljšanju odnosa sa Kosovom, kao i u odnosu na ostale zahteve sadržane u tački 23 Pregovaračkog okvira”.3) Sledstveno, bahatost albanskih vođa u briselskim pregovorima, na koju se žali Vučić, ima osnovu u glavnom dokumentu koji reguliše proces evrointegracije Srbije. U tome je sva aporija evroinegracione politike Srbije i sva apsurdnost Vučićeve pozicije, kada posle zaklinjanja u bezalternativnost evrointegracionog opredeljenja Srbije, jadikuje zbog briselsko-albanske urote.
Odredbe o regionalnoj saradnji nisu u SSP unete da bi Srbiji obezbedile mir i prosperitet, već da bi bile efikasno sredstvo u rukama Brisela, Prištine, Sarajeva, Podgorice, Tirane, Zagreba i Skoplja za stalno disciplinovanje i kontrolu Srbije. U regionalnoj politici se od Srbije traži da ćutke prihvati sve akte kojima se napadaju interesi Srpstva u regionu, a da istovremeno aktivno sprečava svaku srpsku nacionalnu radnju usmerenu ka Srbima u regionu. Sve dok je na snazi SSP, ključ ne samo Srbijine, već i celokupne srpske budućnosti držaće, zajedno sa Briselom, antisrpske balkanske prestonice. I sve dok je na snazi SSP, beogradske vlasti će davati izjave nalik onoj Vučićevoj, da zvanični Beograd nema ništa protiv pristupanja Crne Gore NATO paktu. Sa SSP na rukama, Srbija će nemoćno gledati kako joj se usred Beograda ponavlja scena iz NDH, u kojoj poglavnik podgoričke vlade poručuje kako Srbi uživaju sva prava u Montenegro-logoru.4)
Izričit stav SSP, da će spremnost Srbije da zaključi ugovore o regionalnoj saradnji biti odlučujuća „za dalji razvoj odnosa sa EU” (čl. 15. st. 4), logična je posledica činjenice da je proces pridruživanja trećih zemalja EU samo na području bivše Jugoslavije dobio i dodatni atribut „stabilizacije”. Ako se uzme u obzir da je Evropska komisija pokrenula „proces pridruživanja i stabilizacije” Zapadnog Balkana u jeku agresije NATO na SRJ, u maju 1999. godine, onda je jasno da je stabilizacija, odnosno regionalna saradnja samo eufemizam za cementiranje one političke mape Balkana koju je iscrtala NATO agresija na Srpstvo, od 1995. do 1999. godine. Kroz obavezu regionalne saradnje Srbija se obavezuje ne samo da formalno prizna, već i da svim instrumentima državne prinude brani granice NATO protektorata na Balkanu. Zato, primera radi, na novu inkriminacija negiranja ili umanjenja genocida i drugih ratnih zločina treba gledati samo kao na jednu od manifestacija obaveze regionalne saradnje iz SSP. Time se potvrđuje da SSP u Srbijinom pravnom poretku ima poziciju svojevrsnog nadustava, a da obaveza usklađivanja domaćeg prava daleko prevazilazi normativne okvire harmonizacije sa pravnim tekovinama EU, obuhvatajući i političke intencije iz odredbi SSP o regionalnoj saradnji.
Damoklov mač regionalne saradnje iz SSP, akta sa kojim je 2008. godine počela politička emancipacija Vučića i Nikolića, stoji danas nad njihovim glavama. Govoreći ustima Tačija, Brisel očekuje priznanje tzv. Kosova, a govoreći ustima Bakira, Brisel očekuje disciplinovanje Dodika i Republike Srpske. To je dnevni red regionalne politike za 2017. godinu, čija realizacija stoji pred Srbijom „na evropskom putu”. Do početka 2017. održavanje SSP se moglo pravdati spašavanjem Srbije od reprize kijevskog „majdana”. Posle „bregzita”, pobede Trampa i osobođenja Alepa, suspenzija SSP čini se za Vučića i Nikolića kao neuporedivo manja šteta od one koja bi ih pogodila zaključivanjem ugovora o regionalnoj saradnji sa tzv. Kosovom i saučesništvom u obezglavljivanju RS i unitaricaziji BiH. Iz nacionalnog ugla šteta od suspenzije SSP još je minornija, u odnosu na štetu koju donosi primena njegovih odredbi o regionalnoj saradnji u uslovima kraha unipolarnog poretka. Albanskim separatistima, sarajevskim unitaristima i podgoričkim neoustašama se žuri da u 2017. godini iskoriste potencijale pritiska iz Srbijinog SSP, kao tekovine jednog sveta koji nepovratno nestaje. Mada Srbija ne sme da žuri, suspenzija SSP se čini kao „uslov svih uslova” na putu promene državnog kursa. Jer, SSP je u prošlosti dokazao, pre svega Briselskim sporazumima kao svojim plodom, da je za Srbiju prava Pandorina kutija.
Zoran Čvorović
www.fsksrb.ru
______________
1) rs.sputniknews.com/politika/201702011109863109-briselski-pregovori-o-kosovu1/
2) europa.rs/upload/ssp_prevod_sa_anexima.pdf
3) www.vreme.com/cms/view.php?id=1438171;
data.consilium.europa.eu/doc/document/AD-12-2015-INIT/en/pdf
4) rs.sputniknews.com/politika/201702031109890757-vucic-markovic-poseta-/
