Leskovac je moj rodni grad. Tu sam prohodala, naučila da govorim, da pišem i čitam, stekla društvo, završila srednju školu, vratila mu se posle fakulteta i otišla tri godine kasnije jer nije bilo posla.
Zaposlila sam se u Novom Sadu, našla novo društvo, rodila dvoje dece, a Leskovcu se redovno vraćam jer ga volim i u njemu su još moji roditelji, baka i deka.
Poslednji put bila sam nedelju pre glasanje i ostala 5 dana. I bolje da nisam. Ponela sam ružne slike i loše misli koje su me naterale da zaključim da je Leskovac grad koji nestaje.
Šetala sam ulicama detinjstva, krajem u kome sam odrasla, a moj kraj je tu nedaleko od centra. Mi, ljudska bića, imamo jednu dobru osobinu da kad nekoga volimo žmurimo pred njegovim manama.
Nažalost, ili na sreću, ja tih dana nisam žmurila, gledala sam ga kao da ga prvi put vidim posle mnogo godina. Leskovac!
Dakle, moj kraj: Ulice krpa do krpe, ulice prazne, nema više dece, ne čuje se radost i smeh. Savijeni ljudi prolaze ne podižući pogled. Sivilo, ružnoća sa propalim fasadama. Kuće prazne. Nema mojih drugova i drugarica. Majka pokazuje sa terase: U ovoj više niko ne živi, u onoj samo starci, ova je prodata, još se niko nije uselio…
Da, u onoj u kojoj niko ne živi bilo je troje dece, među njima moja najbolja drugarica, moja Maja. Maja je sada u Nemačkoj s mužem. Muče se oko poroda, kao i generacija pre i posle mene. Kažu da je ono bombardovanje najviše stresiralo adolscente, a mi smo upravo bili u tim godinama.
Ona prodata kuća, pa tu je do pre dve godine živeo Marko, bratovljev drug s troje dece (stariji od mene 5 godina).
-Gde je Marko, mama?
-Marko je sve prodao i kuću na selu, dobio iseljeničku vizu i sada je u Vankuveru. Nije dolazio tri godine. Zvao jednom Diću, falio se da im ide dobro, da odlično zarađuju, da su deca dobri đaci, ali da pati za Srbijom…, objašnjava majka u nedogled.
Volim da putujem, da istražujem, zapažam za razliku od mog vojvođanskog supruga kome je u Leskovcu “sve ok”. I posle mog razgovora s majkom, sednem u kola i krenem u obilazak grada mog detinjstva, od jedne do druge periferije.
Jaojojjjj, sve je zapustelo i opustelo, ono što se nekada zvalo elitnim naseljem ispod Hisara, leskovačko Dedinje, dobilo lik prigradskog naselja poput Bobišta i Donjeg Sinkovca, a Bobište i Ančiki bili i ostale –selendre. U naselju kod zatvora izađem iz automobila. Nekada sam tu dolazila s majkom u porodicu jednog policajca. Pitam za kuću, kažu – umro je, ali pričaju da se odatle masovno iseljavaju ljudi, kažu da beže od Roma koji pale nekakve žice i da je još gore u naselju preko puta gde “su Srbi pobegli od Roma”
-O bože. Prekrstim se u čudu levom, mada i nisam neki vernik.
Njelepše su mi večeri kada se u Leskovcu okupi naše staro društvo, mešovito, ono iz osnovne i gimnazije. Ovoga puta ih je od poslednje tri godine do danas ostalo svega desetak u gradu. Jedan privrednik, protivnik režima koga je posetio Mesko, bar tako rekoše pa ga napsovaše. Bio je najpametniji, najbolji đak i student. Intelektualac, kao i većina za stolom.
-Je*i ga, morao sam, brani se Đole nevešto, rumen u licu, da li od stida ili besa, ne dokučujem. I ne prepoznajem ga više. Uprosečio se, sjaj iz očiju nestao…
Te večeri ni traga od naših nekadašnjih intelektualnih razgovora, od finog humora, o sećanjima, o planovima za budućnost. Sve se svelo na trač, na zavist, na ivicu uvreda…
-Zašto smo se prozlili, pitam se gledajući ih u oblacima dima dok je tamo u restoranu na G svirao neki orkestar?
To pitanje duha našeg i mog grada muči me, evo, i skoro dve nedelje po povratku u ovaj ravničarski kraj koji je, uprkos svemu, zadržao gospodstvo. Nemam odgovor, ali mi misao o gradu koji nestaje i fizički i duhovno cepa srce.
Е да само Лесковац одумире, умире цела Србија захваљујући себичлуку и кратковидости власти.
У међувремену колапс саобраћаја у Београду, ако теко им и треба.
Ако се икада опаметимо треба раселити сва министарства и администрацију по Србији, давати субвенције за живот у мањим местима и селима и подстицати наталитет код Срба свим средствима.